Ovde se za 200 evra kupi čovek na mesec dana, dok se ne razboli pa se zameni novim... biće onako kako odgovara velikom poslodavcu – zapisao je na svom nedavnom digitalnom radu, posvećenom korona-krizi, suvremeni srpski umjetnik Goran Stojčetović (Skoplje, 1975.), koji je "turbulentnu mladost" proveo na Kosovu devedesetih, da bi 1999. diplomirao na Fakultetu umetnosti u Prištini. Trebalo mu je, kaže, dvadeset godina da se kroz bavljenje umjetnošću otrgne od romantiziranog pristupa stvarnosti, od poetiziranog samouništenja. Razgovor, baš kao što i priliči korona-vremenu, vodimo na distanci, zahvaljujući otpornim tehnologijama, na rate, uoči velike grupne izložbe "Hvatači snova" u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu koja se otvara 30. listopada. Na njoj će prvi put nakon devedesetih biti predstavljeno dvadeset hrvatskih i srpskih umjetnika, predstavnika tzv. marginalne, autsajderske, alternativne scene, na kojoj je Stojčetović, inače osnivač udruženja Art Brut Serbia, jedan od najvažnijih aktera u regiji.
Moja "mlada ličnost u razvoju" bila je nedovoljno sposobna da amortizuje konstantnu predratnu društveno-političku atmosferu na Kosovu, ekonomski kolaps, astronomsku inflaciju i konačno, krvavi raspad Jugoslavije
Kako je došlo do suradnje sa zagrebačkim Muzejom suvremene umjetnosti? Marginalna umjetnost često je na margini razvikanih institucija. Možete li zamisliti sličnu grupnu izložbu u beogradskom Muzeju savremene umetnosti?
Tačno pre dve godine pozvala me kustoskinja MSU-a, Daniela Bilopavlović Bedenik, da joj budem vodič kroz beogradsku izložbu "5 godina od osnivanja Art Brut Serbia – retrospektiva" u okviru festivala Novo doba. Iskreno se oduševila radovima, a naročito našom samoorganizovanošću. Predložila je da napravimo izložbu savremenih srpskih i hrvatskih marginalizovanih umetnika, a da živu komunikaciju i neformalno istraživanje pokrenemo mojim gostovanjem u zagrebačkom MSU-u, radionicom dubinskog crteža, pa da zatim organizujemo veliku grupnu izložbu. Tako je i bilo. U okviru Dana muzeja 2019. godine održao sam trodnevnu radionicu s tridesetak građana, među kojima je bilo i hrvatskih umetnika koji će izlagati na izložbi "Hvatači snova". Stvorila su se jaka prijateljstva. Eto, posle dve godine rada, ljudi u Hrvatskoj će imati priliku da se upoznaju s veoma raznolikim i bogatim likovnim stvaralaštvom. Što se tiče beogradskog MSU-a, za mene je to arhitektonski spomenik. Ne vidim istraživački karakter i komunikativnost ni u jednoj instituciji koja se bavi savremenom umetnošću. Verujem da ni o ovoj izložbi neće biti vesti i reakcija srpske kulture i medija, ukoliko je suditi na osnovu reakcija na našu veliku izložbu marginalizovanih umetnika u muzeju Halle Saint Pierre u Parizu 2017/18.
Goran Stojčetović: "Autopsija Stjepana Filipovića", kombinirana tehnika, 2015.
Nadrealistička praksa
Što vas, kao akademski obrazovanog umjetnika, trajno privlači umjetnosti autsajdera, marginalaca, autodidakta? Je li to njihovo poistovjećivanje vlastitog života i umjetnosti, određeni oblik autodestruktivnosti, to što vas je u mladosti privlačilo umjetnicima romantizma, osobito Goetheu, ili nešto posve treće?
