U moru prolaznih, komercijalnih sadržaja Žikica Simić je istrajao u tome što u medijima sve više nestaje i nedostaje, a to je – autorstvo. Punih trideset godina, koliko traje Tajanstveni voz, a nešto kraće Dole na uglu, njegov muzički izbor je prepoznatljiv, posvećen, bez kompromisa, bez podilaženja publici zarad slave i rejtinga i bez potrebe da se odmerava na medijskom tržištu. Upravo zbog toga je nezaobilazan za sve koji bi da o rok junacima i njihovoj muzici nešto saznaju ili da je samo, zajedno sa njim, slušaju – naveo je žiri koji je Žikici Simiću dodelio nagradu za izuzetan doprinos afirmaciji kulture i umetnosti za 2014. godinu koju dodeljuje Fondacija Tanja Petrović. Dovoljan povod za razgovor sa legendarnim urednikom spomenutih emisija i autorom knjige ‘Električna zastava’.

Koliko vam znači nagrada, pre svega zato što ste Tanju Petrović dobro poznavali?

Da, baš zbog toga mi i znači. Upoznao sam je još kao studentkinju u Studiju B. Kasnije su nam se putevi ukrštali jer smo radili u istim medijima. Nismo se baš nešto družili, ali je naš odnos najintenzivniji bio poslednjih godina kad sam pisao za ‘Politiku’, a ona je bila urednica sajta. Stalno me zvala jer se trudila da moje tekstove što bolje prezentira na sajtu. U tom smislu mi je nagrada jako draga. Sa druge strane, Moma Rajin mi je rekao: ‘Sad kad si dobio nagradu, to je znak da si završio svoju misiju, da moraš da se kupiš polako.’ Postoji i neki drugi aspekt koji kaže da se tom nagradom završava neki ciklus, a ja, pravo da vam kažem, nemam mnogo vremena da započinjem neke nove cikluse. Tako da sam ambivalentan što se toga tiče. Nikad nisam dobio nagradu, tako da mi je to bilo baš zanimljivo.

Tajanstvena vožnja

Ali vi, nadamo se, ne planirate da se zaustavite. Kao jedan od razloga istaknuta je dugotrajnost, pre svega emisije ‘Tajanstveni voz’. Pa da upoznamo naše čitaoce s time kako je sve krenulo?

Na ideju za emisiju ‘Tajanstveni voz’ sam došao tako što sam u jednom trenutku, sredinom 1980-ih, zapao u neku slušalačku krizu. To što je dolazilo kao nova muzika nije mi se dopadalo. Radio sam na Studiju B kao muzički urednik i imao sam dilemu da li uopšte to da radim. Nisam mogao da uspostavim nikakav kontakt sa muzikom koja je u tom trenutku bila aktuelna. Tada se iznenada pojavio čitav jedan pokret koji je konceptualizovao čuveni engleski novinar Allan Jones, koji je bio urednik ‘Uncuta’ punih 17 godina. On je prvi koncipirao pojam novog američkog rocka i u jednom ogromnom tekstu u ‘Melody Makeru’ izdvojio čitav niz nekih novih grupa koje su se pojavile i koje svojom muzikom promovišu te bazične rokerske vrednosti. Bilo mi je to jako zanimljivo jer je to bila ta muzika zbog koje sam i zavoleo rock i bilo mi je super da se to vraća u novom vremenu. U to vreme nije bilo lako doći do ploča, nije to bilo kao danas, ali ja sam uspevao zahvaljujući nekim vezama koje sam uspostavio radeći u Studiju B, preko stjuarda i stjuardesa. U tom trenutku sam Slobodanu Konjeviću, koji je bio urednik Studija B, predložio da napravimo jednu emisiju o novom američkom rocku. Plan je bio da to bude 12 emisija. I tako je krenulo.

Kako i zašto baš ‘Tajanstveni voz’?

