Srđan Valjarević, rođen 1967. u Beogradu, prozni je pisac i pjesnik rado čitan na čitavom postjugoslavenskom prostoru, a knjige su mu prevedene također na niz svjetskih jezika. Lik rezigniranog, pomalo smorenog, na trenutke ciničnog, no uvijek preciznog i svojeglavog promatrača, urbanog uličnog hodača raznoraznim budžacima takozvane tranzicije, provlači se, kao pripovjedač ili lirski protagonist, jednako njegovom prozom i pjesmama. Zbirka "Džo Frejzer i 49 pesama" preštampavana je u nizu izdanja te s vremena na vrijeme nadopunjavana novim stihovima.

Roman "Komo", od svog objavljivanja 2006., uživa kultni status, jednako kao i "Zimski dnevnik" i "Dnevnik druge zime". "Komo" je nastao kao neka vrsta romanesknog dnevnika, za vrijeme autorovog boravka na spisateljskoj rezidenciji na obalama istoimenog talijanskog jezera. Dvadeset i pet godina kasnije Valjarević se, u pratnji fotografa, na poziv uredništva portala Velike priče, vraća na mjesto pisanja; mjesto koje naravno jest i više nije to mjesto. Zapisi s tog putovanja također bi trebali postati knjigom. O svemu smo, nakon njegovog gostovanja na riječkom sajmu knjiga Vrisak, porazgovarali s autorom.

U vezi vremena ljudi su, a još više mediji, pomalo dosadno barokni: nevjerojatno vole okruglo. Okruglih je tako četvrt stoljeća od vašeg boravka u mjestu Belađo na jezeru Komo, i nekih mnogo proizvoljnijih sedamnaest godina od pojavljivanja vrlo uspješnog istoimenog romana. Što vas je u to mjestašce odvelo prvi put, i koji je bio povod vašem povratku?

Prvi put, pre tačno 25 godina, stigao mi je poziv i formular koji je trebalo popuniti, bez ikakve najave, niti sam bilo šta o tome znao, nisam znao da postoji mesto koje se zove Belađo, a naravno da nisam znao ni za tu stipendiju. Mislim da znam ko me je preporučio, ali i dalje nisam siguran. I tako sam dobio stipendiju da provedem mesec dana u Belađu. Drugi put, dakle 25 godina kasnije, urednik portala Velike priče mi je ponudio da odem na šest-sedam dana i da napravim za njegov portal nešto o tome.

Otrčao sam pravo u "Sport bar" i video Augusta. Trebalo mu je minut-dva da me se seti. Dok smo sedeli za stolom i razgovarali, shvatio da sam se uzbudio jer sam se vratio u knjigu. Sedeo sam sa likom iz knjige, pričali smo i smejali smo se. Kao Volt Dizni i Miki Maus

Urednik nije znao da je prošlo tačno 25 godina. Pristao sam, naravno, i odmah sam ukucao u Gugl datum kada sam napustio Belađo pre 25 godina i datum kada bi trebalo da stignem ponovo. Ispalo je tačno 8880 dana razmaka. Nije okrugla brojka, ali nije da nije skroz, nešto je i tu okruglo. Ono što je bilo najvažnije – ja se više i ne sećam šta sam pisao u romanu "Komo". To mi je bilo olakšavajuće kada sam stigao ponovo u Belađo. Hteo sam samo dve stvari: da se opet vidim sa Augustom i da se ponovo popnem na planinu Monte San Primo. To su bile dve stvari zbog kojih sam želeo da ponovo odem tamo posle 25 godina.

Čitajući vaše esejističke reportaže s povratničkog putovanja, stječe se dojam da se ni protagonist ni mjesto nisu mnogo promijenili. Dojam, vjerojatno, ipak vara... Tko se vratio, i gdje?

Jako čudan osećaj – kako smo se približavali automobilom tom gradiću na jezeru, prijatelj Nebojša Babić, koji je ujedno i fotograf, na sreću je već bio umoran i nije više puno govorio, a u meni je uzbuđenje postajalo sve veće. Ni na koji način nisam osećao neku posebnu vezanost za jezero Komo ili za Belađo – emotivnu ili sentimentalnu ili već neku od tih veza. Nisam nikad ni razmišljao o tome da ponovo odem tamo, i nije mi bilo jasno čemu se toliko radujem. A jesam, odjednom sam bio uzbuđen i srećan. Onda smo se parkirali na malom trgu gde se nalazila zgrada u kojoj nas je čekao iznajmljeni stan.