Sve to što navodite, a posebno Goethe. On mi je u turbulentnoj mladosti postao temelj duhovnog stremljenja i usmerenosti ka doživotnoj gradnji čvrste, a fleksibilne konstrukcije duševnih ambivalencija kroz stvaralaštvo. Naravno, sve započne u detinjstvu nekako. Moj otac je profesor matematike i rano je počeo sa mnom da razgovara o matematičkim fenomenima i tajnama prirode, pa mi je tako odmalena predstavljen neki savršen svet iza scene svakodnevice. Kasnije me upoznao s prijateljem, neuropsihijatrom, inače jungovcem, koji me uveo u dubinsku psihologiju, tumačeći moje crteže. To su bila jako uzbudljiva saznanja i od tada, od 1997. godine, nisam prestao da se time bavim. Nekako u isto vreme, moj brat Bojan je upisao glumu i ja sam, i posle njegovog diplomiranja, pratio sve njegove ispite i predstave i tako naučio mnogo o dramatizaciji i predstavljanju ljudskih osećanja i odnosa, scenskog pokreta, facijalne ekspresije i sl. Za sve to vreme sam ekspresivno crtao, ne razmišljajući o finalnom izrazu već o psihofizičkom odnosu poteza ruke, crtačkog pribora i podloge sa doživljajima i osećanjima koji su se stvarali prilikom procesa crtanja u okolnostima u kojima sam trenutno bio. Formalno, to je nadrealistička praksa, a ono što je mene zanimalo je integracija trenutne svesti kroz nesvesne ekspresije i otcepljenje od istorijskog toka umetničke kulture ka procesu individualne duhovnosti. U tom zanosnom cilju, prirodno je što sam došao u kontakt sa stvaralaštvom i stvaraocima koji su svojom voljom, ili svojom prirodom, ili protiv nje, posvećeni samom korenu nagona za smislom. To je art brut i marginalizovana umetnost. Namerno podvlačim marginalizovana, a ne marginalna.
U toj "turbulentnoj mladosti" borili ste se i s alkoholizmom. Koliko je iskustvo borbe s ovisnošću utjecalo na to da i sami pokušate pomoći drugima da "vide svoje nevidljivosti" kroz umjetnost?
Moja "mlada ličnost u razvoju" bila je nedovoljno sposobna da amortizuje konstantnu predratnu društveno-političku atmosferu na Kosovu, ekonomski kolaps, astronomsku inflaciju i konačno, krvavi raspad Jugoslavije. U takvoj atmosferi sve više sam se odavao alkoholu, heavy metal muzici i uličnim tučama. Nikada nisam verovao da zaista pripadam takvom svetu, već da sam u nekoj kapsuli suštinske realnosti društva iz koje moram da izvučem srž i utkam je u svoju buduću umetnost. Naravno, nije postojala nikakva garancija da ću se izvući iz toga. Sve više sam uviđao da sam se ja u stvari prikačio na neku opštu psihičku frekvenciju koju je Jung definisao pojmom individuacije, kome je od neopisivog značaja upravo bilo njegovo likovno izražavanje nesvesnog. Tako sam 2006. godine započeo rad na sistematizaciji iskustava kroz pojam koji sam definisao kao "dubinski crtež". Kroz brojne razgovore o odnosima vizuelne percepcije i ekspresije sa različitim ljudima uvek su se dešavale neke male katarzičnosti koje sam kasnije analizirao i tražio im zajedničku nit. Ti radosni znaci nesvesnog sporazumevanja učinili su da sve više verujem da sam na putu koji bi mogao da i drugima pomogne u buđenju samosvesti, pa sam igrom slučaja, 2015. godine, osnovao Art Brut Studio VMA u Dnevnoj bolnici Klinike za psihijatriju Vojnomedicinske akademije.
Narodno pozorište Priština, sa privremenim sedištem u Gračanici, pozorište u kome radim kao scenograf, jedina je srpska kulturna institucija na Kosovu koja je uspela da ostvari kontinuitet u živom radu
Što ste proteklih godina naučili u tim radionicama s psihijatrijskim bolesnicima? Možete li to usporediti s radom sa zatvorenicima s kojima ste također radili?
U tih pet godina sam razgovarao i vodio proces crtanja sa verovatno 500 ljudi sa različitim psihičkim problemima, oboljenjima i bolestima. Sa svim tim ljudima sam razgovarao, s nekima manje, a nekima više, o doživljajima koji su im se javljali u toku crtanja. Kompleksnije crteže bih posebno sagledavao sa psihologom. To je krajnje ozbiljan sadržaj iskustva i saznanja koji još uvek ne mogu do kraja da osvestim da bih ga pojednostavljeno opisao. Uglavnom, potvrđeno je da je dubinski crtež mnogim pacijentima pomogao u oslobađanju i zainteresovanosti za dalji proces lečenja, a to je veoma bitno. Kod zatvorenika je drugačija osnova i tu nemam dovoljno iskustva, ali sam u njihovom stvaralaštvu viđao simbolične predstave pojmova slobode i ropstva, koji se pak izvan zatvora često pojavljuju u motivima slobodnih građana sa kojima sam radio, pa sam se često puta pitao da li su samo zatvorske ćelije zatvori.
Prije dvadesetak godina razgovarala sam s flamanskim umjetnikom Janom Fabreom, najpoznatijim po kazališnim izvedbama i instalacijama. Međutim, pričao mi je s velikom euforijom o crtanju običnom plavom BIC penkalom i njezinim bezbrojnim mogućnostima. I vi godinama crtate kemijskom olovkom, tim "neumjetničkim", "birokratskim" sredstvom. Što vam znače ti crteži i hoćete li nešto od toga pokazati u Zagrebu?
