U samo tri godine sinjska grupa M.O.R.T. pretvorila se u prvorazrednu rock-atrakciju. Lani su snimili album ‘Odjel za žešće’, mješavinu punkerskog stava i emotivnog bluesa, koji je nemali broj domaćih glazbenih kritičara svrstao među najbolja izdanja 2014. godine. Ivan Katić, Bože Blajić, Jakov Maleš i Milan Mijač – odnosno John, Zvrk, Kikos i Mile – objasnili su nam tajnu svog uspjeha.

- Triba se puno družit s ljudima. Posebno publikom. I ostat svoj, al se ipak minjat, šta bi rek’a Bare. Tajna je u konstantnom radu na sebi, kršenju vlastitih rutina, neumoljivoj namjeri i, naravno, uživanju u tome. I to je, samo po sebi, uspjeh. Ljudi mogu namirisat takvu vrstu predanosti, pa se sve uroti da uspiješ. Uglavnom, triba znat posolit džoint: kad misliš da je previše, staviš još taman toliko da pomisliš: ‘Dragi Bože, pomozi mi, pretjera san, predaleko sam otiša.’ To je to, zapravo nema drugog načina za uspjeh.

Dobro uzemljeni

Demo-snimke pod nazivom ‘Vrhunsko dno’ objavili ste 2012. za etiketu Slušaj najglasnije Zdenka Franjića, a samo dvije godine kasnije potpisali ste za Croatia Records?

Pisme za ‘Vrhunsko dno’ su nastajale dugo vrimena, skoro deset godina. Franjić je potencira da se napokon snime. I tu je puno pomoga Sula, producent oba albuma, koji nas je doslovno odvuka u studio i besplatno nam snimija ‘Vrhunsko dno’. Nakon šta je to snimljeno, počeli smo svirat posvuda, stvorili popriličnu publiku i onda nas je, nakon pobjede na Demofestu, Krešo Blažević preporučija Croatiji. Oni su se javili, mi nismo bili sigurni da želimo potpisat za bilo koga, al ponuđeni uvjeti su bili dobri, pa smo potpisali. A suradnja je odlična.

Mnogi misle da ste trenutačno jedan od najboljih rock bendova u Hrvatskoj. Kako sami gledate na svoj današnji status, ali i na ostale domaće bendove?

Teško je nekog etiketirat najboljim, ali sigurno smo u vrhu od ovih šta se stalno vrte po radiju i ostalim medijima. Šteta je šta ima dosta bendova u podzemlju koji su jednako dobri ka mi, al ne mogu ili ne žele doć u mejnstrim. Ujedno, ne zamaramo se sa svime previše, opasan je taj mit o ‘najboljem’, previše daje na samovažnosti, a to ubija kreativnost i onda mo’š otrenit, šta je u Sinju druga rič za omust il past, udarit glavom o dno da ti se svi grohotom smiju. Zato je jako važno u ovoj vrsti posla bit dobro uzemljen, recimo kopat kumpire, a ne čitat hvalospjeve o sebi.

Koliko vam je u karijeri pomogla pobjeda 2013. na banjolučkom festivalu Jelen demofest, najvećem regionalnom natjecanju mladih bendova?

Album, spot i ugovor s Croatijom. I ogromno samopouzdanje.

Pobijedili ste i na prvom RockOffu, je li vam taj festival uopće pomogao u afirmaciji i karijeri?

To ćemo tek vidit, vjerojatno su neki tada prvi put čuli za nas i dosta nas je bilo po medijima. Triba proć neko vrime da se vidi točan učinak, tipa godinu dana ka od Demofesta, pa onda ocjenjivat.

Hrvatsku ste scenu napali žestoko i odmah ostavili trag. Planirate li slično i u ostalim zemljama regije?

