U svom "Practicumu, Velika žetva lovorika", objavljenom 2001. u Rožajama, prilježni sakupljač narodnog kulturnog blaga Predrag Čudić brojao je do 387, jer toliko je aktivnih književnih nagrada u tadašnjoj SRJ sabrao u svoju arhivsku riznicu. No, ni posle ovog podviga, dostojnog kakvog bibliotečkog Herkula, možda baš i Hercula Poirota, zavetna enigma o broju književnih nagrada u Srbiji nije bila rešena. Nove nagrade nicale su kao gljive kojima ni kiša nije neophodna da se začnu, a stare su nestajale bez pomena i opela ili se još žilavo odupiru uprkos svom praznom budžetu i medijskoj indolenciji.
Isto to, ali gledano zdesna. U knjizi "Dvadeset srpskih podela" iz 2008. Dušan Kovačević je napravio svoju tipologiju srpskih deoba. Najglasovitiji živući dramatik u Srba skenirao je "srpsku kolektivnu anatomiju" i otkrio da se Srbi dele na: nebeske i ovozemaljske, proistočne i prozapadne, patriote i izdajnike, monarhiste i republikance, četnike i partizane, Srbe i Jugoslovene, građane i seljake, tj. na Beograđane i na (ostale) provincijalce... Da bi završio tipom – Srbin podeljen na samog sebe.
Od ove godine Srbi su se podelili i po dvadeset prvi put: na one koji podržavaju NIN-ovu nagradu i na one koji su "vozdigli" ili ustoličili nagradu Beogradski pobednik. Novopečeni kobajagi pisac i večiti zamenik gradonačelnika Beograda, Goran Vesić, utemeljitelj je i ktitor ove nagrade. Takoreći njen Meštrović. Ili mali meštar, znate već nastavak u vezi sa huljama i njihovom brojnom snagom.
Zaključak glavni: Produkcija romana u Srbiji prošle godine bila je očajna. Da je stručnosti i integriteta kod žirija, nijedna nagrada ne bi bila dodeljena. Prazno mesto trijumfa čekalo bi bolja književna vremena
A sve je počelo tačno pre tri godine, kao bura u čaši vode. Osamnaest vrlih muževa, među njima i po koja anonimna dama pride, ustaše protiv nepravde što je počini NIN-ov žiri, u jednu ruku neupućen i stručno kljast, u drugu, kako ga vrli muževi skroziraše, na tajnom ideološkom zadatku, da maše barjakom jugoslovenstva i socijalizma umesto da bogobojažljivo služi večitim vrednostima estetike. Pa pozvaše na bojkot NIN-ove nagrade sve kojima čista književnost leži na ozeblom srcu. Godinicu dana boraviše mrkogledi u šatoru bojkota, pa se 2021. u ime grada oglasi pomenuti Goran Vesić da najavi da će od naredne sezone grad Beograd preko Biblioteke grada Beograda podići Beogradskog pobednika i iz gradske kase halaliti za laureata deset tisuća evrića, ni evrocenta manje u odnosu na NIN-ovog srećnika. I ne odoše ove reči uzalud, u vetar. Izrezbari se statut, u dlaku isti kao i NIN-ov, sa dodatkom nagrade za najbolji roman za decu. I nađoše se vrli doktorke i doktori književni ne bi li suzbili opaku bolest što navali na srpsku književnost. I raspisa se konkurs. Godine Gospodnje ove, konačno, izdavači i pisci srpski razdeliše se u strelce i rovovski započe boj književni, nova batrahomiomahija. Staroverci udariše na neofite, pravoverni na oportuniste, neutralni na entuzijaste.
I evo, ukratko, kako je tekao ovaj ljuti boj nagradni. Pisci i izdavači isprva nađoše se na teškoj muci: kome se privoleti carstvu. Ako ću je napit po interesu, poslaću je na adresu oba žirija, odvijala se drama "Kneževe večere" u duši kolebljivaca. Ako ću je napit po fanatizmu, tu dileme nikakve nema, vikali su Obilići, u sebi. Na pola puče tikva književna, podeli se Srbija ko da nikad nije bila celi simulakrum. Svaka ptica ode svome jatu, a nađoše se i one ptice koje leteše od jata do jata, naizmenično.
Sledi izveštaj statističara: prvi Pobednik iznebuha istrča sa 34 naslova na širem spisku, a dan-dva kasnije NIN, sa crnim figurama, uzvrati široko sa 43. Pa se jedan pisac popišmani, inače na oba spiska, pa im pokvari kobajagi simetriju. Onda NIN istrča prvi sa 17 naslova u užem spisku, a Pobednik obazrivo uzvrati sa 15. Pa u trećem krugu kompromisno udariše u egal, 6:6 u najužem izboru. Da u finalu, kada su se fanfare laštile da zagude, Pobednik galantno odustade od vremenske utrke i sedmicu kasnije obznani svog trijumfatora. Mileni Marković s knjigom "Deca" i Dragu Kekanoviću s romanom "Privrženost" sudije u ringu visoko podigoše ruke.
