Gradac je časopis i izdavački poduhvat iz Čačka koji je stekao kultni status na prostoru nekadašnje Jugoslavije, pomjerajući granice svakim svojim novim izdanjem. Jedan je od posljednjih intelektualnih bastiona koji svojim koncepcijskim programom i pogledima na povijest i sadašnjost osvjetljavaju ovdašnju provincijsku učmalost, pokazujući da je u svim našim diskontinuitetima ipak moguće uspostaviti jednu kontinuiranu predanost i istrajnost u borbi za čistu i nesputanu misao.

S piscem i izdavačem Brankom Kukićem razgovarali smo o radu te izdavačke kuće i časopisa, koje već pola vijeka neumorno i akribično uređuje donoseći priloge o književnosti i umjetnosti na avangardan i beskompromisan način.

Protekle godine obilježena je 50. godišnjica postojanja časopisa Gradac. Kako vidite tih pola vijeka, sa svim olujama i užasima koje je to minulo vrijeme nosilo, uzevši u obzir da je malo takvih primjera na južnoslovenskom kulturnom prostoru, da nešto opstane toliko dugo i sa takvom upornošću?

Ima pojava u životu i društvu koje se dogode samo jednom. Nešto kao Halejeva kometa koju čovek vidi takođe samo jednom (osim Ernsta Jingera koji je tu kometu video dva puta, ali i to je samo jednom u životu). Kada nešto neprestano traje pedeset godina, treba o tome govoriti kao o tajanstvenoj pojavi.

Na pitanje kako je neki posao uspešan, odgovor će uvek biti banalan. Ali začetak svakog takvog dela događa se tamo gde je čovek – svoj. Svoj u smislu da razastire i predaje sve svoje darove. Ali to nije odricanje od nečega, nego je oslobađanje. U praznini koja ostaje posle toga nalazi se najpuniji smisao svega. Tako je u životu, tako je u umetnosti. A "praktični" ljudi – kako je govorio Oskar Vajld – "koji polaze od idealne želje da postanu opštinski panduri i, u kojoj se god sferi našli, uspevaju da postanu opštinski panduri, i ništa više", nikad ne saznavši da je to oblik kazne i bespuća.

Kako biste danas sa ove distance označili ono što jeste suštinski koncept i misija Gradca, i kao časopisa i kao izdavačke kuće, odnosno kako ste ostali vjerni onom manifestnom okviru sa kojim je Gradac počeo, imajući na umu da je sve oko Gradca izraslo bez neke sistemske podrške i da je kontinuitet koji ste održali prije svega plod individualne želje i pregalaštva da se iskorači izvan okvira duboke provincije i palanačke svijesti našeg prostora?

U današnjem svetu opšte "pometnje jezika", misli i "opštih mesta" treba se baviti izuzecima i posebnostima. Na svet treba gledati iskosa, jer je život postao "prezasićen rastvor". Ako ga ne prospeš – otrovaćeš se. Vajld je tvrdio da je "površnost najveći greh". Pogledajte, recimo, savremenu umetnost: to je "umetnost" čije vrednosti određuje masa, rulja i gomila, ona je proizvod masovne kulture.

Zbog toga je u ovom vremenu svuda vidljivo ukidanje sistema vrednosti. Na primer, postmodernizam je – kako ga je video Kornelijus Kastorijadis, a dobro je video – "uspon beznačajnosti". Izgleda da je Makbet bio u pravu kada je rekao da više "ničega nema osim onoga što ne postoji". Meni je to "što ne postoji" jedina uteha u vremenu u kome živim. Jer na Zemlji zaseda Strašni sud, zaključio je pesnik Pasternak, ali to je kasno ukapirao, tek pošto je izgubio parnicu upravo na Strašnom sudu u svojoj "rodini".

 

Opsesija napretkom

Gradac se formira u vremenu kada u jugoslovenskoj kulturi već postoje i "crni talas" i Mediala. Koliko je cijeli taj kontekst vremena, razbijanje socrealističkih okoštalosti, uticalo na vaše formiranje i na samu ideju Gradca, te kako se danas sjećate tog vremena kada je sve počelo, po čemu se ono razlikuje od ovog trenutka sada?

Između vremena "kada je sve počelo" i sadašnjeg vremena, razlika je – ista. Onda je sve pred sobom rušila ideologija, danas sve ruši tehnologija, na čelu sa veštačkom inteligencijom. U osnovi i jednog i drugog je neki oblik palanačke svesti sa – kakav suludi paradoks! – idejom o globalizaciji. Palanačka svest je planetarna svest. Opet ćemo najupečatljivije primere naći u savremenoj umetnosti, koja upravo nastoji da to sve opeva i uzdigne na visine svetosti.

