Zagreb je ovih dana oblepljen plakatima na kojima se nalazi crno-bela fotografija Dušana Mihajlovića, odnosno Doktora Spire. Četiri decenije neki su čekali najavu nastupa benda koji, barem javno, nije toliko obeležio novi talas, iako je bio i više nego dio njega. Doktor Spira je, naime, bio malo drugačiji, sa drugačijim odnosom prema muzici i reči pisanoj za nju. A ovo je njegova priča.

Nakon 40 godina Doktor Spira i ljudska bića sviraju u Zagrebu. U međuvremenu se svašta dešavalo, pa i više od toga. Da li je sve to obuhvatilo i Doktora Spiru?

Ovo je sad savremen nastup. Sa mnom sviraju momci koji su upravo izašli sa Muzičke akademije ili rade svoj master tamo. Sva četvorica su zajedno 20 i nešto godina stariji od mene. Nakon dugo godina radeći sa kompjuterima prestalo mi je biti zabavno i odlučio sam da treba da pokažem šta sam ja to još radio svih tih 40 godina. U kući sam uvek imao muzičku sobu gde su instrumenti i beležnice sa pesmama.

Znači Doktor Spira je bio Dr. Jekyll, a onaj kompjuterski mag Mr. Hyde?

Upravo tako. Ovo je nešto što sam ja. Sticajem okolnosti sam u tome što sam radio da bih plaćao račune bio dosta uspešan, ali sve vreme sam pisao nove stvari. Shvatio sam da nemam šanse da razvijem muzičku karijeru u Londonu gde sam otišao iz Beograda, pa sam pisao pesme jer mi to treba. Jedan moj drugar je pre više godina komentarisao da sam u životu napravio dva albuma i to je to. Rekoh, "čoveče, da sam ih objavio sad bih bio negde na 40. albumu". Pisao sam sve vreme, a 2016. sam odlučio da smanjim aktivnost sa kompjuterima i da krenem javno da sviram.

Pošto sam dosta putovao zbog posla po celom svetu, otkrio sam nešto što se zove "open mic". To je veče otvorenog mikrofona gde se prijaviš i možeš da otpevaš dve pesme, a ako te publika prihvati možeš i treću. Kad god odem u novi grad pogledam gde ima "open mic" veče i onda pozajmim gitaru i odsviram par pesama i to mi je hranilo potrebu da izađem pred publiku. To je baš bilo zabavno jer ljudi ne znaju ništa o meni, ne znaju ni šta da očekuju. Zavisno od mesta nekad sviram svoju pesmu i neku od poznatih, nekad samo tuđe... Jednom prilikom sam u Torontu iste večeri svirao na tri različita mesta. Na svakom mestu sam svirao drugi repertoar.

Sve moje pesme su vrlo emotivne, čak i kad se tiču samo slika. Ja nosim te neke svoje emocije, a posle svirke se obično dešavalo da bubnjar i basista pronađu devojke, a meni priđu neki ljudi da mi objašnjavaju moje pesme

Po tome ste bili poznati i dok ste nastupali kao Mira i Spira. Imali ste na repertoaru ogroman broj pesama i nastupi vam nikad nisu bili isti.

Mira (Mirjana Marković, op. ur.) i ja smo bili izuzetno produktivan tandem. Znali smo se dugo i slično smo razmišljali, uglavnom u slikama. Na Beogradskom letu smo bili kućni bend. To je bio program u Domu omladine koji je trajao preko tri meseca. Tu su se odigravale pozorišne predstave, književne večeri, gostovanja raznih muzičara i to sve u toku iste večeri. Mi smo onda svirali između svih tih segmenata i popunjavali prostor. Tako smo u toku leta svirali 80 večeri. Da sviramo jedno te isto nismo mogli i onda smo redovno pisali nove pesme.

Šta da ljudi očekuju na vašem nastupu, prvo u Zagrebu, a onda i dalje?

U Zagrebu će da bude mešavina muzike sa prva dva albuma "Dijagnoze" i "Dizajna za stvarni svet" i još nekoliko novih pesama, ali sve će da se svira kako mislim da sad treba da se svira.

Sa potpuno novim bendom i velikom razlikom u godinama. Uspevate li da im približite vašu filozofiju?

Ja sa njima pokušavam da nađem drugačiju komunikaciju, preko slika o kojima pričam. Svaka pesma mi je mali ili veliki film. Uz Dylanove pesme sam se nagledao toliko filmova. Kad izađem na scenu pokušavam da to prenesem. Imam zaleđinu i u pozorištu i to je sve vezano. Doktor Spira izlazi na scenu i on priča o sebi, o ljudima.

 

Rezonance idu dalje

A ko je Doktor Spira?

To je jedan aspekt mene, taj aspekt izvođača, maštovitog tipa koji puno razmišlja.

Opet se vraćamo na Dr. Jekylla?

