Studentske blokade, protesti i šetnje u Srbiji dovele su nas do toga da se društvo počelo menjati iz temelja. Davno zaboravljena solidarnost odjednom je postala sveprisutna, baš kao i empatija, a sa njima i suze i smeh. To prevrtanje sistema vrednosti trajaće još dugo dok solidarnost ne postane osnova društva, a veliku, pa i ključnu ulogu u tome će imati dve potpuno zapostavljene društvene grane – obrazovanje i kultura.

Što se tiče prve, moglo bi se reći da je blokadama fakulteta, srednjih škola i obustavama rada u pojedinim osnovnim školama taj proces u najvećoj meri započeo, sa svešću o značaju obrazovanja za jedno društvo. A onda su i poprilično zapostavljeni predstavnici nezavisne kulturne scene odlučili da sami preuzmu inicijativu. Prvo su 3. februara protestovali ispred Ministarstva kulture zbog dugogodišnje degradacije i sistemskog urušavanja kulture u Srbiji, da bi koji dan nakon toga organizovali i prvi plenum kulturnih radnika/ca pod nazivom "Kultura u blokadi". Pitanja koja su saopštenjem uputili nadležnom ministru, nakon što je ovaj objavio video na Instagramu u kom negira loše stanje u kulturi, bila su sledeća:

"Zašto Srbija izdvaja za kulturu najmanje po glavi stanovnika u regionu – šest i po puta manje od Slovenije, šest puta manje od Hrvatske i dva puta manje od Crne Gore? Zbog čega je za vreme njegovog mandata u 2024. godini objavljivanje rezultata osam konkursa kasnilo više od 100 dana, a tri konkursa više od 200 dana?"

O problemima sa kojima se nezavisna kulturna scena suočava smo već pisali. Ovoga puta, umesto obraćanja instituciji koja nezavisnu kulturnu scenu ne prepoznaje niti joj daje neki značaj, razmišljalo se drugačije, u skladu sa novonastalim okolnostima. Razmišljalo se o blokadama, odnosno oslobađanju zarobljenih kulturnih institucija, u čemu su opet prednjačili studenti, zauzevši, odnosno vrativši studentima u sredu, 12. februara Studentski kulturni centar (SKC).

Usledio je i poziv građanima da dođu pred SKC kako bi napravili živi zid i sprečili eventualnu reakciju vlasti. Među onima koji su se odazvali je bila i Mina Đukić, rediteljka koja je pre 10 godina bila među ljudima koji su ušli u tada prazan bioskop Zvezda. Poziv studenata građanima da dođu pred SKC i zaštite ih podsetio je Đukić na poziv građanima nakon okupacije Zvezde da dođu i čuvaju ulaz u bioskop.

- Kad sam to čula, kao da me neka sila, neki zov iznutra samo podigao. Obukla sam se i krenula. Ta ideja da deset godina starija ja mogu da budem deo tog obruča oko SKC-a kome je vraćena nominalna namena navela me da bez ikakvog razmišljanja odem tamo – kaže naša sagovornica. Naglašava da je sve bilo jako emotivno, pa i potresno za nju jer je osetila da su sve male pobune deset i više godina unazad rezultirale ulaskom u SKC. Kao sličnost navodi činjenicu da su i oni tada, baš kao i studenti sad, sve morali da sprovedu u nekoj vrsti tajnosti, "a istovremeno da generišu veliki broj ljudi da bi to imalo svoju snagu". Veruje da su sve te prethodne akcije bile neka vrsta štafetica koje su se prenosile dalje sve do studenata.

- Oni sad vraćaju stvari svojoj nameni. Svi smo zaboravili nominalno značenje Studentskog kulturnog centra. Čula sam da neki studenti nisu znali ni gde je glavna sala, što i nije čudno jer se tu ništa relevantno nije dešavalo. Moć vraćanja originalne namene i značenja je zadivljujuća – naglašava Đukić.