Hvala vam na spominjanju Fabrea. Tokom njegovog boravka ove godine u Beogradu RTS je napravio prilog o hemijskoj olovci u umetnosti u kome smo nas dvojica "zajedno" govorila o tom fenomenu. Mislim da bez hemijske olovke ne bih uspeo u svemu ovome što sam postigao u umetnosti. Hemijska olovka je najistrajniji pribor za višečasovno neprekidno crtanje i prikazivanje stanja transa i euforije. Sama ta modro plava boja, koja je spektralno prva do crnog mraka, pruža osećaj širenja dubinskih osećanja. Ima dovoljnu količinu svetlosti, a ujedno je blizu misterije tame. Na izložbi ću izložiti i manje crteže rađene hemijskom olovkom, ali ne samo plavom bojom jer želim da posmatraču pružim širi uvid u poetiku stvaralaštva jeftinim i pristupačnim priborom i podlogama za crtanje.
Promene na Kosovu
Ako svojeglavost znači "imati svijest o sebi", kako se "svojeglavost" nosi s tuđim slobodama i svojeglavostima? Koliko vam performans pomaže da odgovorite na neka od pitanja o slobodi?
Nalazim se u periodu samoizolacije pa se bojim da moj odgovor ne bude nalik srednjovekovnom mistiku. Govorim o svojeglavostima koje su produkt konstantnih demontažnih procesa unutrašnjih scenografija. Kada čovek otkriva svoj nesvesni život, on pored oslobađanja i zadovoljstva istovremeno otkriva i sisteme obmane, manipulacije, posesivnosti i sl. Tako postaje svesniji i obazriviji i prema sadržajima koji dolaze iz spoljnog sveta, pruža otpor destruktivnom i radi na pronalaženju konstruktivnih oblika društvenog života. Moji performansi se upravo time bave, procesualnom direktnom i spontanom demontažom psihovizuelnih predstava koje nose određene univerzalnosti, pa publika ima priliku da sa blage distance oseti i prizove u svest neka pitanja koja su joj se sakrila.
Kao i mnogi suvremeni umjetnici, živite nomadskim i prekarnim životom, između Prištine/Gračanice i Beograda. Kako je bilo studirati u Prištini krajem devedesetih, u odnosu na situaciju danas, kada radite u Pozorištu u Gračanici?
Previše je promena i vremena su potpuno drugačija. Tada je bilo Srba u Prištini, a danas nema nijednog, kao i u svim gradovima Kosova i Metohije. Moj grad Uroševac je bio jedan od najmultinacionalnijih gradova, poznat i po zajedničkom dvorištu pravoslavne crkve i džamije, ovih dveju skoro sto godina starih verskih građevina. Međutim, nakon NATO bombardovanja 1999. Uroševac je preimenovan u Ferizaj i od tada je naseljen isključivo albanskim stanovništvom. Narodno pozorište Priština, sa privremenim sedištem u Gračanici, je pozorište u kome radim kao scenograf, a osnovano je pre 72 godine. To je jedina srpska kulturna institucija koja je uspela da ostvari kontinuitet u živom radu i pruži srpskom stanovništvu u enklavama umetnički program i osećaj gradskog života. Ponosan sam na činjenicu da je baš u ovom pozorištu izvedena srpska praizvedba Brechtovog komada "Strah i beda Trećeg Rajha" u režiji Bobana Skerlića. Takođe, predstava "Hotel Kosovo", koju je napisao i režirao bivši direktor ovog pozoršta, prištinski reditelj Nenad Todorović, bila je predstava kolektivne katarze jer je inspirisana realnim događajima i oštrom kritikom nacionalizma i korupcije svih učesnika vlasti na Kosovu. O našem radu se dosta pisalo i u zemlji i inostranstvu kao o kulturno-umetničkom fenomenu i modelu opstanka umetnosti u posleratnim okolnostima. Mi smo na primer 2008. izveli nadrealističku predstavu "Kokoška 2", koju je napisao i režirao moj brat Bojan Stojčetović u spaljenom Domu kulture u Sredskoj kod Prizrena. Desetak Srba gledalo je ovu "čudnu" predstavu sedeći na spaljenim gredama u sali bez krova, u koju niko nije ušao od 1999. i gde na zidu stoji ispisan crveni grafit na nemačkom jeziku "Opasnost od mina". Tu smo se nakon predstave družili s publikom. I tako svuda po Kosovu i Metohiji, radimo predstave čak i za samo jednu staricu u njenom dvorištu.