Da, ali to sam ja. Sve stvari u pesmama su o meni i svetu u kom živimo. Uzmimo za primer Taylor Swift koja je produktivna, ali sve prepričava iz svog života. To je na granici nedorađene gimnazijske poezije, tipa "Ja je volim, ona ima plave oči". Svi imamo razne emotivne poraze i pobede, blistave i mračne trenutke... Onaj koji to treba da pretoči u muziku, poeziju, sliku to treba da uradi tako da drugi ljudi prepoznaju svoju situaciju, da sve podignemo na nivo metafore da bi mogli i drugi to da osete, da bi i njih zabolelo, nasmejalo, da bi im značilo nešto.

Gnjave li vas previše vraćanjem na "Prvi sneg", najpopularniju pesmu koju ste napisali? Iako su je prvobitno Suncokreti pevali, to je vaša pesma i našla se na vašem albumu.

Ako ih "Prvi sneg" dovede do toga da nađu još nešto unutra, to je u redu. Radim sad sa nekim studentima dve svoje pesme, jednu novi i jednu staru koju radim sa malim horom koji se zove Akademski hor Blokada. Oni su našli sebe u tome. Jedna od pesama koju snimamo je "Radio paranoja" sa drugog albuma i jedna potpuno nova. "Radio paranoju" sam napisao 1984. godine, dakle pre više od 40 godina, ali oni su prepoznali nešto unutra.

Koliko su oni, kao i bend sa kojim svirate, bili upućeni u vaš rad i ono šta se dešavalo pre 40 godina, u postojanje Doktora Spire i čitave scene?

Oni su znali za ime, to je mitsko ime. Dosta njih nije znalo ništa od pesama jer većina pesama nije ni bila javno dostupna dok nisam uradio reizdanje. Kad sam krenuo u nove nastupe najpozitivnije reakcije sam dobijao od najmlađeg dela publike. Oni nalaze neke svoje detalje u njima i to mi je jako drago.

(Foto: Dejan Kožul)

Spomenuli ste mit oko Doktora Spire. Vidim i po plakatima koji najavljuju koncert da na njima nema informacija, a opet kao da svi znaju o čemu se radi?

Dok sam živeo u Britaniji nalazili su me ljudi iz Australije, Kanade... Uvek je bilo ljudi koji ulože vreme da čuju nešto novo. Sa nekima od njih, ako su iole imali sticaj okolnosti da to čuju na pravi način, nešto je zarezonovalo. Pesme sa "Dijagnoze" su lične, tu se čovek preispituje da li ima smisla život. Ljudi se prepoznaju u tome i onda to nekim ljudima znači. Sve moje pesme su vrlo emotivne, čak i kad se tiču samo slika. Ja nosim te neke svoje emocije, a posle svirke se obično dešavalo da bubnjar i basista pronađu devojke, a meni priđu neki ljudi da mi objašnjavaju moje pesme.

Mitu kao da je doprinelo i to što je prvi album izašao u svega 50 primeraka?

Ja se nadam da nije samo to, nego da je to što sam ostavio traga u životima drugih ljudi. Ja sam sarađivao, imao sam tu privilegiju da sam bio u kontaktu sa jako puno pametnih i kreativnih ljudi. To je najlepši deo mog života. Što sam imao Enca Lesića za prijatelja, što je Ivica Vdović svirao dve godine sa mnom, što sam bio prijatelj sa Slađanom Milošević koja je pevala moje pesme. To su neke bitne stvari i onda se iz toga, iz tih stvari stvara mit.

Snimio sam sve prve snimke Idola, Šarlo Akrobata nisam snimio, ali sam pomogao da budu snimljeni. Doveo sam Miroslava Cvetkovića u studio da ga preuzme posle mene, a oni su probali kod njega u podrumu. Bora me upoznao sa Encom, sa Bajagom... Sve je to na neki način povezano, ali ja sam onaj kao u filmu "Man who wasn't there". Nisam bio tu, iako jesam. To ostavlja neki trag i te rezonance idu dalje.

Ženski roditelj jugoslavenskog rock and rolla verovatno bi bila Slađana. Sem nje niko nije stvarno zagrizao u to, a ni ona nije imala sreće. Nisu se prema njoj odnosili kako treba samo zato što je žensko

Sa kim vam je bilo najdraže raditi?

Recimo sa Mirom, onda Encom Lesićem, Slađanom, Ivicom, Peđom Milanovićem koji je svirao bas na drugom albumu, ali i sa svim momcima koji su svirali na prvom albumu. Ne može tu jedan čovek da bude. U Britaniji je to bila moja prijateljica Emily Jane Kubinec. Ona je iz Splita. Njen otac je Britanac češkog porekla, a bio je oženjen u Splitu. Emilija je njegova ćerka odrasla u Splitu. Ona je pevala u klapi Encovog oca i trebalo je da preuzme tu klapu, ali se Jugoslavija raspala i preselila se u London. Ona je takođe jedna od tih osoba sa kojima volim da radim.

Jugoslavija se raspala, a koliko su se raspale veze među ljudima?

U Zagrebu ponovo treba da se vidim sa Dragom Mlinarcem. Mi se znamo iz vremena Mire i Spire, a desilo se da se nakon raspada nismo videli godinama. Kad smo se prvi put videli posle 20 i nešto godina samo smo nastavili razgovor gde smo stali pre toga i tako ga nastavljamo periodično i to tako teče. Tako da te veze su tu. Kad sam najavljivao Dragu u Beogradu najavio sam ga kao muškog roditelja jugoslavenskog rock and rolla.

