O najvećim demonstracijama u Beogradu održanim 15. marta i općenito o političkom stanju u Srbiji i perspektivama daljnjeg razvoja događaja razgovarali smo s Filipom Balunovićem, istraživačem na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, Branislavom Dimitrijevićem, profesorom historije i teorije umjetnosti na Školi za umetnost i dizajn, aktivistom Zeleno-levog fronta i odbornikom u Skupštini grada Beograda, kao i s Ivanom Zlatićem, generalnim sekretarom Partije radikalne levice, aktivistom Združene akcije Krov nad glavom i jednim od voditelja YouTube programa "Osmatračnica".

Balunović u svojoj kratkoj izjavi kaže da je subotnji skup definitivno označio kraj Vučićevog legitimiteta.

- Ako kontrastirate samo broj ljudi na ulicama u Beogradu i broj akcija koje sprovode građani i aktivisti širom zemlje protiv svojih lokalnih vlasti i činjenicu da vladajući SNS, bilo sa svojim koalicionim partnerima ili kroz svoje koalicione partnere ili sam, ima apsolutnu vlast u svakom gradu i gotovo svakoj opštini u zemlji, onda će vam biti jasno da je ova situacija neodrživa. Velika je disproporcija između nezadovoljstva s jedne strane i činjenice da SNS drži apsolutno sve poluge vlasti, što je nezabeleženo u ijednoj evropskoj zemlji, osim u ponekoj autoritarnoj, poput Belorusije, u kojoj nema ovakvih protesta - ističe.

- Ovo što se dogodilo u subotu je apsolutno zaoštravanje sa strane vlasti, upotreba takvog oružja – sad da ne spekulišem je li u pitanju zvučni top, ali u svakom slučaju nekonvencionalnog i vrlo verovatno nedozvoljenog – protiv sopstvenog naroda je nešto što dodatno usložnjava situaciju. To je njima pomoglo da predstave kao da nisu podigli pendrek i nisu upotrebljavali silu, ali jesu sačuvali mir itd. S druge strane, ljudima je jasno da ova vlast u Srbiji neće prezati ni od čega i tome svedoče sve te akcije širom zemlje. Ne stišava se i više nije u pitanju samo skup od pola miliona ljudi u Beogradu, već i na desetine sitnih akcija širom zemlje. To ovaj bunt čini posebnim, autentičnim i ja bih rekao sa dobrim izgledima da u nekom trenutku napravi neku promenu u zemlji - dodaje.

Pitamo ga kako bi opisao studentski pokret i njegovo pojavljivanje na političkoj sceni Srbije.

- Ovo je prvi put da se dešava da jedan mladalački studentski pokret uspeva da mobiliše ogromnu narodnu kritičnu masu, koja ih obožava i zbog toga su bili u poziciji da na protestnom skupu u subotu manje-više kontrolišu masu od petsto hiljada ljudi. To ne uspeva ni najbolje organizovanim sindikatima i političkim partijama. Mi smo gledali i slušali mlade ljude šta nam govore, znali smo koje simbole upotrebljavaju, koja boja baklje se pali ukoliko bude opasnosti, kako reagovati u ovom ili onom slučaju. Potpuno je fascinantno to što su uspeli da naprave u ovom srpskom društvu - ocjenjuje Balunović.

Filip Balunović (Foto: Privatna arhiva)

Godinama je građanske i opozicione aktiviste u Srbiji mučilo pitanje zbog čega veći broj ljudi ne uzme učešće u protestnim aktivnostima, imajući u vidu nezadovoljstvo akumulirano bezbrojnim korupcionaškim i drugim kriminalnim aferama.

- Odgovor na to pitanje svodio se s jedne strane na konstatovanje straha ljudi od odmazde režima, a s druge na argument da su naprosto izgubili poverenje u političku opoziciju, pa i onda kada bi protesti postali masovniji, kao što je bio slučaj sa protestima Srbija protiv nasilja, ta masovnost je bila gotovo uslovljena neidentifikovanjem protesta sa opozicionim političkim organizacijama - kaže Branislav Dimitrijević.

Ne prolaze bolje ni organizacije civilnog društva, koje su "već tradicionalno anatemisane u dominantnom javnom i medijskom diskursu, uglavnom zbog njihovog povezivanja sa inostranim fondacijskim finansiranjem". Ali i neformalne aktivističke organizacije postaju sve manje poželjne, o čemu govori "ograđivanje studenata od organizacija kao što su Stav i Sviće koje su bile u središtu samih početaka ove nove serije protesta izazvanih padom nadstrešnice u Novom Sadu".

