Imao sam dvanaest godina, bilo je leto 1994, rat je još uvek besneo, a KUD Idijoti su postali moj omiljeni bend. Posle sedam dana i sedam noći neprekidnog slušanja kaseta "Legendarni uživo", "Bolivija R'n'R" i "Live in Biel", potpuno sam odlepio. KUD Idijoti se nisu stideli da pevaju o ljubavi, nisu morali da je pakuju u ironiju da bi bili kul frajeri. Bilo je tu i političkih stvari, no imale su jednostavnu poruku, sasvim razumljivu za tek pobunjenog klinca iz duboke srpske provincije, kakav sam bio, pa još pride i sina prosvetne sindikalke i fabričkog radnika, inače opozicionog odbornika, ljutih protivnika Miloševića i rata, kakvi su bili moji roditelji, koji su od kuće često pravili političku tribinu ili štrajkački štab i tu političnost prenosili na mene.

Ali ovoga puta ništa nisam razumeo. Piratsku kasetu "Glupost je neuništiva" mi je, kod beogradskog SKC-a, po mojoj molbi kupila kevina prijateljica što je živela u Beogradu, a predavala veterinu u Poljoprivednoj školi u Šapcu, gde je predavala i moja majka. Tražio sam joj bilo šta od KUD Idijota i ona je donela ono što je našla. Kaseta je bila bez ikakve dodatne opreme koja bi mi pomogla da se orijentišem. Na omotu fotokopiranom u boji s prednje strane su članovi KUD Idijota, čija sam imena već znao, Tusta, Sale, Fric i Ptica, delovali kao neki tužni mornari po hladnom vremenu, kao da su došli ravno iz stripa Alan Ford, a sa unutrašnje strane nalazio se samo popis pesama. Ovog puta pesme uglavnom nisu bile ljubavne već političke, upozoravale su, grmele, besnele, prozivale, ironisale… Okej, "Ostajem sam" je zvučala kao one stare emotivne stvari, ali ostatak…

Prva pesma još nekako – barem sam razumeo sve reči. Bila je to obrada engleskog benda Demob, koju sam znao s tek preslušane kompilacije "Punk and Disorderly". "Drugačije je sve bez nas / Upozorio sam te", pevao je Tusta. Ali koga upozoravaju, o čemu se radi? "To nije mjesto za nas" govorila je o nekom mestu na koje su išli, a koje se sada promenilo, i KUD Idijoti, tako sam bar ja vrteo u glavi, da to oni govore u svoje ime, ne žele više tamo da idu, nikada. Ali koje je to mesto? Dobro, mislio sam, možda nije ništa konkretno, možda je i neka metafora, ono kad znaš da su se stvari promenile i da ne želiš više da ideš negde ili da se družiš s nekim.

U prvoj pesmi sam razumeo makar emociju, a melodija i energija su bile prvoklasne i poznate. Ali do kraja albuma nisam uspevao da pohvatam ni sve reči. "Uvod u tehnološku revoluciju" nije ni bila pank stvar već istarski narodnjak sa meni apsolutno nerazumljivim tekstom. U većini ostalih pesama mešale su se italijanske, engleske i hrvatskosrpske reči koje sam jedva hvatao.

Stranom A sam još kako-tako plovio: "Amerika (anti-anti)" pevala je valjda o tome da Amerika nije ništa posebno, Marlboro, Ramonsi, i to je to, "Nema više snifera" o likovima koji su duvali lepak (njih ću zateći uskoro na mojim prvim šabačkim pank svirkama), "Pisma o ribaru Marinu, Mari i moru" bila je pop-punk ljubavna pesma (ali zašto ga murjaci – to je valjda murija, panduri –  tuku kad lovi, jel to krivolov, jel opet neka metafora?), a "Glupost je neuništiva" mračno konstatovala: "Ostale su samo sjene / glupost je ipak pobjedila / ostali su neki junaci / sreća i sloboda u lancima." Kapirao sam da je glupost pobedila, razumeo sam to jako dobro, jer sam video oko sebe posledice rata, izbeglice, traumatizovane vojnike, sećao sam se kako su pored naše kuće danima prolazili tenkovi za Vukovar, mržnja i odvratno ratno huškanje prosipani su svaki dan sa TV-ekrana.