Mina Đukić (FOTO Dejan Kožul)

Podstaknuti ovim činom, kulturni delatnici i delatnice odlučili su se gotovo nedelju dana posle na još jedan protest ispred Ministarstva. Neki od zahteva "plenuma u blokadi" bili su da kultura bude dostupna svima, da se obezbedi održivo finansiranje sa najmanje 1,5 odsto republičkog budžeta. Podsetimo, trenutno se kultura na republičkom nivou finansira sa 0,67 odsto ukupnog budžeta. Jedan od slogana sa kojim se krenulo pred Ministarstvo bio je "Čiji su kulturni centri?" Od Ministarstva se otišlo uz odgovor – "Naši!"

Tako se stiglo do Kulturnog centra Beograda (KCB), koji je od noći 18. februara "u blokadi", kako od dela radnika i radnica u kulturi, tako i studenata Fakulteta dramskih umetnosti. Odluka plenuma je da se zasad ne izlazi u javnost, osim objave kućnog reda. Njegova prva tačka kaže da "ulaz u prostor ostaje slobodan za sve po pravilima koja važe u redovno radno vreme. Niko ni na koji način ne sme da ometa pravo zaposlenih na njihovo radno mesto, kako bi legalno praktikovali svoje pravo na štrajk." Izdvajamo je jer govori i o razumevanju za zaposlene u ovoj instituciji, što nas vraća na ono prevrtanje sistema vrednosti, a ukazuje i na klasnu solidarnost. Povrh svega, navedeno daje snagu za vraćanje kulturnih institucija samoj kulturi, što ističe i Mina Đukić:

- Ako odrastaš u društvu u kom se kultura tretira kao luksuz, a ne kao hrana i voda, kao što bi trebalo da je tretiramo, onda podsvesno sam sebe lišavaš osećaja da je taj luksuz važan – upozorava i dodaje da se predugo parazitiralo na polju kulture, kao i da se nikad niko u Srbiji nije do kraja suočio sa time kako se održava privid njegovog postojanja. Napominje i da nam je neophodan proces zajedničkog preispitivanja praksi koje nam onemogućuju da zamislimo društvo kakvo zaslužujemo, jer, naglašava, takvo društvo "odavno ne smemo ni da zamislimo".

Đukić se također dotiče straha od optužbi za politizaciju okupacije ustanova te ističe da su i njih u Zvezdi kritikovali zbog toga:

Studenti vraćaju stvari svojoj nameni. Svi smo zaboravili nominalno značenje Studentskog kulturnog centra. Čula sam da neki studenti nisu znali ni gde je glavna sala, što i nije čudno jer se tu ništa relevantno nije dešavalo. Moć vraćanja originalne namene i značenja je zadivljujuća – naglašava Mina Đukić

- Taj čin je sam po sebi političan; to je bio otklon od ustaljenih političkih praksi koje su jalove i u levom i desnom smislu, koje su u jednom toksičnom odnosu i koje parazitiraju jedne na drugima – objašnjava ona.

"Kultura iznad interesa" možda je i najprepoznatljivija poruka sa transparenta sa skupa pred Ministarstvom, koji se zatekao i u KCB-u. Dodaćemo tome da je kultura interes čitave zajednice.

Transparent ''Oslobođeni KCB" (FOTO Kultura u blokadi/Facebook)

U tački osam kućnog reda okupiranog KCB-a stoji: "U slučaju policijske intervencije u prostoru pružamo pasivni otpor. Na mestu na kojem nas intervencija zatekne, svi sednemo na pod i ne uzvraćamo nasiljem, ni fizičkim ni verbalnim, bez obzira na vrstu provokacije. Tako policiji jedino ostaje da nas doslovno iznese uz prostora."

Zašto? Zato što je ovo do sada bilo društvo u kom je policija ulazila u prostore kulture, pa čak i zabranjivala određene kulturne manifestacije, posebno one koje su gađale još jednu neuralgičnu tačku ovog društva: ratne zločine i učešće nekih institucija, osobito kulturnih, u širenju nacionalizma i mržnje.

Podsetimo samo da se uvertira raspadu SFRJ desila još u maju 1990., kad su šešeljevci upali na beogradsku izvedbu predstave "Sveti Sava" po tekstu Siniše Kovačevića i u izvođenju Narodnog pozorišta iz Zenice. Od tada kao da nikad nisu ni izašli.

Do sada.