Konačno, masovnost protesta uvjetovana je još jednim ograđivanjem, onim od Evropske unije, čiji simboli (za razliku od antirežimskih protesta npr. u Gruziji) nisu dobrodošli.

- Protesti studenata ne podrazumevaju politički prevrat, već isključivo zahtev za funkcionisanjem državnih institucija u čije ljušture ljudi u Srbiji imaju provizorno poverenje, ali ne i u one koji su ih "zarobili". S druge strane, glavni učinak tih koji su "zarobili" institucije jeste upravo demonizacija opozicionih stranaka i civilnog društva - dodaje.

Velika je disproporcija između nezadovoljstva s jedne strane i činjenice da SNS drži apsolutno sve poluge vlasti, što je nezabeleženo u ijednoj evropskoj zemlji, osim u ponekoj autoritarnoj, poput Belorusije, u kojoj nema ovakvih protesta – kaže Balunović

Sva ova ograđivanja i jesu možda osigurala nezapamćenu masovnost protesta u kojima sudjeluju i velik doprinos daju i članovi partija i borbeni aktivisti, kao i mnogi građani koji snivaju o standardima EU-a, ali i oni u čije ime je ideologija na vlasti do sada počivala – pojedine navijačke i desničarske grupe, "nedavači Kosova", a četnička znamenja postaju sve vidljivija što su protesti masovniji.

- Ovo i jeste neka vrsta treninga društvene tolerancije, jer jedno je sigurno – da bi Vučić zaista pao neophodna je najšira moguća mobilizacija. Ovo sve veće jedinstvo jeste usmereno mržnjom prema autokrati, ali je u osnovi i antipolitičko. Ono je rezultat ekstremnog nepoverenja u mejnstrim politiku, ne vidi izlaz u procedurama predstavničke demokratije, ali još manje u nasilnom prevratu. Uostalom, jedno od poslednjih ograđivanja studenata bilo je protiv članova jedne opozicione partije i aktivista Stava, koje je služba bezbednosti tajno snimala kako planiraju radikalizaciju beogradskog protesta 15. marta - ističe Dimitrijević.

Gotovo je svakom protivniku režima u Srbiji jasno da Vučićeva vlast ne može ispuniti studentske zahtjeve jer bi time priznala svoje centralno mjesto u koruptivnom sistemu i tako odsvirala svoj kraj. U pokušaju da se pronađe treći put, koji ne bi bio ni put nasilja ni put izbornih procedura, studentski protest ostvario je velike učinke.

- Ti učinci su pre svega u rekonstrukciji društva koje je Vučićev režim temeljno otuđio i razorio. Prolazak studentskih kolona kroz manja mesta i sela po Srbiji, koja su uvek bila Vučićev stronghold, prvi je značajniji pokušaj ostvarivanja društvene komunikacije. Afekti i izlivi emocija su možda i karakteristični za srpsko društvo, kao i tradicionalno srpsko gostoprimstvo i razne đakonije kojima su student dočekivani, ali ne i ovakva kolektivna stamina ljudi koji hodaju kilometrima ili koji su spremni da u mukloj tišini stoje postojano čitave zime - govori Dimitrijević.

Dodajmo tome i plenumsko organiziranje kao oblik politike odozdo koje se za sada uspješno realizira unutar studentske organizacije i koje su studenti preporučili građanima kao model direktne demokracije koju mogu primijeniti u lokalnim samoupravama. Iako ikonografija protesta to možda ne pokazuje dovoljno, utjecaj ideja koje dolaze s ljevice, što je i Vučić prepoznao nazvavši studente "plenumskim boljševicima", veći je nego ikada. I koncept plenuma je posljedica djelovanja organizacija civilnog društva i makar jedne opozicione partije, ali ni na tome ne treba insistirati da se ne bi ugrozilo jedinstvo koje rezultira masom ljudi.

- Nije ni čudo da je najnoviji čin nasilja režima upravo i bio usmeren na ugrožavanje te stamine. Čak i za nas u Srbiji, Vučićev režim uvek ispovrti nešto neočekivano. Jer ama baš niko nije mogao da predvidi da će upravo tokom petnaestominutne tišine u Beogradu 15. marta opaliti top. Upotreba zvučnog oružja protiv evidentno potpuno mirnih demonstracija pokazala je da je vlast, kao i obično, spremna na nasilje čak i kada nasiljem nije ugrožena. Otkriće se, naravno, da je postojao plan – izazvati ovim brutalnim činom bes okupljenih koji će onda grunuti na famozni "Ćacilend" (bizarnu naseobinu Vučićevih lojalista u centralnom beogradskom parku), gde su već raspoređeni provokatori s jedne i druge strane, i koji će izazvati nasilje dok su policijske snage u okolini bile spremne da intervenišu i proglase pobedu nad nasilnim demonstrantima. Zrelost studentske organizacije ovde se pokazala u punom svetlu – radom redara režimski scenario je sprečen – kaže Dimitrijević.