A ko je ženski roditelj?

Verovatno bi to Slađana bila. Sem Aleksandre niko nije stvarno zagrizao u to, a ni ona nije imala sreće. Nisu se prema njoj odnosili kako treba samo zato što je žensko. Kornelije (Kovač, op. ur.) i Korni grupa su snimali matrice za njen album. Nisu joj dali da dođe na snimanje svog albuma. To su stvari koje su ružne i ne spadaju u civilizacijske vrednosti.

 

Beograd je 60-ih i 70-ih bio centar sveta

Ko danas čini "Ljudska bića"?

Sa mnom trenutačno sviraju Kosta Paunović gitaru. On je najmlađi master gitare. Išao je u dablinsku ispostavu Berkeleyja gde je uradio master gitare. Ima 25-26 godina. Onda je tu i Luka Malko koji isto svira gitaru. On je sad na masteru za gitaru na jazz odseku Akademije. Bas svira Jevrem Ćosić koji inače svira gitaru u Big Bandu Radija Beograd. I on je završio master gitare. Tu je i Mladen Radovanović na bubnju. On je malo stariji, ima preko 30 godina. On se poslednji pridružio.

Često komunicirate sa mlađim generacijama, čak i sarađujete sa akademskim horom, koji se, eto, zove Blokada. Dok razgovaramo oko nas se čuju pištaljke i policijske sirene. Vidite li ih dovoljno zrelim da preuzmu odgovornost za društvo?

Oni moraju da naprave novo društvo. Oni komuniciraju na drugi način, razmišljaju drugačije. U svemu ovome je dobro što su shvatili da ne sme da bude strančarenja i da ne smeju da puste samo jednog pojedinca napolje, što odlučuju kolektivno. Stvar je što smo svi u istoj supi i moramo da ispravimo osnovne stvari, izborimo elementarne pravde. Ova država ima sve zakone, samo ih se ne pridržavaju. Samo to da se radi, da se ispoštuju zakoni i pravila, onda će da se formira drugačije društvo u kojem će moći neke stvari da se drugačije organizuju. Oni rade na tome da se ispoštuju pravila i zakoni. Ovo sad nije društvo, ovo je kriminal i užasno loša kopija onog liberalnog kapitalizma.

Vratimo se malo u vašu mladost. Odnos Zagreba i Beograda, kad je reč o muzici sa akcentom na novi talas, nikad nije bio recipročan. Beograd je bio nadmoćniji. Zašto?

Bitan razlog je što je Beograd 60-ih i 70-ih bio centar sveta. To je bio otvoren grad, jedino mesto na svetu koje je imalo Bitef, svetski pozorišni događaj. Bio je centar sveta i izvor informacija. Tu je počela i Marina Abramović, počeli smo da gledamo prve eksperimentalne video snimke. To se sve događalo u Beogradu. Zagreb je uvek imao mnogo prefinjeniju organizaciju i bili su više okrenuti ka Austriji i Italiji. Mario Kinel je imao izdavačku kuću još 60-ih godina, što je doveo iz Austrije i Italije.

U Zagrebu su imali mnogo bolji uvid u to kako muzička industrija funkcioniše. Jugoton je bio neuporediv u odnosu na PGP RTB. A Beograd je bio otvoreniji, na neki način slobodniji. Sećam se kad je Dražen Vrdoljak dolazio u Beograd, on je samo slušao radio Studio B. Beogradski radio je bio svetska klasa. U Zagrebu su imali veštinu, a ovde su, u vreme novog talasa stalno nastajale nove grupe. Da sam imao moć da idem okolo i skupljam pesme svih tih bendova, pesme koje su samo njihove, sad bismo imali nekih 100 pesama da sečemo vene do kraja života.

To je nekoliko izdanja "Paket aranžmana", a osim toga?

Da, ali je mogao da se napravi i drugi izbor. Idoli su imali bolju medijsku podršku, tako se lopta namestila i onda je to tako išlo. Kad pogledam, iz Zagreba je došla Azra, ali njih niko ne broji kao Zagreb. Ni Zagrepčani. To je ludi Johnny Štulić. Recimo, Film i Prljavo kazalište su bili refleksija onoga što se tematski sviralo na zapadu. Nikad u Jugoslaviji nije postojala kultura "mi plešemo, samo ćemo da đuskamo". To je bila fikcija prepisana sa britanskih ploča. A "Ogledalo" benda Petar i Zli vuci, to je lična pesma. To je razlika Beograda i Zagreba. Malo je musavije, zarozanije, možda i primitivnije i ima više zuba.

Jedna ste od poslednjih spona tog perioda sa današnjim vremenom. Nedavno je umrla i Goranka Matić, a prethodno i puno ljudi sa kojima ste radili.

Ja sam iz te generacije, ali ja se još uvek nisam penzionisao u glavi, a verovatno i neću jer me i dalje interesuju nove stvari i to i radim.