Marko Vidojković, pisac i novinar, dislociran je iz Srbije na tajnu lokaciju zbog učestalih prijetnji koje je dobivao zbog svog rada, a dislokaciju mu je predložio Međunarodni PEN centar. Vidojković s kolegom Nenadom Kulačinom vodi satirični podkast "Dobar, loš, zao" koji se emitira na portalu Nova.rs, a pored toga piše kolumne za dnevni list Danas i banjalučki portal Buka.com.

U Srbiji je početkom marta obznanjeno da ste već otprilike mjesec dana dislocirani na tajnu lokaciju. Kako to da je to tek nakon mjesec dana postala vijest?

Bivši predsednik Srbije, Boris Tadić, iznervirao se zbog toga što sam u tom trenutku već mesec dana bio relociran i gostujući u dnevniku kablovske televizije Nova S on je potpuno mimo teme u jednom minutu upozorio na moj slučaj i ukazao javnosti da nisam jedini, odnosno da je u Srbiji u veoma teškoj situaciji svako ko kritikuje režim, bio on novinar ili čovek koji živi u nekom selu. Kritika režima se od kraja 2012. godine do danas ne prašta. Da Tadić nije ukazao na to, verujem da bi moja relokacija prošla, takoreći, ispod radara. Ne znam zašto jer mi to nismo krili. Međunarodni PEN je insistirao da stalno napominjemo da smo pod njihovom zaštitom. Ja sam relociran, a kolega Nenad Kulačin je pod nadzorom PEN-a. Njegova situacija nije ništa bolja, ali on iz objektivnih razloga nije mogao biti relociran.

Ana Brnabić je pisala otvorena pisma protiv mene. Vučić je jednom prilikom rekao da bi se njegov sin Danilo obračunao fizički sa mnom zbog neke psovke koja mi se omakla u podkastu, ali ne može jer ima obezbeđenje. Usledilo je nekoliko desetaka pretnji smrću

Je li u Srbiji postalo takoreći očekivano da životi pojedinih novinara i kritičara vlasti budu ugroženi i je li to razlog zašto odmah nisu uslijedile reakcije, sve dok Tadić to nije apostrofirao?

Mislim da jednostavno mediji i javnost nisu mogli, a možda ni želeli da se snađu u mojoj relokaciji. Možda su mislili da je to nešto što treba da bude relativno prikriveno. Međutim, kada je to Tadić podigao na viši nivo i na vest nedelje, Nenad i ja smo nakon toga dali bezbroj intervjua, a podršku su nam dale gotovo sve strane demokratskog opozicionog spektra i razna udruženja i pojedinci. Ova priča je uspela da se održi najduže moguće, ali stvar je u tome da režim nije reagovao. Zanimljivo je da je Vučić imao svoj uobičajeni ispovedni intervju kod Milomira Marića na televiziji sa nacionalnom frekvencijom Happy TV, na kojoj su me više puta u prošlosti njih dvojica blatila, što sam i prijavio PEN-u i drugim međunarodnim organizacijama, na osnovu čega je i ocenjeno da mi je život ugrožen zato što kampanje kreću od državnih organa. Ovog puta Vučić je u emisiji ćutao i to ćutanje tumačim kao znak njegove lične odgovornosti za situaciju u kojoj se nalaze kritičari režima u Srbiji, naročito novinari. Njegovi mediji isto ćute, ali oni koji ne ćute su njihovi botovi.

 

Preko stotinu pretnji

Da se vratimo na to kako je sve počelo. Obraćali ste se državnim institucijama i prijavljivali sve te silne prijetnje smrću. Kakva je bila njihova reakcija i jesu li što poduzeli?