Branislav Dimitrijević (Foto: Tomislav Miletić/PIXSELL)

Ali je li poslije ovog topa moguće nastaviti proteste na isti način?

- U prvom obraćanju studenata u blokadi nakon ovog događaju rekao bih da je sadržano ključno pitanje: "Svakim svojim zlodelom širite i još jače utvrđujete front protiv sebe. Ko ste vi?" Zbilja, ko su oni? I to pitanje konačno da se postavi. Ko ste vi? – to je pitanje suočenja sa jedinom konstantom u srpskom društvu, sa nemogućnošću da se odredi ko to ljudima radi o glavi sve ovo vreme dok su polazili i vraćali se iz rata, dok su ubijani i raseljavani, dok su preživljavali ekonomsku propast, svedočili političkim atentatima, čak i ubistvu premijera. Ko su ti koji su Srbiju ustrojili kao zajednicu nasilja, ne samo kao državu nasilja koja koristi svoje "legitimne" instrumente sile, već kao društvo koje je zasnovano na deregulisanom, privatizovanom i kapilarnom nasilju - ističe Dimitrijević.

Odgovor na pitanje "Ko ste vi?" dao bi i konačan uvid u samu strukturu onoga što Dimitrijević naziva srpskom dubokom državom.

- To je ona ista koja nije prezala da mobiliše zajednicu nasilja i brusila je ratovima devedesetih. Ta duboka država i nije toliko duboka i tajna – ona je permanentno reprezentovana u javnom i medijskom prostoru gde je lukavstvo njenih glasnogovornika u tome da oni ne kriju ništa, jer nije li se jedan od njih na televiziji sa nacionalnom frekvencijom dan uoči upotrebe topa zapitao: "Šta ima tako tragično u 'građanskom ratu' ako on u sebi nosi 'trijebljenje gube iz torine' radi isceljenja čitavog naroda?" Obračun srpske duboke države sa studentskim i građanskim protestima poslednji je u nizu zadataka koje ova struktura treba da obavi i njeno posljednje utvrđenje.

Da bi se sa tom nasilnom strukturom konačno obračunali potrebna su, po Dimitrijeviću, dva uvjeta.

- Jedinstvo i solidarnost svih aktera, a ne ograđivanje od njih, kao i potpuno osvešćenje društva da je struktura vlasti u Srbiji neizmenjena još od 1987. godine i da su oni isti koji su sada spremni da upotrebe najnovije oružje za razbijanje demonstracija isti oni koji su se oprobali masovnim zločinima i čistkom političkih protivnika. Plenumi će kad-tad i o ovome morati da raspravljaju - zaključuje Dimitrijević.

Pored odbijanja vanrednog stanja koje provocira SNS, ali i neki elementi opozicije, odbijanje ekspertske vlade i sistemskog statusa quo je druga važna artikulacija onoga što studenti u blokadi ne žele i u čemu ih je 15. marta podržalo više od trista hiljada ljudi – ističe Zlatić

Za Ivana Zlatića protest 15. marta i događaji koji su mu prethodili su definitivno objelodanili potpuni kolaps buržoaskog parlamentarnog poretka u Srbiji.

- Imamo vlast koja je nesposobna da sprovodi svoju volju, i opoziciju koja je nesposobna da dođe na vlast. Imamo državne ustanove i poduzeća koja su posle dve i pol decenije privatizacije, "štednje" i autsorsanja svojih poslova privatnicima ostala disfunkcionalni ne samo da izvršavaju obaveze prema građanima, već i da služe svojim šefovima. Imamo mejnstrim političke organizacije decenijama saglasne oko neoliberalne i evroatlantske doktrine koja je uništila državu, i koje su zbog toga ostale bez ikakvog legitimiteta, pa čak i bez članstva, ukoliko članstvom ne nazivamo sve sitniji i sve teže održiv klijentelistički arhipelag - govori Zlatić.

