Vladimir Petronijević je izvršni direktor Grupe 484, najvažnije nevladine organizacije u Srbiji koja se dugi niz godina bavi migracijama. Radio je kao pravni savetnik u kabinetu Božidara Đelića, potpredsednika Vlade zaduženog za evropske integracije, gde je bio zadužen za pravna pitanja u okviru procesa evropskih integracija i pitanja vizne liberalizacije. Član je Izvršnoga komiteta Evropskog saveta za izbeglice i prognanike (ECRE). Uključen je i u rad UNDP-ove konsultantske grupe: ekspert je za izveštaje o humanom razvoju (izbeglice i raseljena lica), konsultant za pitanja zapošljavanja interno raseljenih lica i konsultant za položaj dijaspore u srpskom pravnom sistemu.
Već više meseci Evropa, a i ceo svet, ima problema sa velikim talasom izbeglica sa Bliskog istoka, posebno iz Sirije, ali i iz Libije, Iraka, Avganistana, pa i zemalja podsaharske Afrike. Kako vidite taj veliki globalni proces?
Pre svega, izbeglička kriza je direktan rezultat rata i destabilizacije Bliskog istoka i severne Afrike. Posle Arapskog proleća nije došlo do stabilizacije prilika u severenoj Africi, posebno Libiji, koja je u Gadafijevo vreme bila brana masovnom dolasku izbeglica i migranata na teritoriju Evrope. Sa druge strane, višegodišnji rat u Siriji (kome se ne nazire kraj) i jačanje tzv. Islamske države pokrenuli su velik broj ljudi ka evropskom kontinentu. Istovremeno, evropske zemlje nisu na vreme prepoznale i odgovorile na taj izazov, iako je odavno poznato da je svaki četvrti stanovnik Libana izbeglica, da su milioni izbeglih u Jordanu i Turskoj. Tim zemljama je na vreme trebalo uputiti adekvatnu podršku i podržati njihove programe za izbegličku populaciju. Na kraju, ne treba zaboraviti da u migrantskom toku postoje i oni, naročito iz Afrike, koji su dosegli takav stepen siromaštva da svoju budućnost mogu videti jedino u Evropi. Globalizacija ekonomskih odnosa stvorila je neverovatan jaz između bogatih i siromašnih zemalja, šta je takođe faktor koji pokreće ljude.
Bez konzistentne politike
Na jednom ste naučnom skupu izjavili da je veliki problem to što u Srbiji nema nijedne katedre za migracije i da može doći vreme kada neće biti dovoljno da se time bave samo ljudi na najnižim nivoima vlasti. Kao da je to vreme došlo i to u najgorem obliku… Kako danas, u kontekstu izbegličke i migracione krize u čitavoj Evropi, vidite Srbiju?
Tačno je da takvih katedri nema i da u zemlji koja je, nažalost, pogođena tim fenomenom kroz vekove ne postoji sistemsko i sveobuhvatno izučavanje migracija i azila. Kada jedan fenomen, ne samo nacionalni nego i regionalni i međunarodni, nije deo zvaničnih obrazovnih programa, tada ne postoji ni dovoljno edukovanih ljudi koji bi u raznim sferama odgovorili na izazov. Zamislite da želite organizovati okrugli sto na neku temu iz oblasti ekonomije – teško da biste organizovali samo jedan skup. A kada to želite da učinite na temu migracija, na prste jedne ruke možete da nabrojite one koji nešto znaju i o tome žele da govore. To se oseća i u sferi kreiranja javnih politika, jer je tema migracija dugo bila zanemarivana od strane najviših organa vlasti. Danas možemo konstatovati da je odnos koji Srbija pokazuje prema tim ljudima istinski human i za svaku pohvalu, ali konzistentne politike i zaokruženog sistema i institucija, nažalost, još nema.
Da li se nespremnost EU-a, naročito nekih članica, za proces kome upravo svedočimo mogla očekivati?
Kriza se mogla predvideti, ali EU je pokazala očiglednu nespremnost da se sa njom suoči. Kroz nju je pokazala ne samo disfunkcionalnost onoga šta bi trebalo da bude jedinstveni sistem azila, nego i očigledno odsustvo solidarnosti i posvećenosti principima na kojima je osnovana kao politička zajednica. U ovom je momentu to najveća opasnost.
U regionu imamo veliki problem sa pogledima i, posebno, praktičnim ponašanjem u odnosu na izbeglice: kako u tom smislu vidite vlasti u Mađarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji, Grčkoj i Srbiji? U čemu je najveći problem?
Ponašanje vlasti je različito: Srbiju možemo izdvojiti kao pozitivan primer, a Mađarsku kao negativan i za to postoje očigledni razlozi. Postoji pretnja da će ova kriza uticati na sveukupnost odnosa i zato smatram da zemlje regiona moraju imati otvorenu i stalnu komunikaciju kako bi koordinirale aktivnosti u cilju podrške izbeglim ljudima.
Više Evrope
Gde i kako vidite rešenje krize i koliko će ona, po vama, trajati?
Dokle god postoje uzroci, bavićemo se njenim posledicama; kriza neće prestati sve dok ne prestane rat u Siriji i nestabilnost na severu Afrike.
Šta se moglo naučiti iz ovoga šta se upravo dešava?
U ovoj krizi potrebno je mnogo više Evrope i evropskih vrednosti, a mnogo manje unilateralnih, odnosno jednostranih poteza. Nedostaju nam sveobuhvatni globalni i evropski pristup i konzistentna politika. Evropa, ali i čitav svet moraju za tim tragati.
Zašto je suspendovana jedna od fundamentalnih ljudskih sloboda – sloboda kretanja, prvi uslov Evrope bez granica? Kako se to moglo dogoditi i koliko je to ugrozilo EU kao zajednicu, ali i ključnu ideju mira?
Bez slobode kretanja uspostavljene Šengenskim sporazumom (a kasnije i odgovarajućom konvencijom) ne postoji EU kakvu danas poznajemo. Na vaše je pitanje teško odgovoriti, no vreme će pokazati da li su to samo fraze ili će Evropa pronaći snagu da se izbori sa tim izazovom.
Kako vidite razvoj krize u Evropi, pogotovo u našem regionu?
U ovom je momentu velika odgovornost na Nemačkoj kao najvažnijoj zemlji EU-a. Dokle god Nemačka svoje granice drži otvorenima, biće moguć tranzit i kroz druge zemlje. Ali i ona ima svoje apsorpcione kapacitete… Ako EU ne bude efikasnija u kreiranju i sprovođenju politike solidarnosti i raspodele odgovornosti, preti nam humanitarna katastrofa i ozbiljno ugrožavanje odnosa između evropskih država.
Kakav će zadatak u svemu tome imati Srbija, hoće li zadržati konstruktivnu ulogu?
Veoma je važno da Srbija i druge zemlje regiona budu za stolom u Briselu kada će se kreirati sveobuhvatni plan EU-a: moramo imati tretman zemlje kandidata, jer nismo treća zemlja nego buduća članica Unije, koja svoje zakonodavstvo mora harmonizovati sa njenim. Srbija i zemlje regiona zaslužuju takav tretman.