‘Tajanstveni voz’, odnosno ‘Mistery Train’ iz mnogo razloga. Zbog one knjige Greila Marcusa, ali i zbog tog mita o tajanstvenom vozu koji se provlači kroz popularnu muziku. Kad sam kao klinac slušao ‘Love in Vain’ od Roberta Johnsona u izvođenju Rolling Stonesa, uvek mi se pojavljivala slika nekog čoveka koji plače na železničkoj stanici, a u pozadini je crveno i plavo svetlo koje se gubi u noći. Meni je to uvek bila neka potpuno neverovatna slika, a u tom vozu je njegova draga koja ide. Tako je došlo do tog naslova. Onda je tih 12 emisija nekako eksplodiralo u ovom gradu. Studio B je bio jako slušan, Konjević je imao sjajnu emisiju, Ljerka Draženović takođe. Nekako se i ta moja emisija uklopila u sve to. Posle toga smo odlučili da nastavimo da ide i dalje i evo… trideset godina.

U poslednjih 30 godina su se dešavale ogromne promene kod nas, ali i u svetu – političke, društvene, tehnološke… Kako se sve to odrazilo na rock?

Što se tiče same rock muzike, verujem da je ona duboko tradicionalna, nastala iz folka, bluesa. Sve te modernosti ne koriste joj mnogo. Rock treba da bude bazičan i ukorenjen. To je stav i tu vrstu muzike tražim i protežiram u svojim emisijama. Naravno, uvek su me zanimale jake individue, rockerske ličnosti koje se pojavljuju tu i tamo, od ovih najpoznatijih poput Boba Dylana i Neila Younga, pa do nekih koje sam i ja otkrio, kao što su Howe Gelb ili neki drugi. Rock muzika nije ono što je bila, niti to može da bude. Promenilo se vreme. Ono što je bila 1960-ih je neponovljivo. Retko da je neki ne samo muzički nego i umetnički pravac bio toliko značajan u socijalnom smislu kao rock muzika. Ali, naravno, od tada je prošlo puno vremena i to više nije tako. Rock muzika se pretvorila u nešto drugo, u merkantilni proizvod, nešto što se prodaje i čime se trguje. Ali mislim da uvek u toj ogromnoj rockerskoj ponudi mogu da se nađu neke prave vrednosti i autentične stvari i da čovek može da u njima uživa.

Štulićev ‘Odlazak u noć’ zvuči kao da je Bob Dylan došao na naše prostore i napisao jednu potpuno neverovatnu pesmu. Kad sam prvi put čuo njega i Azru, bio sam potpuno zblanut načinom na koji peva i načinom na koji svira gitaru, i sve to mi je zvučalo jako čudno, ali sam vrlo brzo skapirao tu muziku, zavoleo je i radovao se svakoj ploči

Mistično ogoljivanje

Kako sad dolazite do muzike? Koliko god to čudno zvučalo, ali onda je možda bilo lakše jer ste znali šta želite, mada je pristup muzici bio teži. Danas je produkcija ogromna, a pristup je daleko lakši. Kako u svemu tome pronalazite te, kako kažete, ‘prave vrednosti’?

Nekad je bilo teško najpre doći do informacije, a onda i do muzike, do zvuka i čuti to. Sad je sve to na dva klika od vas. No sad je problem šta sa tim uraditi, kako to sve osmisliti i kakvo mu značenje dati. U tom smislu, u tim novim okolnostima, vidim svoju misiju da na osnovu tog velikog slušalačkog iskustva mladim slušaocima ponudim jedan referentni okvir u koji oni mogu da smeste muziku koja ih zasipa sa svih strana. Oduvek sam bio upućen na rock štampu i novinare i stvorio sam jednu skupinu ljudi u čiji ukus i sudove verujem. Onda sam preko njih dolazio do informacija, uz čiju pomoć i biram muziku. Tu postoje i neke intuitivne veze koje se ne daju objasniti. Kako sam recimo otkrio T-Bonea Burnetta? To su neke potpuno čudesne stvari, koje su da ne kažem zaumne, ali čudne. Zadivljujuće je kako tu dođe do nekog prepoznavanja senzibiliteta a nikad se nismo sreli, niti ćemo se ikad sresti. Onda pronađem i neke njegove intervjue i vidim da je to zaista to, da pričamo istu priču, što je vrlo zanimljivo. Fenomenalna je stvar to prepoznavanje kroz umetničko delo, pronalaženje istomišljenika i ljudi sa sličnim senzibilitetom.

