Nekad su osmomartovski marševi bili takoreći incident u mesecu koji pamti burne istorijske događaje u srpskoj istoriji. Navedimo samo neke: 9. mart 1991, kad su održane prve masovne demonstracije u Srbiji, u „novijoj istoriji“ 24. mart 1999 kad je počelo bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije, 30. mart 2001, kad je uhapšen Slobodan Milošević, 12. mart 2003, kad je ubijen premijer Zoran Đinđić. A i ovaj mart bi mogao biti makar jednako značajan, jer se očekuje i veliki beogradski protest, 15. mart, kao kuluminacija dosadašnjih u Novom Sadu, Kragujevcu, Novom Pazaru i Nišu.

Ali ničega toga ne bi bilo da nije žena koje učestvuju, što je upravo bila poruka osmomartovskog marša: „Bez nas sve(t) staje“. I zato je ovogodišnji Marš specifičan, a uzevši u obzir situaciju u Srbiji, može se reći i bitniji od prethodnih. Bitniji, jer vidljivo je svetlo na kraju tunela, a u iskopavanju tog svetla u prvim redovima nalaze se studentkinje, na što nam je ukazala i Jovana, studentkinja Fakulteta političkih nauka:

- Da smo došle do ravnopravnosti ne bi bile na ulicama. Sve smo ujedinjene u ovom Osmom martu zato što imamo studentkinje koje su prve na udaru na svim blokadama, na svim protestima. Imamo studentkinje koje su gažene na ulicama, koje su pretučene, a pre svega na fakultetima imamo te iste studentkinje koje su bile mete seksualnog nasilja – kaže Jovana.

Jovana sa transparentom "Reč godine - studentkinja" (Foto: Dejan Kožul

One, zajedno sa svojim kolegama, već mesecima zaustavljaju Srbiju, a tog 8. marta sa njima su stajale i radnice, seljanke, učenice, učiteljice, nastavnice...

- Sve treba da stane, drugarice i zato stojimo, štrajkujemo, zato se podupiremo, zbog toga marširamo, blokiramo, protestvujemo, pumpamo i zato smo tu, zajedno rame uz rame - navela je Milica iz samoorganizovanog kolektiva "Osmi mart“ koji je na protest i marš i pozvao. Poručila je još da bez žena svet staje, kao i da treba da stane, jer je svet odavno krenuo u pogrešnom pravcu.

Jelena Živković, borkinja za ženska prava i prava radnica, kao bivša radnica fabrike „Aptiv“ iz Leskovca, koja proizvodi elektro-instalacije za automobilsku industriju, objašnjava da je običaj da se ženama za Osmi mart daje cveće ispražnjen od značenja, ali i života. Navela je da je i ona od fabrike dobila orhideju.

- Onda su im rekli da je njihov target i moj životni target, da moram da radim 12 sati, da moram da potpišem papir ako želim da mi bude plaćen prekovremeni rad, papir koji „Aptiv“ oslobađa odgovornosti ako padnem i umrem za tih 12 sati. Nisam potpisala. Moj životni target je da doprem do svake kao ja da joj kažem, nisi sama - naglasila je ona.

Još je dodala da su žene u „Aptivu“ samo brojevi, obespravljene, ucenjene, ponižene, neplaćene.

- I zato, ženo! Ustani! Orhideja koju ti poklanjaju na današnji dan je još jedno poniženje u nizu. Svaki je dan naša borba, a danas moraš da budeš najglasnija. Neću orhideje, ruže i karanfile. Želim da mi platite svaki dah života da obavim svoj posao, želim da se dostojanstveno vraćam kući, želim da dostojanstveno živim, bez pelena, ucena, poniženja. Nisam broj, ja sam univerzum - uzviknula je.

Na kraju je pozvala sve žene da stanu rame uz rame, suza uz suzu, jer je „vreme da sve stane i postavimo novi target da više ni jedna od nas ne zacvili.“

Uz poruke ljubavi prema studentkinjama i studentima, dodala je da su oni upalili svetlo.

Na binu na Trgu Republike, koja je kasnije čekala radnice i radnike, jer su se učesnice i učesnici Marša kasnije pridružili zajedničkom protestu, govorila je i Ljiljana Bralović, aktivistkinja iz Pranjana kod Gornjeg Milanovca, koja je sa brojnim ženama u prvim redovima borbe protiv Rio Tinta.

Istakla je da žene iz doline Jadra na svojim leđima nose ceo teret te borbe.

- Ove žene su obrazovane jer je obrazovan onaj koji ima obraza a ne onaj koji ima kupljene diplome. Srbijom koračaju nove Milunke Savić, nove Čučuk Stane, Milene Barili koje svojim koracima spiraju svu prljavštinu koju je nanela vlast - navela je ona i pozvala sve da dođu u Gornje Nedeljice da brane dolinu Jadra od iskopavanja litijuma, ako „ijedna mašina krene ka Gornjim Nedeljicama“.

Studentkinje Beogradskog univerziteta u blokadi organizovali su povodom 8. marta veliki skup "Žene u prvim redovima" (Foto: Miloš Tešić/ ATAImages/ PIXSELL)

Ima žena koje trpe višestruku diskriminaciju. Ana Jovanović je jedna od njih – trans žena, Romkinja. Istakla je da se zbog toga suočava sa trostrukom diskriminacijom koja produbljuje jaz nejednakosti.

- Ali, stojim ovde da kažem da je došlo vreme za promene, da se naše priče čuju i da se naše borbe prepoznaju. Danas, dok slavimo snagu i dostignuća žena širom sveta želimo posebno da naglasimo potrebu za inkuluzivnošču u našim pokretima za prava žena. Moje pravo na rad, sigurnost, dostojanstvo nije odvojeno od prava bilo koje druge žene. Naša borba za ravnopravnost ne sme da bude selektivna, ne sme da isključuje one od nas koje se nalaze na raskršću različitih identiteta - istakla je ona.

Na nju se nadovezala Milica rekavši da su trans žene naše sestre, baš kao i Romkinje.

- I ovog Osmog marta, kao i svakog drugog dana, mi smo sa njima, branimo njihova prava, kao i prava svih drugih žena. U tome je svrha feminizma i to je cilj feminističke borbe - zaključila je.

Na kraju se obratila i Vanja Petrović, iz organizacije ovogodišnjeg Marša. Ona je podsetila da žene nisu samo „majke i supruge“, već da imamo tradiciju borbenih žena, što su preuzele studentkinje „koje korak po korak oslobađaju zemlju od straha i vode nas ka jedinstvu“

- Podsetile su nas da su sve borbe za ravnopravnost naša borba. Borba radnica je naša borba - naglasila je ona i dodala da je ovaj Osmi mart poseban, jer ga slavimo u zemlji koja leči svoje traume. Naša borba traje dok Osmi mart ne postane dan sećanja na borbu a ne dan borbe, naglasila je na kraju.

Marš se potom uputio do oslobođenog Studentskog kulturnog centra gde se ćutalo 16 minuta. Prvih 15 za žrtve u Novom Sadu, nakon pada nadstrešnice, a minut još za Borku Vasić, nedavno preminulu borkinju za prava Romkinja.