Da, naravno. Po BiH smo svirali gotovo ka i po Hrvatskoj, bili smo u Sloveniji, Srbiju imamo ugovorenu za proliće, zvali su nas iz Crne Gore. Naravno, tu mislimo na koncerte. A onaj medijski i promotivni dio… nadamo se da će nas i tu Croatia Records podržat.

Krasi nas zajedništvo

Scena u Sinju gotovo i nije postojala do vašeg pojavljivanja, a onda se s vama javio i interes za nju, odnosno bendove DarkvuD, Shewa, Embrio, Salauk…?

Scena nije bila nepostojeća, nego se za nju nije čulo. Možda sinjski bendovi nisu virovali da se može napravit nešto više od par koncerata u Zagrebu i Splitu: mi smo im pokazali da se može, pa se sad i oni više trude. U Sinju su se uvik organizirale svirke, bilo u klubovima, na festivalima ili kroz rad udruga. Sinjske bendove krasi zajedništvo, dilimo opremu, prostorije, preporučujemo jedni druge, pomažemo si pri organizaciji koncerata… Plus, kad se odvažiš na neki suludi potez, da se u neimaštini baviš rokenrolom, ljudima oko sebe na podsvisnoj razini daš poticaj da se i oni odvaže na to malo ludosti šta je još dopušteno.

Glazbeni kritičar portala muzika.hr Zoran Tučkar zaključio je nakon preslušavanja vašeg albuma da je to vaš život: ima li istine u tome?

Pa naravno, inače bismo lagali i sebe i publiku i ne bismo mogli to tako žestoko i emocionalno izvodit i prenosit drugima. To smo mi, to su naše misli, događaji iz života, nadanja, kritike… Svi u bendu radimo glazbu i tekstove, pa svi sudjelujemo u kreativnom procesu. Neke pisme su naš život, neke su bile naš život, a neke i same imaju svoj život. Nemojmo se zavaravat, opasan je to posal, treba mudro oživljavat pisme, jer se neke mogu pritvorit u nešta šta bi ispuzlo iz kakve jame i zarobilo te… lako je postat zatočenik vlastitog izuma, da ti se neka non-stop pijana grmalj-spodoba iz prvog reda krevelji i viče: ‘Meni se skače!!! Daaaj, meni se skače!!!’ Vidili smo svega šta ne bismo preporučili.

Kakav je život u Sinju danas, kako mladi Sinjani provode noći i dane?

Kad ne sviramo, onda u udruzi SUK (Sinjska umjetnička komuna) organiziramo koncerte. Nema baš puno ponude, ali ljudi skoro sve podržavaju i znaju se zabavljat, veseli su sami po sebi, iako je ekonomsko stanje teško ka i u ostatku zemlje. Al baš zato se drže skupa i pomažu jedni drugima. A život u Sinju je odličan, hm, u biti je dobar, mislimo da nije loš, al zapravo je očajan. Mladi se otkačivaju, šta je dobro ako to kanaliziraju u nešto pokretačko, kreativno i svrsishodno. Al često je to samo otkačivanje radi otkačivanja, a to nikad nije dovoljno. Jer, tribali bi se svi udružit u razmontiravanju kulturne apatije, a ne čekat psihodeličnog disko-mesiju koji će nas sve zabavit, otkačit, ispunit duhom i odletit u nebo na oblaku salvi našeg ushićenja.

Naglašavate da svirate punk-blues: kako zajedno idu razigranost punka i turobnost bluesa?

Nemamo mi pojma koji žanr sviramo, određivanje prepuštamo glazbenim kritičarima. Al recimo da koristimo blues sheme i punk energičnost – da smo od bluesa uzeli osjećaj, a od punka stav!

‘Odjel za žešće’ izbacio vas je na svjetla pozornice. Što dalje?

Kupit kombi i zasvirat di god se može. A ostalo u istom ritmu ka i dosad: izbacivat singlove i spotove, paralelno radit stvari za novi album, pa otić u studio kad ih se skupi dovoljno. Al bez ikakvih rokova i presinga, moramo zadržat kvalitetu i raznolikost.