Vaše slušanje muzike je neka vrsta intimnog čina – vi zatvoreni u sobi sa gramofonom ili već nekim drugim uređajem. Koliko su emisije ‘Tajanstveni voz’ i ‘Dole na uglu’ neka vrsta vašeg ogoljivanja?

To jeste zanimljivo pitanje, ali radio uvek ima neku dozu misterije jer niko ne zna ko je čovek koji govori iz te kutije. Nije to kao televizija, da je stvar potpuno ogoljena. Ima tu neka doza mistike. Ako se sećate čuvenog filma ‘Američki grafiti’ o onom Wolfmanu koji tamo pušta neku muziku i o kom su oni klinci razmišljali. Nisu znali ko je taj čovek i kad su na kraju filma otišli kod njega, ispostavilo se da je reč o gubitniku koji se izgubio u životu i kom je jedino preostalo da pušta tu muziku. Tako da tu ima jedna doza misterije. A te priče i te neke moje intimne opaske koje idu uz tu muziku, mislim da to nije neko prostituisanje, to je jednostavno pokušaj da se toj muzici da neki okvir. Suština svega je pesma. Ako zamislimo da je ta pesma slika, moj posao je da sa dve-tri rečenice u najavi i odjavi napravim jedan ram koji će tu sliku učiniti lepšom ili drugačijom ili zanimljivijom nego što ona jeste. Eto, to je ono što ja radim. Sticajem okolnosti imam neko obrazovanje i rečnik koji nije bio uobičajen za radijske voditelje i rock novinare. U poslednje vreme reči su počele da me napuštaju, pa je sad to onako uprošćeno. Nekako sam se umorio od mikrofona i voditeljske situacije. Ali mislim da još uvek ti moji komentari nisu bez nekog šarma. Što reče jedan moj drug: ‘Ima tu i neke erotike.’ Da, neki eros se tu provlačio, a to je bila ljubav prema toj muzici.

Slušaoci zbog toga i doživljavaju određenu vrstu orgazma, pa i zavisnosti. Postalo je nezamislivo živeti bez vaših emisija…

Pa, možda će to sad postati stvarnost – da emisija više ne bude. Radio se transformiše, kao što se svi mediji transformišu. Mislim da će na ovim komercijalnim stanicama taj format radijske emisije vrlo brzo nestati. Stvari idu u tom pravcu. Kako će moje emisije u toj radijskoj evoluciji da prođu, to ćemo da vidimo.

Priča je suštinski ista

Posao psihologa u zatvorskoj bolnici omogućio mi je da bolje razumem i rock. Mogu da pratim proces elaboracije koji prave veliki muzičari, kako od surovih događaja i činjenica, koji nisu nimalo prijatni, prave velike romantičarske pesme o odmetnicima, desperadosima, antiherojima…

Osamdesete godine su ponovno aktuelne, pogotovo u Hrvatskoj zbog serije ‘Crno-bijeli svijet’. No vas taj svet, opisan u seriji i mitologizovan među akterima tog vremena, nije baš zanimao. Od izvođača sa našeg govornog područja samo Johnnyja Štulića izdvajate. Zašto?