Izleteo sam iz automobila i ostavio prijatelja da se sam raspakuje i vadi stvari iz gepeka, otrčao pravo u "Sport bar" i video Augusta, sada starog 87 godina. Susret je bio fantastičan. Augustu je trebalo minut-dva da me se seti. Dok smo kasnije sedeli za stolom i razgovarali, pokazivao mi je i neke fotografije. Tu sam shvatio da sam se zapravo uzbudio jer sam se vratio u tekst koji sam pisao, u knjigu. Augusto je lik iz knjige. Specifična situacija. Njemu nisam promenio ime kada sam pisao knjigu. Tako da sam sad sedeo sa likom, pričali smo i smejali smo se. Kao Volt Dizni i Miki Maus.

 

Živela ponavljanja!

Ponovno, dakle, srećete neke od svojih likova, lokalaca koji su našli svoje mjesto u tekstu. Na neki način poznajemo ih i mi koji smo knjigu čitali. Zahvaljujući prijevodima, njihove priče obišle su Europu. U kakvom stanju ste ih zatekli?

Augusta sam zatekao u izvrsnom stanju. Za nekog ko ima 87 godina on je u odličnoj formi, i mentalnoj i fizičkoj. Zatekao sam i njegovog brata Emilija, koji je mlađi, ima 78 godina i smenio je Augusta sa mesta glavnog čoveka u baru, jer je Augusto počeo da zaboravlja koliko treba nekome da naplati na putu od šanka do stola, i jer na mlađima svet ostaje. Nisam sreo Aldu, ne živi više u Belađiju, ali je i dalje tu na jezeru, samo u drugom mestu. Ipak sam izbegao tu situaciju da je tražim i da nemam pojma šta da joj kažem i o čemu da pričamo – to mi je sa Augustom ipak bilo lakše.

A imao sam i taj drugi cilj, da se ponovo popnem na Monte San Primo. To sad ipak nije bilo lako – 1700 metara je sad za mene ipak veći napor, ali uspeo sam. Nisam video orla, ali sam video vranu. I prijatelj fotograf se popeo pa je sve fotografisao. Taj deo je bio takođe veoma uzbudljiv. Sve vreme je duvao jak i hladan vetar, popeo sam se ponovo i raširio transparent "Živela ponavljanja!"

Od katastrofe do katastrofe, tako nekako mi izgleda život u Beogradu u poslednjih 35 godina. Sve više volim jedino Kalemegdan. Jako je teško uništiti ga i usrati ga. Turci se nisu zajebavali – napravili su utvrđenje bezbedno i od nas samih

"Komo" je, između ostalog, roman o vremenu; njegovoj opipljivosti, kolokvijalno rečeno – višku. U taj višak smješta se priča o nemogućnosti, šupljini – manjku. Kako tim datostima balansira autor, a kako lik?

Prolaznost je predivna stvar kada možeš tome da budeš i neki svedok. I još kad je neko vedar i nasmejan kao Augusto, i kad nema nikakve težine u toj prolaznosti... Naprotiv, lakoća sa kojom se Augusto i dalje šeta po baru ili po Belađiju ili se popne do stana da skuva ručak za porodicu, dovoljna je da se u tome svemu uživa iz pozicije svedoka. I da je tako nešto uopšte i moguće. Ali je zato sada bilo nemoguće da sebe odvojim od toga u tekstu, ili Augusta, sada dok o tome pišem, ili ono što sam već napisao, sada to i nije proza. Ovog puta nismo likovi. Sada smo svi živi u tekstu, još uvek.

Vaš suputnik povratničko je putovanje obilato fotografski dokumentirao. Kakvu ste knjigu zamislili? Za pretpostaviti je, usprkos radnom naslovu "Komo 2", da je od "Koma bez broja" umnogome različita. Hoće li fotografije, i dokumentarno općenito, igrati značajniju ulogu? Spominjali smo Sebalda...

Fotografije su mi sada važne iz više razloga. Sada imam fotografije kako Augusto i ja sedimo ispred bara i pijemo kafu na suncu. Ono što se ne vidi na fotografijama je da smo sedeli satima. Toga zato ima u tekstu. Ali važno mi je i zbog tog penjanja na Monte San Primo. Rekao sam već da je to 1700 metara, ali to je i oko četiri i po sata hoda – ni to ne može da se vidi koliko traje, ali može da se napiše. Kad ispred sebe imaš samo taj predivan put, ili stazu, po travi, pa onda po blatu, po snegu, i na kraju po kamenju i stenama, za mene ne postoji lepši kadar. To je idealna kompozicija – put koji negde vodi, gore, i završava se na vrhu. Spominjali smo Zebalda, ali on mi je, iskreno, pao na pamet tek kad sam sišao sa te planine. Kao i još neki umetnici – Hamiš Fulton, na primer. Iako to što sam napisao nema mnogo veze sa onim što su oni radili, ali je bilo nemoguće da se i njih ne setim. Zbog tog hodanja uz put na planinu.