To je trajalo tri godine, nisam brojao, ali dobio sam sigurno preko stotinu pretnji. Tokom 2021., kada smo tridesetak pretnji prijavili Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal koje je jedva dve procesuiralo, vidiš vrlo jasno da država neće da ti pomogne, što i nije čudno s obzirom na to da je država upravo ta koja hoće da te ubije. Od režima dolaze hajke, tako je i ocenjeno sa strane, a to je očigledno i zato što je dovoljno prikupiti medijske napise o tome u prorežimskih medijima. Kampanje su bile sve češće i češće i uvek se baziraju na tome da sam ja izdajnik, a da je režim ogledalo patriotizma. Te kampanje uvek prate pretnje. Sve sam to prikupio, mi smo pretnje prijavljivali, pre svega da bi to ostalo negde zabeleženo. U jednom trenutku smo prestali da prijavljujemo – kada je od tridesetak prijavljenih pretnji jedna i po rešena, jasno je šta se dešava. Kada se to sabere sa istupima koje su predstavnici državnih organa imali protiv mene i kampanjama prorežimskih tabloida, onda može da se dobije vrlo jasna slika, koju sam najpre predočio švedskoj ambasadi jer je Švedska predsedavajuća u Evropskoj uniji.

Kako su reagirali u ambasadi kada ste im se obratili i kako su se stvari dalje razvijale?

Otišao sam tamo i predočio im situaciju, a onda su se dalje ambasade Holandije i Kanade zainteresovale za moj slučaj. Informacije o sastancima ambasade su podelile na društvenim mrežama, tako da nije bila tajna da smo pričali. Tada mi se obratio PEN i zamolili su me za detaljnije objašnjenje situacije u kojoj se nalazim. Objasnio sam situaciju i potkrepio je dokaznim materijalom u vidu brojnih tekstova koji su izlazili o meni i brojnih pretnji koje su mi bile upućene. Kada su u PEN-u to pročitali, prvo su napisali pismo podrške. Istog dana kada je izašlo to saopštenje podignuta je nova kampanja protiv Nenada i mene. U tri režimska tabloida izašao je identičan tekst u kojem se kaže kako su "tajkunske pudlice optužile srpski narod za genocid", jer smo u našem podkastu zločin u Srebrenici nazvali genocidom. PEN je to video i predložio relokaciju, o kojoj smo i pre toga razgovarali, ali nakon ovoga taj je proces ubrzan.

Bitno je navesti to da nam niko nije nudio policijsku zaštitu. Na jednom sastanku je navedeno da možemo da tražimo policijsku zaštitu, što nama ne pada na pamet jer kada ti ministar policije preti hapšenjem, koja je logika da tražiš zaštitu od iste te policije

Spomenuli ste da su vam prijetili predstavnici državnih organa. O kome se točno radi?

Najpre je Aleksandar Šapić, koji je tada tek postao potpredsednik Srpske napredne stranke, a sada je gradonačelnik Beograda, pretio Nenadu i meni da bi nas, kada bi nas sreo na ulici, napao i čupao nam srce i druge organe. To je govorio na TV Pinku u jutarnjem programu uživo. Mi smo podigli krivičnu prijavu protiv njega, koju je tužilaštvo s radošću i podsmehom odbacilo. Zatim je Šapić podigao dve tužbe protiv nas za povređenu čast i ugled i još jednu samo protiv mene. Znajući da ga štiti pravosuđe, počeo je da diže SLAPP tužbe protiv Nenada i mene tražeći milionske odštete za svoj, navodno, narušen ugled. Aleksandar Vulin, trenutni direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA), pretio mi je hapšenjem zbog onoga što govorim još dok je bio ministar policije. Ana Brnabić je pisala otvorena pisma protiv mene. Aleksandar Vučić je jednom prilikom rekao da bi se njegov sin Danilo obračunao fizički sa mnom zbog neke psovke koja mi se omakla u podkastu "Dobar, loš, zao", ali ne može jer ima obezbeđenje. Posle toga je usledilo nekoliko desetaka pretnji smrću jer su se javili očigledno oni koji nemaju obezbeđenje da ih spreči u obračunu sa nama. Ostrvili su se bili na moju suprugu koja je, ni kriva ni dužna, bila izložena prljavim medijskim kampanjama. Ovo su samo najekstremniji primeri.

