Iako ne postoji zvaničan stav Srpske pravoslavne crkve po pitanju protesta u Srbiji, istupanja patrijarha Porfirija ipak ukazuju na to da je Crkva i dalje čvrsto uz vlast. Da li je to ispravan zaključak?
Kad je reč o takozvanom crkvenom vrhu, svakako jeste. Iako patrijarh pokušava da predstavi svoju poziciju neutralnom, u situacijama kao što je ova u kojoj se Srbija našla to je naprosto nemoguće i svaka neutralnost znači svrstavanje na stranu režima. Ne možete zauzeti neutralnu poziciju između, sa jedne strane, organizovanog kriminala, korupcije i nasilja koji su, pokazalo se, u potpunosti uzurpirali institucije državnopravnog sistema, i sa druge, studenata i građana koji se od početka za pravdu i istinu bore isključivo nenasilnim sredstvima, budeći solidarnost i empatiju. Jednako tako, mitropolit bački Irinej, čiji je ključni uticaj na političko pozicioniranje patrijarha i SPC-a nesporan i očevidan, svoju podršku režimu i njegovim ključnim nosiocima ne krije i demonstrira je javno i napadno u svakoj prilici.
Podrška studentima i protestima najčešće dolazi od episkopa koji služe u inostranstvu. Zašto?
Verujem da je jedan od razloga to što su ti episkopi, u pogledu funkcionisanja eparhija kojima upravljaju, gotovo pa potpuno nezavisni od srbijanskih vlasti.
Kad pričamo o stavu SPC-a, često se vraćamo u period 1990-ih pozivajući se na to da je patrijarh Pavle podržavao proteste. Čak se i studenti pozivaju na to. Kako to komentirate?
Patrijarh Pavle je u svojim političkim procenama imao uspona i padova, ali je jedno sasvim sigurno: on nije bio čovek moći, štaviše, sklanjao se od nje kada god je to bilo moguće, što je za posledicu imalo i to da njegov monaški i sveštenički integritet ostane neupitan. U tom smislu, kao i kada je reč o njegovom odnosu prema studentskim protestima, naročito onima iz 1996. – 1997. i demokratskim vrednostima za koje su studenti tada borili i zalagali, patrijarh Pavle za sadašnji srpski crkveni vrh teško da može da bude šta drugo osim neprijatne uspomene. No, nažalost, mnogo puta do sada smo se uverili da pripadnici tog vrha veoma dobro znaju da se nose sa "neprijatnostima" čiji su uzroci moralne prirode.
Da li je društvo sekularno ako vidimo bliskost SPC-a i vlasti, ako je SPC u svim porama društva?
Iako je Srbija formalno sekularna država, u njoj SPC de facto igra ulogu nekakve državne crkve, a slična je situacija i u drugim postjugoslovenskim državama i entitetima, sa izuzetkom Slovenije i Kosova, donekle. Međutim, smatram da ta potreba za verskom legitimacijom ukazuje na temeljne slabosti država i društava koje je imaju, s obzirom na to da je njena uloga u tome da nadomesti nepostojanje konsenzusa oko čitavog spleta elementarnih političkih i etičkih vrednosti bez kojih nema pravednog i demokratskog društva.
Sa druge strane, takav "model" uloge religije i crkve u javnom prostoru nužno vodi u "korupciju" u pogledu temeljnih principa i praksi kojima bi se one morale rukovoditi. Naprosto, ako govorimo o hrišćanskim crkvama, u ovom konkretnom slučaju SPC, umesto hrišćanskih principa ljubavi, slobode i odgovornosti za drugog, potenciraju se impulsi bespogovornog podčinjavanja autoritetima i tribalne pripadnosti, uz čitav spektar atavističkih rituala i fokus na zajedničke traume, stvarne ili izmišljene, svejedno je.
I šta bi bilo ako bi SPC stao na stranu studenata?
Verujem da bi se time pokazalo kako u njoj postoji spremnost da se odustane od ovog koruptivnog modela koji je kao crkvu razara, strukturalno, moralno, i u svakom smislu. SPC je, nažalost, danas moralno bankrotirana ustanova. Jedino što može da joj pomogne da se preporodi su radikalni koraci. A zauzimanje stava u odnosu na aktuelnu situaciju u Srbiji moralna je obaveza svakog društvenog činioca što, nezavisno od ustavnog i pravnog okvira u kojem funkcionišu, crkve i verske zajednice svakako jesu, ili bi trebalo da budu.
Jedna od najdirljivijih scena prilikom odavanja pošte stradalima viđene su nakon studentskih šetnji kad su se studenti islamske veroispovesti, zajedno sa onima pravoslavne zajedno molili. Takve slike kao da promiču. Zašto?
Nisam siguran da promiču. Te slike su, makar što se mene tiče, nešto najlepše što sam video poslednjih godina, a taj stav dele i mnogi sa kojima sam razgovarao. Reč je pritom o ljudima različitih životnih dobi. Ono što je neprijatno je to što se, zahvaljujući tim slikama i toj divnoj deci, sada još bolje vidi koliko smo nisko pali i koliko je duboka tama sa kojom se svi zajedno moramo izboriti. Studentski protesti su, bukvalno, biti ili ne biti za Srbiju. Ako propadnu, Srbija će se, sasvim zasluženo, kao društvo sasvim i konačno urušiti. No, siguran sam da neće propasti i da su procesi koje su oni pokrenuli već sada i u potpunosti ireverzibilni te da sada nije samo pitanje da li će se, nego na koje će se sve načine od njihovih tekovina graditi nova i bolja Srbija, nova i bolja za sve njene građane, ali i za čitav region.
