Bashkim Hisari pripada onom profilu ljudi koji imaju bogato profesionalno i životno iskustvo: završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu i magistrirao na temi jugoslovensko-albanskih odnosa; radio je na TV Beograd, u Redakciji programa na albanskom jeziku čiji su kadrovi kasnije formirali TV Prištinu, čiji je bio direktor, kao i predsjedavajući programskog Odbora JRT-a; neko je vrijeme radio u diplomaciji, kao konzul generalnog konzulata SFRJ u Stuttgartu i prvi sekretar jugoslovenske ambasade u Bernu; bio je angažiran u organizacijama za zaštitu ljudskih prava 1990-ih, šef prizrenskog ureda Fonda za humanitarno pravo i Helsinškog odbora za ljudska prava u Prištini; bio je profesor i direktor Evropskog univerziteta u Prizrenu, a bavi se i publicistikom… Dobar je poznavalac prilika na Balkanu, naročito srpsko-albanskih odnosa, čemu je obol dao i u brojnim znanstveno-istraživačkim publikacijama.
U senci kosovskog problema
Najavljen kao historijski, posjet albanskog premijera Edija Rame Beogradu trebao je predstavljati korak u približavanju dviju država, njihovom pomirenju i stabilnijoj budućnosti regije, no pretvorio se u provokaciju i spor na konferenciji za medije, kada su se dvojica premijera i otvoreno verbalno sukobila. Kako to tumačite?
Sama činjenica da je to bila prva poseta albanskog premijera Srbiji posle 68 godina govori da je to bio istorijski događaj; poslednji albanski državnik koji je posetio Beograd bio je Enver Hoxha, kada je 1946. bio gost Josipa Broza Tita. Bio je to prvi i jedini susret državnika Jugoslavije i Albanije. U aktuelnom trenutku na Balkanu, kada se prvi put živi bez ratova, ali sa izazovima da se miru prida pravi sadržaj kako bi ljudi živeli bolje ma gde bili, poseta Edija Rame Beogradu bila je neminovna i daje nadu da će se stvoriti povoljnija politička klima u kojoj će se prekinuti dugogodišnje razlike i neslaganja.
Sama činjenica da je poseta Edija Rame Beogradu bila prva poseta nekog albanskog premijera Srbiji posle 68 godina govori da je to bio istorijski događaj; poslednji albanski državnik koji je posetio Beograd bio je Enver Hoxha koji je 1946. bio gost Josipa Broza Tita
Bez obzira na to šta su Aleksandar Vučić i Edi Rama bili saglasni da obe države treba da se usmere ka budućnosti i da razvoj dobrih odnosa treba da ide na dobrobit građana, kako je i najavljivao početak novih srpsko-albanskih odnosa, ipak su ta važna pitanja ostala u senci kosovskog problema. Izjavu albanskog kolege da je Kosovo nezavisna država i poziv Srbiji da prizna tu ‘neumitnu stvarnost’ Vučić je ocenio kao nepoštivanje protokola i provokaciju, dodavši da je Kosovo deo Srbije, čime je faktički došlo do verbalnog sukoba. Zbog toga je poseta protekla u još napetijoj situaciji, jer su jedna sasvim normalna konstatacija i poziv percipirani kao nešto nenormalno. Zbog pominjanja Kosova albanski premijer tretiran je vrlo loše: srbijanski tabloidi pokušali su zbog toga da ga diskredituju i ponize, a na beogradskom aerodromu nije dočekan sa obeležjima i zastavom svoje zemlje. Rama se poklonio srpskoj zastavi, ali domaćin nije uzvratio naklonom albanskoj zastavi. Javni servis Srbije, koji je direktno prenosio konferenciju za novinare, nije prevodio govor albanskog premijera, a kada je on pomenuo Kosovo, srpski je u znak protesta skinuo slušalice i na kraju konferencije nije pružio ruku svom kolegi. To predstavlja ponižavajući gest prema gostu i ispoljavanje šovinizma od strane domaćina. Poruka koja se iz toga mogla izvući deo je mentaliteta i psihologije koji u Srbiji i dalje prevladavaju: mi Srbi smo mirovnjaci i Evropljani, a vi Albanci ste dio Srbije i neevropljani, agresivni, nasilnici, neorganizovani, po svemu iza nas… Mislim da je to bilo nekorektno i da ne doprinosi početku odmrzavanja odnosa. Ne verujem da je to bila namerna provokacija albanskog premijera. Rama je u Palati Srbije otvoreno rekao šta misli i kako misli većina Albanaca: albanski premijer i svaka vlada imaju ustavnu obavezu da vode brigu o Albancima svuda gde žive. Da nije pomenuo Kosovo, to bi to za većinu Albanaca bila izdaja.