Njega sam pominjao jer sam voleo njegovu muziku. Pesma ‘Odlazak u noć’ mi je potpuno neverovatna. Kao da je Bob Dylan došao na naše prostore i napisao jednu potpuno neverovatnu pesmu. Jako mi je blizak po senzibilitetu. Prvi put sam čuo Štulića i Azru u studiju Enca Lesića. Tu je radio Doktor Spira, jako poznati beogradski rock muzičar. Jednom me pozvao da čujem Azru, prvi album, na onom studijskom ozvučenju. Bio sam potpuno zblanut načinom na koji peva Johnny Štulić i načinom na koji svira gitaru, i sve to mi je zvučalo jako čudno, ali sam vrlo brzo skapirao tu muziku, zavoleo je i radovao se svakoj ploči. Ali bio sam isključivo orijentisan na muziku sa engleskog govornog područja zato što mi je to fascinacija iz najranijih dana. Zavoleo sam rock muziku slušajući radio, čuvene emisije Nikole Karaklajića koje su išle na Radio Beogradu 2 jednom nedeljno. Neko me nedavno pitao slično pitanje, pa sam citirao našeg poznatog pisca naučne fantastike Zorana Živkovića. On je jednom rekao da leteći tanjir ne može da sleti u Lajkovac. Tako sam i ja rekao za rock muziku. To mora da bude tamo negde, na delti Mississippija, na ulicama Londona, New Yorka…

Ali se može primeniti i kod nas, na oba jezika?

Naravno. Postao sam mnogo otvoreniji prema domaćoj muzici. Redovni sam posetilac koncerata domaćih grupa. Trenutno najbolji beogradski bend je grupa Ti. To je fenomenalan bend, a onda ta grupa Crvi. Bio je odličan koncert u bioskopu Zvezda. Onda sam čuo i Artan Lili. Pratim scenu, ima tu odličnih bendova. Onda ovaj beogradski pokret americane.

Taj pokret nije samo beogradski, postoji jaka scena na čitavom ovom prostoru. Osim beogradskih Stray Dogga, On Toura, Ane Ćurčin, postoje i Lovely Quinces, Irena Žilić, My Buddy Moose… Scena koja je nastala zahvaljujući i vama.

Laskam sebi da sam možda ja to inicirao, da. Pričao mi je Luka Benčić, čovek koji predvodi My Buddy Moose, da je slušajući moje emisije i čitajući moje tekstove došao u kontakt sa tom vrstom muzike.

U prilog tome ide i činjenica da su tekstovi isključivo na engleskom?

Tu imam zamerku. Mislim da bi mogli da pišu tekstove na srpskom, odnosno hrvatskom jeziku. Mislim da možda greše što pevaju isključivo na engleskom.

Koliko se svet u koji ste se vi tako zaljubili, svet antiheroja, desperadosa, menjao kroz tekstove i da li se menjao u proteklih 30 godina?

Ne menja se uopšte. To su isti ljudi i dan-danas. Svi ti ljudi koje sam upoznao kao klinac kroz filmove Johna Forda kao neke epizodiste ili glavne junake, posle sam otkrio u rock pesmama. Pratim ih već decenijama i to je jedna te ista priča. Možda se menjaju kulise i okolnosti, ali priča je suštinski ista, a to je jaka individua nasuprot sistema koji je takav kakav je i kako ta individua pokušava da funkcioniše i pronađe prostor za svoj život. Sve je to romantičarsko. Radeći posao psihologa u zatvorskoj bolnici bio sam u situaciji da upoznam te ljude u presnom životnom obliku i onda mi je to omogućilo da, čini mi se, bolje razumem i rock muziku. Mogu da pratim proces elaboracije koji prave veliki muzičari, kako od tih surovih događaja i činjenica, koji nisu nimalo prijatni, prave velike romantičarske pesme o odmetnicima, desperadosima, antiherojima…

Malo je slučajeva muzičara koji su imali baš takav život?

Često se to provlači, ali mislim da nije važno konkretno iskustvo. Važno je poznavanje te mitologije. Kad Johnny Cash peva da je ubio čoveka u Rinu, nije to konkretno njegovo iskustvo, već je to priča koja proizlazi iz mitologije koja se valja, krije iza svih pesama.