"Interesantno je da su žene došle do zaključka da u Jugoslaviji neće biti harmonije do god žene ne dobiju pravo glasa... Zato savetujem Zagrepčankama da preduzmu što energičniju akciju za svoja prava... A koliko sam upoznala Zagrepčane izgleda da su vrlo popustljivi prema ženama. Zato će Zagrepčanke i pre uspeti u borbi za svoja prava…" kaže uz ostalo jedna Beograđanka, pišući priču o tomu što žene glavnog grada misle o Zagrebu.
I pritom iznosi i ovu svoju impresiju o Zagrepčankama: "… Ah, kako je teško Beograđankama boriti se s kaldrmom, kad su petice visoke, a organizam slab. Zato Zagrepčanke moraju da poštuju svoje ljude koji su im udesili tako divan asfalt da bi se na ulici mogao igrati i šimi i fokstrot. Beograđanku uvek zadivljuje čistota Zagreba, jer kao žena, koja voli estetiku, ona uživa u lepoti ulice kao i u svojoj kući… Zagrepčanka, ta simpatična žena, nežna tela, umiljatih plavih očiju, veliki je magnet za Srbijanca…
Srbijanci su bili puni hvale i oduševljenja za Zagrepčanke, koje su ih najlepše dočekivale u svojim kućama. To se dogodilo čak i nekim oženjenim muškarcima, pa su zato mnoge žene morale dojuriti u Zagreb da svoje muževe podsete gde im je stvarno kuća…" kaže Beograđanka i na kraju savjetuje Zagrepčanima: "Kad se udvarate jednoj Beograđanki pravite se kao da ste i malo ljubomorni, jer mi to volimo. Žene uvek vole scene u kojima se manifestuje ljubav ljudi…"
Kakve sve smiješne nesporazume mogu izazvati nazivi pojedinih kavana! O tome možda najbolje svjedoči pričica koju objavljuje beogradska Politika: "Došao neki dan iz Sarajeva u Beograd poznati tamošnji kafedžija da vidi – kako je rekao – kako se živi u prestolnici. Došao kasno u noći, mamuran i polupijan, u potpuno praznu kavanu 'Amerika'; u kutu je samo drijemao kelner.
Kafedžija ga upita: 'Gde sam, bre, ovo ja?' Kelner mu odgovori mrzovoljno: 'Pa, u Americi'. Zatim se opet bacio u drijemež. Ali, kafedžija se nije dao, pa ga je prodrmao za ramena i opet upitao: 'Je li, bre, nemoj da mi se rugaš. Gde sam ja?' Kelner je dreknuo, razrogačivši oči: 'U Americi, rekao sam!' Na to će kafedžija, vidljivo zbunjen: 'Slušaj, bre, ti pričaš koješta. Kakva Amerika! Ja se dobro sećam da sam došao u Beograd.' Kafedžiji potom udariše suze od sekiracije, pa reče: 'Nemoj, bre, da me mučiš. Otkud može ovo biti Amerika kad sam ja sinoć bio u Beogradu. Evo, brate, imam pasoš i legitimaciju. I srpske pare…'
Potom je iz džepa izvadio buđelar i otvorio. Odmah se iznenadio, jer je bio potpuno prazan, pa je tim još manje znao da li je stvarno u Beogradu, gdje je imao 7000 dinara, ili je samo sanjao da je bio u Beogradu s tim parama, a uistinu je u Americi. Razmišljajući o tom pitanju sjeo je na najbliži stolac i zaspao, pijan.
Kad se ujutro probudio, trijezan, pored njega je stajao kelner, govoreći: 'Budalo pijana, noćas sam te zamalo lupio. Zar ti stvarno ne znaš da u ovom gradu postoje dvije slične kavane: jedna se zove 'Amerika' a druga 'Beograd'… Samo ne znam da li si najprije bio u 'Beogradu' i tu zapio pare, pa onda došao k meni, u 'Ameriku'…' Kafedžija se na to samo lupio po čelu i slatko nasmijao, jer je shvatio da je u istoj noći bio i u 'Beogradu' i u 'Americi'…"
