Srđan Valjarević je pisac-fenomen. Svih ovih godina njegova popularnost ne jenjava uprkos tome što je svoju poslednju knjigu, roman "Komo", objavio još 2007. godine. Izuzimajući najranije radove, romane koje je Srđan Valjarević napisao kao dvadeset-kusurgodišnjak, "List na korici hleba" (1990.) i "Ljudi za stolom" (1994.), prozna forma koja se pokazala kao inherentna kolevka njegove imaginacije jeste dnevnik, od "Zimskog dnevnika" iz 1995. do "Dnevnika druge zime" iz 2006. Dnevnik je dobrodošli budoar za intimno opštenje privatnog i javnog, fakata i impresija, za stvarnost svedenu na prijem u sebe zagledanog posmatrača. Valjarevićev posmatrač je šetač, a šetnja mu je propisana terapija za suzbijanje posledica alkoholizma. Takav je i roman "Komo", koji je "proslavio" Valjarevića. Izmicanje u prošlost, iskorak van domicilnih okvira i nesputana prerada traume zbog autodestruktivne ovisnosti koja je svet preobaražavala u ravnodušni sfumato formi.
Krajem 1990-ih Valjarević je za list Danas, pokrenut 1997., počeo da piše svoju kolumnu-priču u nastavcima, sa Gojkom i Dobrilom kao glavnim protagonistima. Nešto kao "Robi K." Viktora Ivančića, ali je trajalo svega nekoliko godina, sa manje satiričkih invektiva. Poslednjih nekoliko godina, za Blicov opoziciono konzervativni nedeljnik Nedeljnik, Valjarević je nastavio da objavljuje svoje kolumne-priče, koji su prošle godine zaokruženi u knjigu "Fric i Dobrila".
Gojko je postao Fric, Dobrila je ostala Dobrila, dobili su skoro tridesetogodišnje dete imena Mate, vratili se iz "Švice" u Beograd sa invalidskom penzijom, kupili stančić od 40 kvadrata na Konjarniku i nastavili da životare, bez finansijskih briga i bez naročitih socijalnih aktivnosti. Mesto razlike Frica i Dobrile u odnosu na Gojka i Dobrilu, dvadesetak godina kasnije, nije forma(t). To je ostala kamerna drama na dve i po stranice u knjizi, već se "duh" priča promenio, njihovo ozračje ili senzibilitet. Postale su opore i bezizgledne u svojoj naglašenoj antivučićevskoj političnosti, ali i nepredvidljivo "apsurdne", skoro pa harmsovske, u svojoj grotesknosti. Povećao se broj sporednih likova, uglavnom komšija penzionera iz zgrade. Posebno se ističu penzionisani profesor filozofije u srednjoj školi, Kinez Li iz kineskog restorana koji govori srpski i nekakvo "malo dete", čime Valjarevićeve kolumne-priče postaju mali monti-pajtonovski skečevi.
Poseban "izum" u ovoj knjizi, njena crvena nit na nivou motiva, jesu majice bele boje sa kratkim rukavima (T-shirt), koje imaju različite aplikacije i poruke, a koje nezaposleni sin Mate prodaje penzionerima po zgradi. Natpisi se na majicama pojavljuju sami od sebe, izbijajući na površinu tkanine kao nesvesno u snovima, uzimajući oblik parola, stihova narodnjaka ili citata poznatih filozofa i pisaca. Među njima se javio i jedan, autoironičan, samog Srđana Valjarevića: "Napisaću roman, jednog dana".
Čudi me da u opštoj maniji da se sve proglasi romanom i pošalje za NIN-ovu nagradu, knjiga "Fric i Dobrila" nije dobila promo nalepnicu "roman". Paradoksalno, to bi manje odudaralo od knjiga koje su bez trunke kolebanja proglašene romanima (recimo sada NIN-om ovenčana poema, ili stihovana naracija, Milene Marković "Deca" ili autobiografska ispovest Elvedina Nezirovića "Ono o čemu se ne može govoriti" itd.). Valjarevićeva knjiga zrači kao prijatno iznenađenje autora koji je uprkos svom otporu prema pisanju iznedrio duhovitu i nepredviljivu proznu zbirku – prozni mozaik satiričnog apsurda.