Ali strana B me dotukla: druga pesma "Nostra bandiera" bila je skoro cela na italijanskom, treća, "Det end distrakšn", na englesko-italijanskom, pa onda "Delamo škifo" čiji ni naslov nisam shvatao, i onda "Bepo, vrati se" koja me potpuno zbunila delom u kom Tusta nešto recituje o nekom Bepu. Ko je Bepo, metafora za Tita? Kao u "Nedelja kad je otišo Hase"? Ili šta?

"Ne zaboravi" sam već kapirao. Ona je govorila o tome kako ljudi slabo pamte, da je one koji slabo pamte lako izmanipulisati, da režiseri jedne te iste limunade manipulišu ljudima, i upozoravala da pamtimo e da nam ne bi istu priču pričali. "T. G. N." ili "tupi, glupi, neupotrebljivi" o situaciji u kojoj nešto shvatiš, izračunaš, nacrtaš, objasniš, ali "to ne vredi ne, ne vredi za glupane".

Sve u svemu, ponešto sam razumeo, ali nisam razumeo ništa do kraja. Naravno, bio sam balavi klinac, šta sam pa mogao da razumem? Ali te reči koje su KUD Idijoti pevali imale su takav magičan intenzitet i išle u sklopu sa tako dobrom muzikom, besom i energijom, da sam tu piratsku kasetu "Glupost je neuništiva" preslušavao iznova i iznova da shvatim o čemu je tu reč i zašto mi se to toliko dopada.

Teško je zaista danas objasniti koliko su nam značili KUD Idijoti tokom devedesetih. Nama? Ko smo to mi?

U knjizi "Život sa idi(j)otima", Doktor Fric (Nenad Marjanović), basista benda, ovako piše: "Iako je bjesnio rat, stasavali su neki novi klinci, neki kojima je trebala naša poruka, naša energija, neki klinci kojima je dosta rata i mržnje."

Ja sam bio taj klinac. KUD Idijoti su za mene bili glas razuma, ali i pobune, i ne samo ono čuveno da "i s one strane ima ljudi koji nisu poklekli pred mržnjom", da sa dve strane fronta postoje slični ljudi, koji su protiv rata i nacionalizma, pa makar delovali naivno, smatrani izdajnicima, prezirani i ismevani. Ne samo to. KUD Idijoti su mi doslovno bili zvezda vodilja. I to ona zvezda iz njihovog znaka, o kojoj su u intervjuu Peri Janjatoviću, istog tog leta 1994, rekli da je ona tu zato što oni nisu "četnici, ustaše, fašisti, kurci-palci, nego partizani". Ja sam tada odlučio da i ja budem partizan.

Kasnije sam, naravno, otkrio, razumeo i shvatio značenje pesama na albumu "Glupost je neuništiva". Znam ga napamet od početka do kraja. Ipak, jedan stih još uvek čujem pogrešno. "Danas je vrijeme ovakvo / Sutra će biti drugačije / A mi smo ljudi bez muda / I baš me zato ništa ne iznenađuje" u glavi uvek čujem onako kako sam čuo prvi put: "A mi smo ljudi bez muda i mašte / I zato ništa me ne iznenađuje." I nekako mi žao što Tusta nije baš tako otpevao.

Inače, onu piratsku kasetu i dalje čuvam. Slušao sam je pišući ovaj tekst, u roditeljskoj kući, u onoj istoj dubokoj provinciji gde sam je čuo i prvi put. I ponovo sam se uverio da je reč o remek-delu, jednoj od najznačajnijih ploča na ovim prostorima, koja će nesumnjivo živeti i dalje. Dokle god glupost pobeđuje, dok su sreća i sloboda u lancima, a mi, tupi, glupi i neupotrebljivi, zaboravljamo i dopuštamo da nam pričaju iste priče.