Konačno da u ovoj rubrici prozborimo koju i o ovogodišnjoj dobitnici NIN-ove nagrade, Ivani Dimić (Beograd, 1957.), dramaturškinji, dramskoj spisateljici i autorki kratke proze, čiji je, nazovimo ga tako, roman ‘Arzamas’, prvenac i ‘prvo pa muško’, rekao bi naš narod opsednut muškim potomcima. Najpre o naslovu, pa o prirodi ove knjige. Arzamas je mesto u carskoj Rusiji gde je, kako pripoveda Šklovski u ‘Energiji zablude’, grof Tolstoj zamalo kupio imanje, ali je odustao jer je u snu osetio užas, timor mortis. No strah od smrti je spleten sa osećanjem sreće i taj se amalgam zove ‘arzamsko ludilo’, poentira Šklovski, citira u motu romana Ivana Dimić.
A sad ‘Arzamas’. Dvodelna knjiga sa strukturom doboš torte: red dramskih dijaloga, najvećim delom između 88-godišnje majke (ne brzajte sa asocijacijama zbog broja godina), koju staračka demencija progresivno uzima pod svoje i njene ćerke, pa red kratkih proznih zapisa i refleksija, u prvom delu knjige i red kratkih (kvazi)biografskih zapisa o Emili Dikinson u drugom delu knjige. Da li je to roman? ‘A što ne bi moglo?’ kaže naslov jedne emisije iz 1990-ih na TV Pinku, koji odlično oslikava duh eskapističkog relativizma tog doba.
Suštastvenije je pitanje, rekli bi NovoSerbi, kakva je veza između ovih dosledno naslaganih slojeva, OK složili smo se, romana Ivane Dimić? Pa, najmanje maliciozno rečeno, ta veza je teško uhvatljiva. Dramski dijalozi, uzeti zasebno, daju jednu sugestivno i vešto napisanu građansku (melo)dramu o staračkoj demenciji, koja isprva (prvi i veći deo knjige) ima pretežno komičan oblik (nesporazumi i lukavstvo staramajke kao nadžak-babe koja tera po svome i ništa joj nije po volji), da bi, u znatno kraćem drugom delu, došli tragični tonovi njenog gubljenja veze s realnošću, koje će imati letalni ishod.
Prozno-refleksivno-biografski delovi su, opet blago rečeno, neujednačeni i delimično međusobno povezani, ali ne tako što bi, što bi neko mogao očekivati, narativnim ili diskurzivnim jezikom tretirali teme kakve su starost, bolest, porodični odnosi i slično, već time što jedan deo kratkih priča (sve su od stranice ili dve) ima za svoje protagoniste istorijske selebriti autore: Hajdegera, Goju, Čehova, B. Rasela i Vitgenštajna, dok jedan deo refleksija reflektuje samoposmatranje žene u zrelim godinama i, da ne grešimo dušu, može se tu naći nešto solidnih tekstova. Ipak, pitanje cementa, ili fila, da ostanemo kod poređenja s tortom, visi u vazduhu, ili ostaje u vangli; tačnije – ne ostaje, jer fila ili vezivnog materijala nema.
Odnos ćerke i bolesne, umiruće majke česta je tema poslednjih godina, od Tee Tulić do Tatjana Gromače, čija ‘Božanska dječica’ zbog spoja prozno-esejističkog podsećaju na strukturu ‘Arzamasa’, ali hrvatske spisateljice ljube tragički patos i jednu pretencioznost koje, srećom, kod Ivane Dimić nema. Zanimljivo je da su mnogi prikazivači ‘Arzamasa’ ignorisali komičku stranu demencije, koja izvire iz majčine ‘političke nekorektnosti’ i njene druge adolescencije.
U NIN-ovom žiriju, eto, biće da je prevladala ženska empatija (J. Vrbavac, T. Krstić) i prijateljska intima urednika nekih ranijih knjiga Ivane Dimić (M. Pantić), pa su ‘krunisali’ ovo tu i tamo ljupko, ali sasvim osrednje štivo, a što je jako razljutilo Vladimira Tabaševića, autora vulkanske jezičke imaginacije i ignoranta prozne kompozicije, da povede elektronski krstaški pohod protiv svih koji su ‘omalovažili’ njegov roman ‘Pa kao’ u završnici glasanja.
A gde je tu, vratimo se na početak, arzamsko ludilo kao spoj sreće i (slutnje) smrti? Pa neka to odgonetaju dokoni čitaoci i čitateljke ovog knjižuljka za popodnevnu razbibrigu. Sreća je ionako u oku posmatrača, posebno onih opčinjenih mediokritetskim ostvarenjima fluidne srpske literature.
