Dušan Vesić, novinar i rok kritičar, autor dokumentarca ‘Kao da je bilo nekad’ o Ekatarini Velikoj, filmova o Bajagi i 40 epizoda TV-serijala ‘Rockovnik’ o povijesti jugoslavenskog roka, ovih je dana ponovno u središtu pozornosti zahvaljujući višegodišnjem radu na knjizi o Bijelom dugmetu; iako to nije prva koju je posvetio svom omiljenom bendu, ‘Šta bi dao da si na mom mjestu’ napisao je i kao svojevrsnu autobiografiju, ali možda i najtemeljitiju biografiju Bijelog dugmeta.
Svakakve ste poslove u životu radili, no uglavnom one vezane uz rok i glazbu općenito. U tome je Bijelo dugme nekakva konstanta: što vam je taj bend osobno značio?
Kada sam odlučio da pripadam rok kulturi, poželeo sam i da učestvujem u njoj, da je kreiram, a Bijelo dugme mi je to omogućilo. Nisam sebe nikada smatrao rok kritičarem, nego više promotorom rok kulture, jer se nisam izmicao u stranu i samo komentarisao, nego sam i učestvovao. Kada učestvuješ u nečemu, poželiš da pomeraš granice, a granice su se mogle pomerati samo sa Bijelim dugmetom. Dakle Bijelo dugme je za mene bila mogućnost da se sasvim iskažem u poimanju te kulture.
Bijelo dugme je najveća kulturna kolateralna šteta hladnog rata. Zapad nije hteo ništa šta dolazi iza gvozdene zavese, a kulturni ataše SSSR-a godinama je kući slao negativno mišljenje o Bijelom dugmetu
Drugi nisu hteli da uče
Nije sporno da je Bijelo dugme najveća jugoslavenska grupa svih vremena i da je ostavila neizbrisiv trag. No svako toliko ispliva na površinu pitanje zbog čega su oni mogli, a drugi nisu – nije da u njihovo vrijeme nije bilo odličnih bendova na ovim prostorima. Zašto je njima bilo dopušteno gotovo sve?
Iz pitanja bi se dalo zaključiti da drugima nije bilo sve dozvoljen. Koliko se ja sećam, svima je bilo sve dozvoljeno, ali nisu svi umeli. Po mom mišljenju, nije najgore šta nisu umeli, nego šta nisu hteli da uče.
Zašto, po vašem mišljenju, Dugme nikada nije pokušalo ostvariti neku karijeru izvan granica tadašnje države?
Bijelo dugme je najveća kulturna kolateralna šteta hladnog rata. Zapad nije hteo ništa šta dolazi iza gvozdene zavese, a kulturni ataše Sovjetskog Saveza godinama je slao kući negativno mišljenje o Bijelom dugmetu. Možda neko ne zna, ali zemlje Sovjetskog Saveza činile su do raspada jedan ogromni koncentracioni logor, u kom je svako ustajanje sa sedišta na koncertu bilo sankcionisano policijskim pendrecima. Teško je zamisliti koncert Bijelog dugmeta u takvim okolnostima. A onda, taman je hladni rat završio, a Dugme se raspalo... mislim da ipak nije kasno da održi barem jednu široku i kvalitetnu svetsku turneju.
Koliko je bilo teško i zahtjevno uroniti u sjećanja i svu tu građu koju ste koristili kao izvor za stvaranje ove biografije?
Naravno da je bilo teško. Meni je možda bilo lakše nego drugima, jer sam se uvek ozbiljno bavio Bijelim dugmetom. Međutim, pozicionisanje tog benda bilo je izuzetno zahtevno: koliko god sam razumeo svu veličinu i domete Dugmeta, uvek bi se otvarala nova poglavlja.
Uz taj su bend stasale generacije, no danas je to ipak grupa iz prošlosti. Što mislite kako na nju reagiraju klinci koji su se rodili nakon što je prestala postojati i sve se manje mogla čuti u radijskom eteru širom regije?
Uz sve uvažavanje, nisam primetio da je Bijelo dugme nestalo sa radija u regionu. Na koncertima koje Goran Bregović i Alen Islamović ove jeseni drže po Evropi u prvim su redovima najčešće mladi rođeni posle 1989., kada je bend prestao sa radom. Takođe, oni čine najmanje polovicu kupaca knjige ‘Šta bi dao da si na mom mjestu’.
Dokumentarac o Ribljoj čorbi
Bijelo dugme svakako treba promatrati u okolnostima tadašnje države i stanja na onodobnoj sceni i u medijima. Da se danas pojave kao potpuno nepoznata, nova grupa sa svojim pastirskim rokom, ali i energijom kakvu su imali na početku karijere, kako bi prošli?
Mišljenja sam da je folklor u muzici Bijelog dugmeta važan, ali precenjen. Mislim da je važnije šta su to bile dobre pesme, taj njihov stav ‘niko kao ja’, neverovatni tempo ubrzanog pulsa i ta radost koju su izazivali svojom muzikom... U knjizi ‘Šta bi dao da si na mom mjestu’ ponudio sam i neke dokaze za tu tezu. Takve pesme, taj stav, taj tempo i ta radost potrebni su u svakom vremenu.
Iza vas su i hvaljeni dokumentarac ‘Kao da je bilo nekad’, dva filma o Bajagi, 40 epizoda ‘Rockovnika’... Koliko je rok na ovim prostorima ostavio traga u kulturnim politikama zemalja u regiji?
Ne vidim da u regionu uopšte postoji kulturna politika.
Zaslužuje li popularna kultura s prostora bivše države posebnu brigu i pažnju, s obzirom na trag koji je ostavila, ali i utjecaj, uspjeh i kvalitetu nekih izvođača?
Naravno da zaslužuje. To je najbolje šta je izašlo s tih prostora... sem ako neko ne misli da su to Hajduk ili Crvena zvezda.
Prije nekoliko godina započeli ste rad na dokumentarcu o Ribljoj čorbi i liku i djelu Bore Đorđevića. Gdje je zapelo? Kako to da još nije dovršen?
Spremamo ga kao posebno iznenađenje za poseban trenutak.
Hoćemo li opet imati priliku uživo vidjeti Bijelo dugme u originalnoj postavi, makar i u klupskoj atmosferi? Je li Bregović spomenuo ikakvu mogućnost ponovnog okupljanja?
Okupljanje Bijelog dugmeta troma je i skupa procedura. Ono je, naravno, moguće, uz velike sponzore i na velikim koncertima. Koliko je meni poznato, Bregović nije načelno protiv, mislim da nije ni Željko Bebek, ali Zoran Redžić je najavio potrebu da originalna postava prema toj ideji ‘zauzme stav’.