Slična je situacija i s vašim kolegom Nenadom Kulačinom. On je ostao u Srbiji i dalje dobiva prijetnje. Je li njemu trenutno ugrožen život?

Da, obojici nam je život ugrožen jer i ja svraćam u Srbiju, a on je tamo sve vreme. On iz objektivnih razloga nije mogao da se relocira. Bitno je navesti to da nam niko nije nudio policijsku zaštitu. Na jednom sastanku je navedeno da možemo da tražimo policijsku zaštitu, što nama ne pada na pamet jer kada ti ministar policije preti hapšenjem, koja je logika da tražiš zaštitu od iste te policije. Ne verujem ni u jednu državnu instituciju, a posebno u tužilaštvo koje se pravi da nešto radi, a zapravo ne radi ništa, u tužilaštvo koje se vadi na to kako strane mreže i kompanije sa kojih nam dolaze pretnje ne žele da daju informacije, a opet kada neko na nekoj mreži izvređa Vučića ili mu zapreti, taj se pronalazi u roku od jednog popodneva. Dakle, oni imaju mehanizme da otkriju počinioce, ali jednostavno ne žele.

Godinama ste kritički nastrojeni prema svakoj vlasti, a prijetnje su počele kada ste kritizirali aktualnu vlast. Po čemu je ona drugačija od prethodnih?

Kada sam bio demonstrant protiv Miloševića i jedan od organizatora protesta na Pravnom fakultetu, tada nisam bio javna ličnost i iz ugla građanina borio sam se protiv represije i tadašnjeg diktatorskog režima. Kada sam postao javna ličnost, zahvaljujući romanu "Kandže" koji je izašao 2004., tada sam iskoristio tu priliku da kritikujem vlast svugde gde je trebalo. Međutim, ta vlast je bila demokratska, tako da je kritika vlasti bila nešto što je ne mogu reći dobrodošlo, jer nijedna vlast ne voli kada je kritikuješ, ali demokratska vlast ti ne ugrožava život. Od 2004. do 2012. nisam imao gotovo nikakvih problema sa režimom, mogao sam da se bavim pisanjem, da promovišem knjige, pišem kolumne i dajem intervjue najnormalnije. A od 2012., kada smo došli u nove devedesete, odmah sam počeo da javno kritikujem režim i otada mi je sve to ukinuto. Ja, koji sam se do tada bavio lifestile novinarstvom i pisao kolumne, prekvalifikovao sam se za satirično video novinarstvo i drago mi je da je to zabolelo režim koji je sve učinio da mi zapuši usta i da me eliminiše. Čak sam u jednom trenutku prodao stan koji sam, srećom, imao, jer stanovi i služe tome da ih prodaš kada više nemaš sredstava za život.

 

Borba sa vetrenjačama

Ovo što govorite ne može se čuti na televizijama s nacionalnom frekvencijom i ne može se pročitati u najtiražnijim tabloidima. Dopiru li vaše emisije i kolumne do šireg broja ljudi?