Prvi dobitnik Beogradskog pobednika – Drago Kekanović
I svi behu zadovoljni. I svoji na svome. I ne beše plača ni škrguta zubima. Ni polemika ni bojkota. Ni teških reči ni plitkih misli, ni tabloidnog dobošarenja. I otpočinuše svi slatko. Dan sedmi.
Skačemo odmah na zaključak. Karakteri iscurili, nema više vremena za bilo šta. A nema više ni Radanovića na Poljudu 1983.
Zaključak glavni: Produkcija romana u Srbiji prošle godine bila je očajna. Da je stručnosti i integriteta kod žirija, nijedna nagrada ne bi bila dodeljena. Prazno mesto trijumfa čekalo bi bolja književna vremena.
Zaključak geopolitički: NIN je na silu boga na listu uturio pisce koji ne pripadaju srpskoj književnosti, poput Elvedina Nezirovića ili Ilije Đurovića, dok je Pobednik forsirao geslo Vuka Stefanovića Karadžića "Srbi svi i svuda".
Zaključak književno-teorijski: Nijedan žiri ne zna razliku između romana i poeme, ili između slobodnog stiha i prozne naracije, otuda Milena Marković kao legitiman takmac. Niti ih se i dalje tiče razlika između fikcionalne proze i nefikcionalnih dela, otuda Elvedin Nezirović i njemu slični.
Zaključak dijahronijski: Pobednik je preuzeo ključni sentiment ranijih NIN-ovih žirija koji kad im šaka zapadne istorijski roman sa tematikom iz prošlosti serbske, odmah padnu u nesvest, ali pre kolapsa okače pobedničku lentu na prsa pripovedača ozračenog povešću naciona. NIN-ov žiri je u ovom sastavu nastavio da plovi bez kotve i igra pikado vezanih očiju.
Zaključak heuristički: Pobednik je priredio iznenađenje, jer su svi kibiceri, uključujući i potpisnika ovih redova, očekivali okršaj Vladušić – Gatalica, da bi šnjur odneo Drago Kekanović. NIN je igrao na sigurno, uz interni dobitak jer su neki članovi žirija prvi put u životu otkrili poeziju Milene Marković.
Iznenađujući zaključak: Uz očekivan nacional-konzervativizam, žiri Pobednika je pokazao za nijansu veće književno znanje i privrženost složenijim narativnim postupcima, dok je NIN-ov žiri amaterski ugacao u blato traumatološke empatije i osrednje repeticije već viđenih postupaka (Đurović), infantilne lascivnosti (Kopicl), banalnog naturalizma (Tešin) ili oproštajne razdešenosti (Albahari).
Apsolutno iznenađujući zaključak: Uz ogradu da nisu raspolagali istim knjigama, svega su se dva romana, i to oba autorki, našla na obe liste u užem izboru, dakle od 17, odnosno 15 naslova. To upućuje na zaključak da su oba žirija raspolagala veoma različitim senzibilitetom koji je iznedrio potpuno drugačiji profil ove dve književne nagrade. To opet vodi zaključku da postojanje dve nagrade, koje po svojim propozicijama i ciljevima potiru jedna drugu, ima smisla, jer su se analitički i vrednosno sasvim razišle.
Zaključak za one koji to ne znaju: Razlog zašto bivši bojkotaši nisu siktali na ovogodišnju NIN-ovu laureatkinju leži u tome što im je autorka i njena književnost bliska. Po svom statusu na srpskoj književnoj sceni Milena Marković se može nazvati Ujediniteljkom. Ili, naslovom jednog sitkoma, Svi vole Milenu. Plus još jedna spisateljica kao dobitnica, nema veze što je pesnikinja i dramska autorka, tako da su zadovoljene i feministkinje. Svi srećni i namireni. Kao i srpska dijaspora.
Zaključak-evokacija: Roman Приврженост Draga Kekanovića nije tek jedini roman na ćirilici u Zagrebu, kako je to Igor Mandić primetio. Gle čuda, od svih romana u najužem izboru, čak i kod nacionalno o(ne)svešćenog Pobednika, to je jedini roman na ćirilici i u Srbiji. Smajli. Hepi fejs.
Zaključak za kraj ili sarkazam kao zaključak: Ko zna zašto je dobro da ovakva književnost postoji.
Pa zna se: da bi provocirala rugalačku kritiku. Ili da pokaže da književna kritika u Srbiji odavno "snom mrtvijem spava", što je pojao vladika Rade, a.k.a. Njegoš.
Ček, ček, i njega ćete jednom da proglasite za romanopisca.