Čovek je opsednut napretkom verujući da će mu on doneti sreću i blagostanje, a ne shvata da ga upravo napredak preko tehnologije stavlja u drugi plan, da ga postvaruje, da njime manipuliše. Ne shvata da će čovek postati suvišan, da neće imati upotrebnu vrednost. On, u stvari, svojim današnjim ludostima koje čini i u kojima uživa, nesvesno sluti vlastitu propast, pa ga to vuče da se na kraju propisno izludira, kao uvek pred neku nesreću. Povodom ovoga korisno je navesti reči Bernarda Šoa: "Ako na Mesecu ima ljudi, onda je Zemlja njihova ludnica."

Tzv. male kulture ugledaju se na inovacije "velikog sveta", opsednute su pomodarstvom, napaljene su idiotskim idejama, skupljaju otpatke vremena u kome žive svoj poluživot, što je oblik samoproglašavanja ropstva – oborenog pogleda gledaju mrtvo more ispod zvezdanog neba, neprestana maštajući o nekakvim "revolucijama"

Jedna od suštinskih ideja Gradca, rekao bih, jeste pitanje kontinuiteta, želje da se nastavi i održava jedna tradicija progresivnog mišljenja koja je uprkos svemu na ovim prostorima postojala. Ipak, mi živimo već dugo, na cijelom ovom prostoru, u retrogradnim oblicima neprestanog vraćanja na prošlo, mitomansko kasapljenje onoga što je bilo u svrhu aktuelnih razračunavanja. Vi ste govoreći ranije o vašem radu definisali pravac Gradca kao "tradiciju budućnosti". Kako objašnjavate tu sintagmu u kontekstu naših, krležijanski govoreći, povijesnih zakašnjenja?

U svetu i čovekovom iskustvu neke pojave se događaju više puta. To znači da je prošlost deo budućnosti, a da je budućnost jednim delom već viđena. Zar to nije dokaz da je težnja za novim plagijat. Navešću jedan banalan primer koji u suštini vrlo inventivno ovo dokazuje. Marija Antoaneta je svako jutro zapitkivala svoju modistkinju šta ima novo, ovoj je to dosadilo, pa joj je odgovorila: "Novo je ono što je zaboravljeno." (Ovo sam pročitao kod Selina.)

Ali tzv. male kulture, stereotipne i površne, kako ih je Bog dao, ugledaju se na inovacije "velikog sveta", opsednute su pomodarstvom, napaljene su idiotskim idejama, skupljaju otpatke vremena u kome žive svoj poluživot, što je oblik samoproglašavanja ropstva – oborenog pogleda gledaju mrtvo more ispod zvezdanog neba, neprestana maštajući o nekakvim "revolucijama". Revolucije su oblik neznanja ili pogrešno shvaćenog i upotrebljenog znanja, sunovrat inteligencije, rušenje iskustva istorije. Ti "plodovi revolucije" pokazuju da si sebe zaboravio, da ti ništa nije sveto, da si se otuđio od činjenica, od istine, da si sve pogrešno shvatio ili ništa nisi shvatio, da si se odrekao suštine koju, doduše, nikad nisi ni razumeo.

Nema revolucije koja se nije survala u samu sebe. Iskustvo govori da su sve revolucije završile u novoj revoluciji, a da je čovek ostao nepopravljivo isti. Takođe smo svedoci da su i naučne revolucije čoveka otuđile i postvarile. Doći će vreme kada će čovek u svetu biti suvišan. Trenutno se radi sistematičnije nego ikad na ukidanju čoveka, pa samim tim i na obesmišljavanju svega. Ko će se diviti čudima umetnosti i života u odsustvu čovekove imaginacije?

 

Istočnojadranska kultura

Kako gledate na nekadašnji jugoslovenski kulturni prostor, postoji li on kao prostor razmjene danas, koliko smo daleko od onoga što su evropske tendencije, te šta bi bilo nužno učiniti da ova kultura postane vidljivija i manje provincijalna?

Da bih na utemeljen, ali simboličan način odgovorio, vratiću se mnogo vekova unazad. Taj povratak nije oplakivanje i žal za prošlošću, nego je činjenica koja govori o kulturi i umetnosti stvorenoj na južnoslovenskom prostoru. Radi se o istočnojadranskoj kulturi koja je nastala uglavnom na prostoru bivše Jugoslavije. O tome je malo pisano kao o jednoj veličanstvenoj i originalnoj pojavi, a koja se izgubila pred istorijskim događajima, krvavim i suludim, i pred kulturom zapadne Evrope koja je nastojala, i u tome uspela, da sve ono što je vredno i specifično na ovom prostoru proglasi delom svoga genija i svoga nasleđa.