Normalno je da premijeri dveju država koje se sastaju posle 68 godina o nekim pitanjima imaju različite stavove. Odnosi Srbije i Albanije već dugo su opterećeni brojnim problemima i nemoguće je da se odjednom oslobode tereta prošlosti. Za to su potrebni vreme, uzajamno poverenje i velika hrabrost za promene. Pre svega, treba da dođe do pomirenja koje bi doprinelo stabilnosti regiona, šta je u zajedničkom interesu obe zemlje. Nažalost, toga je i dalje vrlo malo.
Dug put od Hoxhe do Rame
Kakva je bila reakcija kosovske javnosti povodom Ramina posjeta Beogradu i je li bila u skladu s očekivanjima?
Poseta albanskog premijera Srbiji bila je teška i popraćena pritiscima koji su se još više zakomplikovali posle incidenta na beogradskoj utakmici fudbalskih reprezentacija Srbije i Albanije. U kosovskoj javnosti poseta je različito interpretirana. Gotovo svako je bio spreman da komentariše, tumači, objasni, apeluje, navija… Bilo je onih koji su pravili razna i čudna poređenja između te i posete Envera Hoxhe Titu 1946. Govorilo se da je Hoxhina politika do 1948. bila potpuno projugoslovenska i da je zbog toga bio kriv šta je Kosovo ostalo u okviru Jugoslavije, podsećali da je Komunistička partija Albanije formirana uz pomoć Miladina Popovića i Dušana Mugoše, izaslanika Josipa Broza Tita, da je tada postojalo Društvo prijateljstva između Albanije i Jugoslavije, da su vođeni razgovori o ujedinjenju Albanije i Jugoslavije… Sa druge strane, za Ramu su govorili da je u svojoj politici prema Srbiji mogao biti naivan, dao je ključeve Tirane Goranu Bregoviću, ali on nije zavisan od Beograda kao šta je bio Enver Hoxha. Rama je Beograd posetio kao premijer države koja je članica NATO-a, dok je Hoxha pripadao državi članici Varšavskog pakta, koji je trebalo da se bori protiv Zapada. Hoxha je dozvolu za posetu Beogradu tražio od Moskve i time Albaniju degradirao u jugoslovensku republiku, pretvorio u sovjetsku koloniju i kinesku provinciju, dok je Rama u Beograd otišao s podrškom Nemačke i kancelarke Angele Merkel, koja ima značajnu ulogu u integraciji Balkana u EU. Zatim, Rama je Beograd posetio kao premijer države koja nema teritorijalne aspiracije, teret agresora prema susedima i odgovornost za ratne zločine… Ipak, posle posete, kosovsko javno mnenje pozitivno je reagovala na to šta je Rama preuzeo odgovornost i odlučio da putuje u Beograd i onde govorio u ime svih Albanaca. Mišljenje većine je da bi odustajanje značilo izraz nepotrebne slabosti, ali i veliki gubitak jedinstvene prilike da se otvori jedno novo poglavlje u istoriji srpsko-albanskih odnosa. Opšti je utisak albanske strane da su od te posete obojica premijera dobila politički kredit. Možda to za Srbe zvuči paradoksalno, s obzirom na to da poseta u političkom smislu nije bila baš uspešna, pošto je, kako je kazao premijer Vučić, Rama propustio priliku da normalizuje odnose sa nama, ali je činjenica da su razgovori nastavljeni i posle verbalnog incidenta na konferenciji za medije i da je potpisano nekoliko sporazuma koji otvaraju mogućnosti intenziviranja međusobnih odnosa. Naravno, ohrabruje i dogovor o novom sastanku između Rame i Vučića.
Kako vidite činjenicu da za predstavnike Srbije na najvišem nivou nije veliki problem, ili barem oko toga nema javnih reakcija, kada u Briselu predstavnici Kosova kažu da predstavljaju nezavisno Kosovo, a na sam spomen Kosova od albanskog premijera izbije skandal? Treba li nam nužno netko iz EU-a da popravljamo odnose i koračamo prema normalnoj budućnosti?
Da, imate pravo, zvaničnom Beogradu nije provokacija ni poniženje kada se srpski lideri u Briselu i na međunarodnim skupovima sastaju sa Kosovarima koji se predstavljaju kao predstavnici nezavisnog Kosova i sa njima razgovaraju, potpisuju sporazume i jedni drugima pružaju ruku. Međutim, provokacija je kada premijer Rama pominje državu Kosovo i njenu realnost. Kosovo je proglasilo nezavisnost, ima državne institucije, ustav, zastavu, himnu, policiju, granicu preko koje se ne može bez putnih isprava, ima svoje ambasade u mnogim državama, član je međunarodnih organizacija… Dosad ga je priznalo 108 država sveta. Potpisivanjem sporazuma u aprilu 2013. Srbija je faktički priznala teritorijalni integritet Kosova. Srbi su zastupljeni u novoj kosovskoj Vladi: imaju zamenika premijera, dva ministra i zamenika ministra. Tokom posete Beogradu, kada je Rama javno, na demokratski način izneo stavove o stvarima o kojima govore mnogi, privatno i Srbi, pokazalo se da u Beogradu ne žele da čuju reči o realnosti Kosova. U aktuelnim okolnostima najvažnije je da se postigne saglasnost o neophodnosti zajedničkog dogovora o budućnosti. Da lideri obe države ne razgovaraju o svađama, provokacijama, granicama i da u javnost ne lansiraju nevažna i marginalna pitanja, nego da govore o historijskom trenutku i mogućnostima da se postigne značajan korak napred ka pomirenju u čitavom regionu. Balkan ima potrebu za stabilnošću koja se može postići samo dobrom voljom, dijalogom i političkom, ekonomskom i socijalnom saradnjom između država.