- Vladajući SNS davne 2012. jeste imao masovnu podršku, zahvaljujući obećanju da će pokažnjavati privatizacione pljačkaše. Narednih godina su sledbeništvo rezignirano neispunjenim obećanjima održavali pružanjem usluga za koje opustošeni javni sektor više nije imao kapaciteta, kao što su zapošljavanje, mesta u obdaništima, čak i zdravstvena zaštita..., da bi se napokon sveli na strukturu jedva sposobnu da gladnim ustima tu i tamo skine sa vrata privatnog izvršitelja, i čiji opstanak brani još samo šačica "ćacija". Otuda današnji SNS više nema kud nego da provocira i eskalira nasilje, ne bi li se u uslovima izvanrednog stanja i pretećeg građanskog rata održali na svom nelegitimnom tronu. Zato je ključno što je studentska organizacija protesta 15. marta sprečila nasilne obračune koje im je SNS očigledno pakovao u Pionirskom parku. Teško je prognozirati kako će se završiti aktuelna pobuna u Srbiji, ali nakon 15. marta sa priličnom izvesnošću možemo reći da vanrednim stanjem neće. Ne zahvaljujuću Vučiću - dodaje Zlatić.

S druge strane, liberalna opozicija i klijentela ne uspijevaju izmucati nikakvu alternativu SNS-ovom režimu osim "ekspertske vlade".

- Podsetimo se da je istu foru građanima Srbije prodavao još Slobodan Milošević svaki put kada je morao da svojoj vladavini udahne novi život.

Ivan Zlatić (Foto: Medija centar Beograd)

Studenti koji vode proteste u Srbiji to, naravno, ne pamte, kao što ne pamte ni Đinđićeve "eksperte", ali kao ljudi bez drugog iskustva osim života u kapitalizmu imaju svoje političke instinkte koji ih vode ka zaključku da je "ekspertska vlada" samo kozmetika za status quo.

- Drugim rečima, pored odbijanja vanrednog stanja koje provocira SNS, ali i neki elementi opozicije, odbijanje ekspertske vlade i sistemskog statusa quo je druga važna artikulacija onoga što studenti u blokadi ne žele i u čemu ih je 15. marta podržalo više od trista hiljada ljudi, uprkos svim SNS-ovim pokušajima da ih obeshrabre i zastraše – ističe Zlatić.

Za razliku od Dimitrijevića, za njega "studentska ograđivanja proteklih meseci ne samo što svedoče o dubokom razumevanju vladajuće strukture i njene pozadine, nego su pritom i artikulisana u demokratskoj debati vođenoj pod permanentnim spoljašnjim pritiscima na plenume, koji su dolazili i od vlasti, ali i od onih koji nominalno podržavaju studente". Zato poziv studenata narodu da se organizira u zborove u lokalnim zajednicama sve više ljudi počinje shvaćati sve ozbiljnije. Hoće li Srbiju preplaviti organiziranje u zborove ostaje da se vidi, ali vraćanje samoupravnog organiziranja u političku praksu svakako će imati pozitivan efekt i na borbu protiv muka koje su izvan domašaja lokalne samouprave: protiv siromaštva, dužničkog ropstva, kapitalističke pljačke na radnom mjestu, na šalterima, u marketima, sistemske neodgovornosti u javnom i privatnom sektoru zbog koje ljudi ginu...

- Studentske blokade su već stvorile klimu u kojoj se organizuje bojkot maloprodajnih lanaca protiv predatorskih cena osnovnih namirnica, kao i radnički štrajkovi, prvenstveno u prosveti, koji pored podrške studentskim zahtevima i borbe za svoja prava takođe traže i više demokratije u sindikalnom organizovanju - dodaje Zlatić.

Najvažnije, protest 15. marta je definitivno iznio u najširu javnost ono što je studentima u blokadi brzo postalo jasno, a to je da "SNS nije što je nekada bio, već da je samo onoliko jak koliko liberalnoj opoziciji pođe za rukom da izmanipuliše narodno nezadovoljstvo i da se nametne kao njegov organizator i tumač". Pobuna koja je u toku ima dobre izglede da ne skonča u razočaranju, već da preraste u trajno organiziranje odozdo, smatra Zlatić.

- Jeste prerano za optimizam, ali deluje da smo kao društvo napokon prerasli ono toliko saplićuće "petooktobarsko" poimanje politike – da je za obračun sa sveobuhvatnom, sistemskom nepravdom potreban samo taj jedan veliki katarzični prevrat sa evroatlantskom podrškom iz vazduha, posle kog puna srca idemo kući, da se na miru razočaravamo gde smo bili i šta smo radili - ocjenjuje Zlatić.