Radi se o tome da kroz istoriju nikada nismo uspevali da dokažemo i nametnemo svoje vrednosti, nego smo se iz petnih žila trudili da prikažemo svoje izmišljotine i umišljotine, zablude i proizvode sumnjivog kvaliteta. Mi ne umemo da upravljamo činjenicama, ali smo zato uspeli da štancujemo kopije i vidimo već viđeno. Ali je Krleža – bistrog uma i nepogrešivog oka – o tome koncizno i sa razlogom govorio, što mi, u svojoj brzopletosti, jurnjavi za nekim vragom koji uopšte ne beži, i bandoglavosti nismo ni primetili. Krleža je išao dotle da je tu istočnojadransku kulturu nazivao – civilizacijom.

Južnoslovenska civilizacija je propala nešto pod ratovima, nešto zbog samopotcenjivanja i zbog straha od sopstvene duhovne nadmoći. Zbog toga je propala i Jugoslavija, a njena originalna kultura je zarasla u korov ljudske ludosti upravo zbog nedostatka kulture. Od svega toga je danas uglavnom ostala jadna i jalova patetika

Iako smo bili okruženi karolinškom, lombardijsko-ravenskom, romaničkom i vizantijskom kulturom, stvorili smo posebnu, originalnu umetnost. Od Poreča, Istre, Zadra, Dubrovnika, preko bogumila u zaleđu, Majstora Radovana iz Trogira, Vita Kotoranina, Mileševe, Sopoćana, Studenice, do Peći, Nereza, Nagoričina i Ohrida – sve nam to, kako je rekao Krleža, "dokazuje kako nema gotovo nijedne varijacije zapadnoevropskog, mediteranskog ili bizantijskog arhitektonskog ili slikarskog pomodnog stila koji se kod nas ne bi odrazio na takav način, te se ne bi dalo braniti da su naši arhitekti, slikari i kipari artističku problematiku svoga vremena savladali stvaralački i individualno...

Naš narod gradio je crkve po svom vlastitom ukusu prije hiljadu godina, ne podređujući se graditeljskim principima zapadnoevropskim, on je stvorio elemente svoga slikarstva čitav jedan vijek prije onih elemenata koje nauka zove renesansnim, on je intelektualno-moralno organizirao svoje narodne crkve, glagoljašku, bogumilsku i pravoslavnu, pišući knjige svojim vlastitim pismom dok su ostali narodi živjeli kao nepismeni refleksi mediteranskih civilizacija".

Tri pisma (glagoljica, latinica i ćirilica), prevod Svetog pisma na svoje jezike pre zapadnih varvara, tkanine, vezovi, muzika, religije, jeresi – sve je to blistalo zanosno, otmeno i uzvišeno. Ali ta južnoslovenska civilizacija je propala nešto pod ratovima, nešto zbog samopotcenjivanja i zbog straha od sopstvene duhovne nadmoći. Zbog toga je propala i Jugoslavija, a njena originalna kultura je zarasla u korov ljudske ludosti upravo zbog nedostatka kulture. Od svega toga je danas uglavnom ostala jadna i jalova patetika.

Svjedočimo u aktuelnom momentu studentskim protestima u Srbiji. Kako kao neko sa šezdesetosmaškim iskustvom vidite ovo što se sada dešava, ima li nade da mladost može napraviti kakav-takav iskorak iz gliba u kojem se već decenijama nalaze postjugoslovenska društva?

Uprkos svemu što smo prethodno govorili, jedino mladi imaju i mogućnost, i pravo, i moć da podignu jedno posrnulo društvo koje se zaglavilo u đubrištu vremena. Ta njihova odvažnost često može da bude ona prokleta ljudska nada. Ti trenuci su odraz onog uzavrelog "životinjstva" i oni će – jer iskazuju suštinski ritam čovečnosti – ostati u istoriji vremena kao zanosi i prkosi.

Takve trenutke sam i sâm doživeo one nesrećne '68., u jednoj pogubljenoj mladosti, u tim "lepim nesrećnim danima". Ako ništa drugo, to njihovo mladićstvo će ih ohrabriti i očeličiti u drugim brojnim izazovima u životu, kao što su ohrabrili i mene da se usudim i preduzmem sve ovo o čemu smo razgovarali. Jer danas je sve pod znakom pitanja: buržoaska klasa, radnička klasa, crkvena hijerarhija, duhovni život, društveni život, a iznad svega istina o čoveku, barem istina o onome što je od njega još ostalo.