Zvaničnom Beogradu nije provokacija ni poniženje kada se srpski lideri u Briselu i na međunarodnim skupovima sastaju sa Kosovarima koji se predstavljaju kao predstavnici nezavisnog Kosova i sa njima razgovaraju, potpisuju sporazume i jedni drugima pružaju ruku. Međutim, provokacija je kada premijer Rama pominje državu Kosovo i njenu realnost
Čega je dron simbol?
Koliko je incident s dronom na utakmici Srbija – Albanija odredio sadržaj Ramina posjeta i pokvario atmosferu susreta?
Dron koji je uleteo iznad stadiona Partizana nije zvanična zastava ni Albanije ni Kosova. Nije ni neki albanski simbol, nego simbol nekog albanskog folklorno-seljačkog nacionalizma. Neki su Albanci dron nazvali plakatom, goblenom, posterom, pa i karikaturom. Pitanjem drona bavili su se svi. Bila je to top-tema u medijima, na fakultetima, u školama, kafanama i čajdžinicama u svim sredinama. Zamalo da nije ostao nijedan, veliki ili mali, Albanac, političar i novinar, ‘patriot’ ili ‘izdajnik’, koji nije uključen u rasprave na temu dešavanja tokom i nakon te fudbalske utakmice, često izražavajući neviđenu političku histeriju i turbonacionalizam. Jasno je da su, pod pritiskom emocija nakon utakmice ali i pojedinih ekstremnih krugova, mnogi komentari o dronu, naročito oni iz bolesnih navijačkih krugova, izašli iz evropskih etičkih i civilizacijskih okvira i vraćali se balkanskoj istoriji opterećenoj konfliktima. U javnom diskursu nije bilo dovoljno racionalnih reakcija i pozitivnih ideja. Najglasniji su bili oni koji su opravdano reagovali zbog skrnavljenja albanske himne i nacionalnih simbola, zbog toga šta je izražena velika mržnja, kada su srpski navijači horski vikali ‘Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji’, ‘Ubij Hrvata da Šiptar nema brata’, zato šta je na semaforu stadiona bila pokrivena albanska zastava i na teren ubačene pirotehničke naprave i predmeti, a huligani ušli da tuku albanske igrače. U srpskim medijima bilo je previše šovinističkih naslova protiv Albanaca, a izjave srpskih lidera posle utakmice bile su vrlo agresivne i uvredljive. Naravno, sve je to stvorilo nepodnošljivu i nepotrebno lošu atmosferu. Negativno je uticalo na sadržaj posete Rame Beogradu. Posle utakmice moralno je kažnjena Albanija a ne Srbija, šta otežava međusobne odnose. No ne želim da verujem da je atmosfera na stadionu Partizana prava slika Srbije. Ohrabruju impresivne demonstracije građana u Novom Sadu, kada su nosili transparente sa natpisom ‘Ne dirajte nam komšije Albance’. To pruža nadu da će se stvoriti jedna nova atmosfera.
S obzirom na učestale priče o Velikoj Albaniji, prisutne u srpskoj javnosti i medijima iz raznih razloga, kako se na tu temu gleda u albanskoj javnosti, ne samo u Tirani nego i u Tetovu, Preševu ili Tuzima kod Podgorice?
Projekat Velike Albanije nije projekat albanske Vlade. To je zastareli projekat. Velika Albanija nije u agendi nijedne albanske političke partije, sem jedne minorne grupe i pojedinaca koji podržavaju tu zastarelu ideju. Većina Albanaca – u Albaniji, na Kosovu, u dolini Preševa, Makedoniji, Crnoj Gori, Grčkoj i Turskoj – ima veliku želju da jednog dana bude deo ‘velike Evrope’, gde će živeti ujedinjeni pod brigom EU-a. Albanci su svesni da projekat Velike Albanije predstavlja problem, jer ih on ostavlja van EU-a, sa brojnim nerešenim problemima sa kojima se suočavaju: nezaposlenošću, siromaštvom, socijalnim problemima i sličnim. Zato se zalažu za odbranu moralnih vrednosti zapadnog društva, za evropske integracije i nastoje da potvrde konstruktivnu politiku za uspostavljanje saradnje na bazi zajedničkog interesa, a bez predrasuda i kompleksa, kako bi eliminisali etničke konflikte i nacionalistički duh.
