Kada me je u decembru urednik Kulturnih Novosti pozvao da napišem prilog za ovu rubriku, ponuđeni rok učinio mi se previše kratkim. Ne zbog toga što, uprkos svim obavezama, ne bih mogla da napišem tekst od dve i po stranice za koji mi načelno nije potrebna nikakva priprema, nego zbog teme. Koje bih ja "kultno jugoslovensko ili postjugoslovensko delo" mogla da predstavim? Trebalo je izabrati bilo šta što "rezonira na postjugoslovenskom prostoru", ali "postjugoslovenski" ovde nije puka geografska odrednica. Urednik mi je poslao linkove za do tada objavljene tekstove. KUD Idijoti, Reč i misao, Štefica Cvek.
Kulturne Novosti su jugonostalgičan dodatak, i mada sam ja sebe uvek smatrala jugonostalgičnom, da stvar nije tako jednostavna shvatila sam suočena s činjenicom da jednostavno nemam predstavu o čemu bih pisala. U decembru sam se izvukla, ali, kada mi se Boris opet javio, nisam imala kud. I to nije samo retorika – ako ste na progresivnom kulturnom polu, ako ste Srpkinja koja živi u Srbiji i piše gotovo isključivo o hrvatskim autorima, ne možete da nemate o čemu da pišete za ovu rubriku.
Da ne bude uvek književnost, pala mi je na pamet muzika. Na naslovnoj stranici prvih Kulturnih Novosti bila je ilustracija muškarca s bedževima Riblje čorbe, Bijelog dugmeta i EKV-a. Kada mi je nedavno članica EKV tribjut benda Deca iz vode ponudila karte za koncert, pogledala me je nekako pronicljivo i rekla: "Voliš EKV, je l’ da?" Mada sam odgovorila sa "da", možda čak dodavši i "naravno", istina je da bih na tom koncertu, na koji na kraju nisam otišla, uz mnoge pesme morala da držim zatvorena usta. Moje poznavanje ex-Yu muzike na nivou je koji bih nazvala radijskim. U srednjoj školi nisam bila dovoljno kul i sada nemam o kome da pišem za rubriku Klasik žanra – barem ne iskreno. Ni strani muzičari mi ne bi pomogli. Ako u mom ukusu ima nečeg zajedničkog s tuđim, a naravno da ima, ništa u tome nije "postjugoslovenski".
Pisati o filmu bilo bi već lakše. Na filmu sam masterirala. Ali, (post)jugoslovenski film? U jednom od ovde prethodno objavljenih tekstova pominje se ime Bogdana Diklića. Onaj prvi broj Kulturnih Novosti neočekivano sam čitala u štampanom izdanju jer sam se u vreme njegovog izlaska našla u Splitu, na Mediteranskom festivalu knjige. Kada su me pozvali na taj festival, rekli su mi da bi moj "dodatni zadatak" bio da s Diklićem, koji ima strah od letenja, putujem avionom. To je trebalo da bude simpatičan zadatak, a takav je i bio, ali prethodilo mu je moje mahnito gledanje filmova u kojima Diklić igra.
Da li sam ih gledala ranije – uglavnom jesam, ali, smatrala sam da će se od mene, kao književne kritičarke, očekivati znanje s kojim se može pobediti u Slagalici. Tim pre što sam, kao što rekoh, napisala ceo master o filmu. Ali taj master pisan je u inostranstvu, na engleskom, na temu francuskog i američkog filma.
Diklić me na kraju nije ispitivao o filmu (neverovatno!) i, mada sam u kratkom periodu znatno unapredila svoje poznavanje domaće kinematografije, pogledavši sada sve kao "odrasla", i dalje mi je ostao onaj isti problem kao u slučaju muzike. Mada bih mogla, uz još malo pripreme, da napišem tekst o bilo kom ex-Yu filmu (ne i o bendu), to bi, opet, ovde bilo neiskreno. Jer ja sam u detinjstvu gledala prvo Cartoon Network, a posle američke filmove s Ričardom Girom i Džulijom Roberts koji su se tada davali na RTS-u, i nijedan (post)jugoslovenski proizvod filmske umetnosti za mene nije ono što je za prethodne autore ove rubrike delo o kom su pisali.
Što se tiče manje umetničkih oblasti, situacija nije ništa bolja. Sport? Pasionirani navijač Diklić hiljadu puta je pomenuo da će uveče na njegovu promociju doći "Dino", a meni je nešto postalo sumnjivo tek kada sam videla da taj muškarac ima dva metra. Pre nekoliko godina, izdavač jedne knjige poslao mi je mejl da mi objasni ko je misteriozni "Dražen" iz jedne od priča koje sam se u kritici dotakla. Sam Split kao poznato letovalište? Na festivalu su me baš svi pitali kako to da sam prvi put u Splitu, i baš svi su sami sebi odgovorili – pa da, logično.
Zašto onda ne književnost? Mada sam studirala opštu književnost (a ne srpsku, jugoslovensku, čak ni komparativnu), to je mogao biti moj džoker, i do poslednjeg trenutka verovala sam da će ovaj tekst biti o romanu "Hotel Zagorje" Ivane Bodrožić. Kao roman koji na postjugoslovenskom prostoru (ili ipak samo prostoru Hrvatske?) rasplamsava strasti – ne nacionalne, već one o pitanju šta čini dobro književno delo – i čija je junakinja prognanica iz Vukovara, "Hotel Zagorje" zasigurno bi se ovde uklopio, i niko ne bi ni trepnuo. Niko ne bi trepnuo i ja bih imala easy way out, jer mi se taj roman zaista svideo, ali prilika da se piše za ovu rubriku dobija se jednom (pretpostavljam), i nije u skladu s mojom ličnošću da idem lakšim putem.
Onda – šta? Zapravo, kada mi se Boris javio, odmah mi je palo na pamet jedno delo, samo što o njemu nemam da kažem više od rečenice-dve. Radi se o mesinganoj bisti Josipa Broza Tita koja stoji na polici za knjige u mojoj porodičnoj dnevnoj sobi u Kikindi od kad znam za sebe. Tu bistu je moj tata doneo mojoj mami, nastavnici istorije iz radničke porodice, uz Titovu biografiju Vladimira Dedijera, kada je preko studentske zadruge raščišćavao prostorije Radničkog univerziteta. "Ne znam zašto su praznili te prostorije", napisala mi je mama malopre u poruci. "To je bilo 1991. Propao socijalizam pa im više nije trebalo."
Neko bi moju nesigurnost u biranju teme za ovaj tekst mogao da tumači psihologijom impostor sindroma. Ali ja u ovoj rubrici i jesam impostor. Ako je Diklić prema nečemu "procenjivao" moje poznavanje filma i košarke, to nije bilo na osnovu mog poziva kritičarke, nego na osnovu ogromne razlike u godinama između nas (42). Isto tako su svi koje je iznenadilo što nisam ranije bila u Splitu shvatili da, osim ako nisam od onih koji neće mesec dana jesti samo kako bi letovali na Korčuli, nisam nužno imala ni kad.
Kulturne Novosti imaju i kolumniste bliže mojim godinama, ali ja sam trenutno jedina autorka ove rubrike rođena devedesetih. I to tek u godini Dejtonskog sporazuma, kada je sve bilo zvanično gotovo. A nezvanično? Poznajem neke strastvene ljubitelje jugoslovenskih crtaća i bendova kao što je Južni vetar koji su mlađi od mene, ali takvih je malo. Za nas ostale – čak i književne kritičarke poput mene – u stvarnosti, Jugoslavija je, poput one Titove biste, jedna postojana, ali nenametljiva porodična uspomena.