 

Gnjavaža završavanja

Taj vas je više puta spominjani "Komo" kao autora umnogome obilježio, kao "Kokomo" Beach Boyse. Je li vam bio problem odmaknuti se od njegovog glasa i slike koju oblikuje o vama kao piscu? Bije vas, usto, glas notornog nezavršitelja započetih romana.

Zaboravio sam na "Komo", pojma nemam šta sam sve napisao, i kako sam napisao, ali i što se uopšte romana tiče, meni je to sve dosadnije. Većina toga je totalna gnjavaža i razglabanje. Likovi i neki navodni život. Sranje. Ne mogu ništa da završim zbog toga, ali uporno pokušavam i možda jednom i uspem. Ako to uopšte i bude bio roman. A to mi je i najmanje važno.

S literature na boks: nakon kultnog "Džo Frejzera i 49 pesama" s početka devedesetih i nekoliko proširenih izdanja, poeziju niste štampali. Koliko mi je poznato, niste je prestali pisati. Gdje su zaglavili aperkati? Da li da očekujemo neku njihovu seriju u knjizi, tako, prema nokautu?

Pojma nemam, toga se nakupilo i stoji, izdavač bi to da objavi, ali to je isto kao i knjiga "Džo Frejzer i 49+24 pesme". Tu ima oko 200 pesama, ali ne osećam razlog da se to objavi. Iste su te pesme kao i one stare. Onda je bolje da ostavim samo te stare. Ne znam zašto bih sve to ponavljao. Ipak se možda pozabavim time jednog dana i od toga napravim neku novu poeziju.

Prepoznavali su vas kao autora izrazito urbanog senzibiliteta, pisca beogradskog asfalta, a isti lik prošetali ste i mediteranskom idilom. Kako se osjećate u današnjem Beogradu, "upicanjenom" stranim kapitalom, uz jednu na pomalo nov način demonsku vlast, u jeku višestruke masovne migracije?

Od katastrofe do katastrofe, tako nekako mi izgleda život u Beogradu u poslednjih 35 godina. A kad je tako, onda je to valjda i razlog zašto nemam nikakav poseban odnos prema tom gradu. Reke smrde, ljudi urlaju. Tu sam rođen, odlazio sam, vraćao se, ali sve više volim jedino Kalemegdan. Jako je teško uništiti ga, i usrati ga. Ipak je to utvrđenje, nije to samo pravljeno za ono neko vreme, i za one ratove i bitke – pravljeno je za svako vreme, pa i za ovo danas. I za sve koji ga napadaju, kao i ovi danas. Uspeli su da ubace park sa plastičnim dinosaurusima među zidine, koji ispuštaju nekakve zvukove kao da podriguju i prde, a odmah iza tog parka je Vojni muzej sa starim tenkovima i topovima. Nadrealno izgleda, ima nečeg u tolikoj nemoći i gluposti, neki nadrealni humor. Ali Kalemegdan je i dalje tu gde jeste, Turci se nisu zajebavali, kao ni Austro-Ugarska, i hvala im na tome – napravili su utvrđenje bezbedno i od nas samih.

Što čitate, slušate i gledate u posljednje vrijeme? Jeste li nešto od novije domaće proizvodnje prepoznali kao svoje?

Sa čitanjem slabo stojim, ne pratim pažljivo književnost, imam neki uvid, ali to je više onako ovlaš. Jedino što redovno idem na sajt "Anarhija blok 45", pratim šta novo radi i prevodi Aleksa Golijanin, sjajan tip. Sa gledanjem, ako mislite na filmove, to me tek ne zanima. Ali zato slušam i pratim šta radi Ansambl za drugu novu muziku, oni sviraju savremenu klasičnu muziku, i to mi je uvek uzbudljivo. Pratim šta radi LP duo. I slušam sve što napravi Obojeni program – sve što ta ekipa uradi, dobro je. Ne promašuju. I čekam da se Koja oporavi, a verujem da hoće, i da se čuje neka nova Disciplina kičme. Iako ima naravno i nekih mlađih, to je uvek tako, ali ne pamtim više nova imena, za to treba strpljenja, a sa tim ne stojim baš najbolje.