Na nedavno završenom protestnom okupljanju moje dve prijateljice su izvadile pištaljke i ponosno naglasile da su ih čuvaju od 2000. godine i rušenja režima Slobodana Miloševića. Moj otac koji je stajao pored mene, izvadio je svoju i s osmehom dobacio: "Iz šezdeset osme!"

Protesti građanima u Srbiji, koje god političke provenijencije bili, dođu ko porodična tradicija, nešto poput prve sarme u novembru ili torte nedeljom. O njima kolaju legende koje se prepričavaju na okupljanjima uz obilje hrane i pića, kad su stomaci puni, a želja za mitom pojačana alkoholom.

Sećamo se protesta kad smo forsirali nadvožnjak šezdeset osme, bežali od policije devetog marta devedeset prve, držali crni flor devedeset druge, stajali u akciji kordonom na kordon devedeset šeste ili beše devedeset sedma, gutali dim ispred skupštine petog oktobra dve hiljadite, pa sve do današnjih koje su povela deca moje generacije, za koje se mi, koji ih posmatramo i podržavamo, nadamo da će biti poslednji, ali zar se nismo nadali tako svaki put.

Protesti u Srbiji jesu klasik žanra, samo se još nismo odlučili kojeg. Radi li se o igrokazu, pozorištu ili filmu? Ko je reditelj, a ko publika? Da li je to komedija zabune, tragedija ili drama apsurda nalik na Beketove ili Joneskove klasike?

Komedija zabune počinje čuvenom rečenicom s Yutelovog snimka koja glasi: "Oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo." Rečenicu izgovara Bahrudin Kaletović, desetar JNA. I zaista bi ova rečenica bila smešna da oko njega nisu poginula tri mlada momka (Bojanić, Kasumi i Imamović), a on sam pao u zarobljeništvo, pa nakon što je razmenjen, poslat na dosluženje. Time prestaje svaka komedija, bez obzira što se ne zna baš tačno ko smo to mi, u čije ime Kaletović izgovara čuvenu frazu. Tako je i sa protestima u Srbiji već desetlećima. Građani se kao bune, a vlast im kao ne da, a na kraju se ispostavi da je račun odavno napravljen i da konobar stoji pored stola, drži račun u ruci i cupka nogom nestrpljivo. Pogađate ko plaća ceh.

Tragedija počinje onog trenutka kad se u demonstracijama gube ljudski životi. Dva su ugašena devetog marta devedeset prve, a iste večeri su ulicama Beograda patrolirala borna kola i tenkovi. Dan nakon toga otpočela je Plišana revolucija, a odmah zatim i prvi u nizu kontramitinga, onih koje organizuje vlast kako bi pokazala i na ulici da ima podršku. Najčešće se na kontramitinge ide s obezbeđenom dnevnicom i obrokom. Zastave i druga državna i stranačka obeležja se podrazumevaju, a strogo su zabranjeni eskalatori i druge pokretne trake i stepenice, jer se na njima mešaju žanrovi, tragedija prelazi u komediju i obratno.

Drama apsurda je najrašireniji žanr protesta. Ona ne nastaje na samim protestima dok se nada i smeh šire među ljudima, naportiv. I Vladimir i Estragon na početku veruju da će Godo doći. Slično se ponašaju i građani koji protestuju. Njihova energija je toliko jaka da se čini da će aždaja protiv koje su ustali biti oduvana nakon prvog juriša. Kada se pokaže da je mitsko čudovište protiv kojeg su ustali zapravo stvarno i pri sebi ima broje poluge moći, juriši postaju intenzivniji.

Međutim, nakon nekoliko takvih zaleta, ako ala ne poklekne, a najčešće ona to ne čini, energetski nivoi opadaju, broj demonstranata se kruni, ala ih mudro pusti da se umore i sami od sebe raziđu. Upravo u tom trenutku nastaje razočaranje koje dolazi u vidu šoka i neverice jer bilo nas je tako mnogo, svi su bili tu, jedino što se zaboravlja da se svako od nas druži sa sebi sličnima, kako u stvarnosti tako i na mrežama, te je praktično nemoguće zaista proceniti koliko nas je. Nas uvek ima najviše u našim očima, kao što i njih ima jednako mnogo u njihovim očima, a posebno što su njihove oči uvećane za pogled kamere, koji projektuju direktno u vašu dnevnu sobu. Rečju, oni diktiraju informacije s televizora. I onda kreće taj osećaj egzistencijalnog očaja, najbolje oličen u stihovima Vojka V. "Kako to, kako to, kako to?"

Raširen je i drugi oblik ove drame. On nastaje u onom trenutku kada protestanti pomisle da su pobedili. To se desilo na prvim studentskim demonstracijama 1968. godine bez kojih ni moje malenkosti ne bi bilo. Naime, moju majku su na povratku u stan njenog ujaka ispred vrata zatekli koferi s jednostavnom porukom: "Nećeš ti meni rušiti državu." I ona je tada prvi put prespavala u kući moga oca, doduše kao drugarica s fakulteta, ali situacija se nakon toga razvijala u dobrom pravcu, makar kad je o mom životu reč, posebno o njegovom nastanku.

Nedugo zatim, desetak dana nakon brutalne poruke potpukovnika KOS-a, Tito je sišao među studente i rekao da su oni u pravu. Kozaračko kolo se zaigralo, lica su se ozarila, a eliminacija nepoželjnih se odgodila na neko vreme. Josip Broz bio je majstor žanra, ali ni neki drugi kasniji majstori nisu omanuli, na primer ’96.-’97. ili nakon petooktobarskih promena.

Međutim, deluje da su se stvari promenile. Kao da u poslednjih dva meseca dolazi do značajnih inovacija u žanru.

Još nisam siguran kako bismo ga nazvali, ali već se jasno vidi značajno unapređenje paradigme. Najpre ne postoje lideri. To je nešto novo za ovdašnju plemensku svest kojoj je potreban neko da je reprezentuje, da je vodi. Očigledno da smo bili u zabludi, jer izgleda da to nije tačno i da se bez lidera može. Da, ključna reč je plenum, odnosno sastanak svih. Bez nasedanja na provokaciju liderstva i s redovnim smenama predstavnika, studenti koji blokiraju fakultete i traže da se ispune uslovi, postaju neuhvatljivi, u kampanji s mnogo lica koja sva ukazuju na krvave ruke vlasti.

Druga važna razlika u odnosu na klasike žanra jeste insistiranje na "nepolitičkim" zahtevima. Naravno, nemojmo biti naivni, svaki zahtev koji se uputi vlasti, posebno u Srbiji i bližoj i daljoj okolini je politički. Međutim, ne traži se ničija glava, a posebno ne ona vlastodršca. Zahtevi su da se poštuju institucije i da se omogući njihov nesmetan rad, odnosno da se omogući puna istraga u slučaju pada nadstrešnice na zgradi novosadske železničke stanice prvog novembra 2024. godine u 11.52 nisu iskazani s ciljem rušenja vlasti, već poštovanja ustavnog poretka zemlje za koji se vlast zaklela da će ga braniti. Studenti ne traže ništa drugo nego poštovanje zakona i ovlašćenja te u tom smislu oni su već pobedili.

Moglo bi se reći da sam preveliki optimista kad je u pitanju novi žanr u ediciji protesti, društevnoj pojavi koja me prati od samog rođenja. Nagledao sam se starih modela, iskreno dojadili su, potpuno su predvidljivi. Vreme je da se promeni paradigma i da se krene osveženim, drugačijim tokom. Ovaj put bi zaista moglo da se posreći.