Ne, ono što radim stiže samo do istomišljenika, ja sam na kraju sebe počeo da doživljavam kao zabavljača jedne male grupe istomišljenika. Baš zato je Vučić i zatvorio medije i teroriše svakoga ko se usudi pobuniti protiv Srpske napredne stranke, bez obzira na to koliko mu je ograničen domet glasa. Oni koji su na televizijama United Grupe imaju možda najbolju poziciju, jer te televizije imaju određeni domet. Kada je naša emisija izlazila na televiziji Nova S, imali smo domet i do pola miliona ljudi, što je vlastima već bilo zabrinjavajuće. Sada nas gleda oko sto hiljada ljudi, što je skromno u odnosu na broj stanovnika, ali za jedan podkast nije loše. Izlazimo samo na portalu Nova.rs jer za takvu vrstu kritike i takav rečnik kojim se ja koristim Srbija i dalje nije spremna. Ponekad se zapitam gdje sam bio poslednjih 11 godina, koje bi navodno trebalo da budu najbolje godine za pisanje knjiga, a ja sam ih proveo boreći se sa vetrenjačama, izigravajući dvorsku ludu i zabavljača istomišljenika i za sve to bio plaćen pretnjama smrću i maltretiranjem moje porodice. Napisao sam dva bestselera, a to kako sam se osećao dok sam ih pisao znamo samo moja supruga i ja. Nekada sam pisao jer volim da pišem, ali u uslovima u kojima sam pod neprekidnim stresom, pod neprekidnim kampanjama, a izdavač i čitaoci očekuju novu knjigu i ja od samoga sebe očekujem novu knjigu, onda daš i više nego što možeš i silno propatiš dok napišeš "E baš vam hvala" i "Đubre". Ta dva romana su mi predstavljala izuzetan problem i bez obzira na to što su bestseleri, Pirova je to pobeda zato što nikome ne bih poželeo takav provod koji sam imao dok sam ih pisao.

Jeste li se u ovih otprilike mjesec dana navikli na to da se nećete vraćati živjeti u Srbiju i da ćete, pretpostavljamo, život provesti negdje izvan njenih granica?

Naravno, ja to ni ne krijem. Dokle god imam osećaj da se tamo stvari za mene neće promeniti, da tamo nisam dobrodošao, Srbiju ne vidim kao mesto gde bih živeo, jer su se tu u poslednje tri godine meni i mojoj porodici desile najodvratnije stvari od građana i onih koji vode politiku. Ovo što radim mogu da radim odakle hoću i nastaviću to da radim i sa jedne fine distance rokam po onome što ne valja, bez straha po svoju porodicu i sebe i, ono što je najbitnije, sa mogućnošću da izađem napolje, da me niko ne prepoznaje i da se prošetam sa suprugom držeći se za ruke, što u Srbiji nismo mogli da radimo nekoliko godina.

Zvuči oslobađajuće...

Sa jedne strane je oslobađajuće, a sa druge frustrirajuće zato što je osećaj kao da si izašao sa robije, a na njoj si bio ni kriv ni dužan. Realan sam i ne vidim da se preko noći može nešto promeniti. Sutra kada Vučić ne bude više na vlasti, biće još gore, a već je odvratno zato što ljudi nisu svesni rupe koju je njegov režim napravio. To nije normalno mesto za život. Mislim da sam toj zemlji dao svoj maksimum više puta i u više navrata u ovih 20 godina koliko sam javna ličnost. Ne smeju ljudi da se zavaravaju da išta može da se promeni preko noći kada preko 30 godina niko nije ni pokušao da izvrši edukaciju građana oko toga šta se dešavalo devedesetih, kako je do toga došlo i kako treba da se postave prema budućnosti, prema sopstvenoj zemlji, građanima i narodima susednih država. Postojala je šansa, ali videli smo da ne može. Jedini reformatorski premijer nam je ubijen. Nažalost, Srbija nikada nije imala dovoljnu većinu da se transformiše u demokratsko građansko društvo.

To govorite kao netko tko želi najbolje svojoj zemlji?

Tako je. Ja mislim da je ovo što sam rekao vrhunski patriotizam. Gomila njih ovakve izjave smatra izdajničkim, ali ja smatram da je jedini način za spas tog naroda upravo suočavanje sa prošlošću, sa samima sobom, za zločinima koji su činjeni u njegovo ime, sa zločincima koji dolaze iz tog naroda, a ne neprekidno upiranje u srpske žrtve. U srpske žrtve treba da upiru oni koji su doveli do njih. To je civilizacijski princip, a od nas, kao zemlje koja snosi najveću odgovornost za ono što se dešavalo devedesetih, mora da krene to izlečenje.