Punih 26 godina roditelji i porodice 16 poginulih radnika i radnica Radio-televizije Srbije (RTS) traže istinu i pravdu pitajući se zašto su žrtvovani u noći između 22. i 23. aprila 1999. godine, u jeku NATO bombardovanja. Nadu nikad izgubili nisu. Ova godišnjica je specifična, a odavanje počasti, kako je to rekao Miroslav Medić, brat ubijenog Siniše Medića, dešava se u nikad težim okolnostima.
A te okolnosti su blokada RTS-a. Blokada javnog servisa samo je produžena ruke blokada univerziteta po Srbiji čiji je povod bila smrt drugih 16 ljudi. Onih nakon pada nadstrešnice novosadske Železničke stanice, nešto više od 25 godina posle stradanja 16 ljudi sa RTS-a. Studenti u blokadi su, stoga, pozvali sve tog dana da dođu pred RTS i spomenik „Zašto?“ kako bi obeležili godišnjicu pogibije radnika i radnica RTS-a.
„Ovaj čin sećanja nije samo dug prema žrtvama već i podsetnik na cenu koju su platili ljudi čija je jedina uloga bila – rad. Rad u medijskoj kući, rad u službi javnosti. Pozivamo nadležne institucije da ulože napore u konačno rasvetljavanje potpune istine o okolnostima koje su dovele do toga da radnici te noći ne budu evakuisani, već ostavljeni da poginu“, stajalo je u pozivu studenata.
Miroslav Bojčić, dugogodišnji zastupnik porodica žrtava bombardovanja RTS-a u Komisiji za istraživanje ubistva novinara, u svom autorskom tekstu u „Danasu“ podseća da su za ovo masovno ubistvo odgovorna dva počinioca: NATO i državni vrh Srbije (politički i vojni). Dok su napad NATO-a osudile glavne svetske organizacije za zaštitu ljudskih prava i novinarska udruženja, na prvom mestu Amnesti internešnel, kao nedozvoljeni napad na civilni cilj tj. kršenje Ženevske ratne konvencije, te ukazuje na to da je činjenica da će tu noć biti gađana zgrada RTS-a bila svima poznata kao i da su o njoj „raspravljali Generalštab i Vrhovni savet odbrane“.
Dodaje i da su tu noć u RTS „Dnevniku“ objavili komentar da se oni uprkos najavi napada neće evakuisati, što su bile reči Tatjane Lenard, komentatorke, za koju napominje da je u noći napada bila na sigurnom, u Budimpešti, kao i da je je kamermanu Ištvanu Sabu, koji ju je pratio, dobacila da javi supruzi, takođe radnici Televizije, da te noći ne ulazi u zgradu.
Stoga, on tvrdi da je taj slučaj, kao i onaj u Novom Sadu, državni zločin koje povezuje i pravosudni ishod: „za smrt tehničara RTS-a osuđen je samo ratni direktor RTS-a Dragan Milanović, koji je svesno prihativio svu krivicu na sebe na samom početku istražnog postupka, omogućivši time naredbodavcima da se izvuku.“
Naglašava da su, u novosadskom slučaju, za sada optuženi mahom projektanti i inženjeri, ne i firma preko koje je izvučen najveći deo enromno naduvanih prihoda od rekonstrukcije, niti ministri i njima nadređeni mogući planeri korupcionaške sheme.
Mišljenja da su oba zločina državna je i režiser i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, Janko Baljak koji ukazuje i na to, nije samo ishod identičan – smrt 16 ljudi, već i akteri u oba slučaja.
- U pitanju su isti ljudi koji su i tada i sada na vlasti. Vučić je bio ministar informisanja 1999. godine u toj, julovsko-radikalskoj-espeesovskoj vladi čiji duh tinja do dana današnjeg u našem političkom životu i čini nam se kao mesto uzroka svih naših nevolja u poslednje skoro četiri decenije. Možemo reći da taj neki dan mrmota traje već četiri decenije - kaže nam Baljak.
Zato trenutnu blokadu i borbu za normalniji javni servis vidi i kao deo borbe za, „makar moralnu satisfakciju“ za nastradale jer bi to, ističe on, značilo da smo naučili neku lekciju i da žrtve nisu baš bile uzaludne. Takođe smatra da je njihova borba ujedno borba i protiv nacionalizma, mržnje, ksenofobije i svega što je ova kuća širila poslednjih decenija. Zato izdvaja nedavni govor ratnog veterana ispred zgrade RTS-a, koji je ukazao na odgovornost ovog medija za ratno huškanje, kao katarzičan.
Nikad završeno spomen obeležje radnicima RTS-a (Foto: Dejan Kožul)
RTS, međutim ne odustaje. Jutro nakon što je u 2:06 odat pomen stradalim radnicima kod spomenika „Zašto?“, optužili su studente da su ih po prvi puta u 25 godina sprečili da uživo prenose pomen. Baljak napominje da ga to podseća na „sramne TV dnevnik dodatke iz 90-ih“, a to saopštenje naziva licemernim ukazujući na zgradu koja je i dalje u ruševinama, ispred koje stoji tabla na kojoj piše da je rok za završetak radova na muzeju koji bi trebalo da komemoriše poginule, bio 2019. godine.
- Ova zgrada stoji devastirana kao i pre 26 godina i ona pokazuje koliko oni brinu o svojim kolegama, koliko im je stalo do istine i koliko su empatični. Sramotno je da bilo šta, što se pod imenom kolegijum krije, ne znam ni šta to znači, objavi takvo saopštenje. Ti ljudi se pod imenom i prezimenom 10 dana ne pojavljuju javnosti. Zar ih je toliko sramota? Mogli su noćas da dođu kroz park i pokažu da im je stalo do radnika, a ne da ulaze kroz ćevapdžinice. To je slika i prilika iste bahatosti koja je ubila ove ljude, iste ekipe – Milanovića, Milorada Komrakova, Tatjane Lenard i ostalih koji su direktno odgovorni za stradanje ljudi 23.0.1999. godine - ogorčen je naš sagovornik.
Tvrdnju da je novinarima RTS-a onemogućen prilaz spomeniku negirali su na mreži X i studenti sa Fakulteta dramskih umetnosti: „U 02:06 je omogućen prilaz svima koji su došli da odaju počast nastradalima u bombardovanju zgrade RTS-a. Tako će biti i kasnije danas, u 14:06. Održano je i 16 minuta tišine. Ne zaboravljamo i poštujemo, ma kad god da smo se rodili.“ Tako je i bilo. Studenti su 16 minuta ćutali i tako odali počast stradalima, dok su porodice bile ispred spomenika.
Bojčić na kraju svog teksta navodi: „Oba zločina, naravno, praćena su zaglušujućom propagandnom drekom, skrivanjem ključnih dokumenata i zatiranjem tragova.“ Borba za otkrivanje istine za stradanje 16 osoba pod nadstrešnicom, ujedno je i borba za otkrivanje istine o stradanju 16 radnika i radnica RTS-a.
Živote su tad izgubili: Jelica Munitlak – šminkerka, Ksenija Banković – video-mikser, Darko Stoimenovski – tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović – tehničar mastera, Dragorad Dragojević – radnik obezbeđenja, Dragan Tasić – električar, Aleksandar Deletić – dizajner programa, Slaviša Stevanović – tehničar u razmeni, Siniša Medić – dizajner programa, Ivan Stukalo – tehničar u razmeni, Dejan Marković – radnik obezbeđenja, Milan Joksimović – radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović – tehničar mastera, Slobodan Jontić – monter, Milovan Janković – precizni mehaničar i Tomislav Mitrović – režiser programa.
