Krajem decembra počinje komešanje i rumor. Prve nedelje nove godine, sa najširim izborom, skoči adrenalin i oforme se interne kladionice. Sedmicu za sedmicom potom – uži i najuži izbor, pa napetost eksponencijalno skoči naporedo sa razočarenjem i zlobnim komentarima. Proglašenjem nagrade klimaks naglo splasne i tek poneki ostrašćenik i dalje polemiše ili lamentira. Tako je to obično išlo, takvu je dinamiku i dramaturgiju imala procedura dodele NIN-ove nagrade u tradicionalno pospanom i slavskom mesecu januaru, koji je, međutim, ove godine i u Srbiji postao siječanj. Podigla se neočekivana i neobična halabuka i, u medijima inače nevidljivi pisci, sijaset njih, dobilo je nekoliko udarnih redaka i TV sekundi i počelo je da seče i ubada oko sebe što druge pisce, što članove NIN-ovog žirija.
Grupu za bojkot čine predstavnici nacionalističke struje u savremenoj srpskoj književnosti, kojima se pridružila nekolicina ozlojeđenih sujetnika. Posebno ih je ubola u srce izjava Saše Ilića da njegov i roman Milenka Bodirogića govore o ‘poziciji jugoslovenstva i antifašizma u postjugoslovenskim društvima’
Halabuka i frtutma počela je u nedelju, 19. januara, dan pred proglašenje dobitnika/-ce NIN-ove nagrade. Štampa i portali obznanili su pismo javnosti osamnaestero srpskih pisaca – recimo ‘Večernje novosti’ u članku pod neutralnim naslovom: ‘Sunovrat Ninove nagrade: Ugledni srpski pisci bojkotuju kultno priznanje’. Vest je, kako se kaže, instant postala viralna i rodila, uz likovanje nekih, tešku zbunjenost. Otkud sad bojkot i šta bojkotovati: proglašenje ili budućeg dobitnika, odnosno koga bojkotovati kad se ne zna ko će to biti. Ili je potpisnicima pisma proradilo šesto čulo?
Pliva patka preko Save
U pismu javnosti potpisnici se referišu na uži izbor od deset naslova i oštroj kritici izlažu članove žirija, koji je radio u sastavu: Teofil Pančić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević, Marija Nenezić i Branko Kukić. Pa kažu: ‘Već preterano dugo i preterano često, o ovoj nagradi odlučuju što stručno, što moralno, a najčešće i stručno i moralno nekompetentni ljudi, za koje nije jasno po kom merilu su birani.’ Prozivaju privatizovani NIN kojim gazduju stranci i koji bira članove žirija koji ne prate sistematski savremeni roman. O samom užem izboru, uz ‘čast izuzecima’, ne navodeći ih, kažu da ‘predstavlja tragikomičan pokušaj da se poetička proizvoljnost promoviše kao idejni pluralizam, jalova politička korektnost kao slobodoumlje, a da se provincijalna, kolonijalna svest, proglasi kosmopolitizmom’. Pismo završavaju jako pesimistično: ‘Od svojih izdavača zahtevamo da naša dela ne prijavljuju u konkurenciju za NIN-ovu nagradu, a od ovog i narednih, verovatno jednako spornih žirija, da ih, neprijavljene, ne uzimaju u obzir. Neminovna propast jednog, nekad relativno slobodoumnog, a danas gotovo maloumnog priznanja, tako će se ubuduće odvijati bez nas.’ Amin.
Među potpisnicima pisma su dvojica dobitnika NIN-ove nagrade: Miro Vuksanović i Vladimir Tabašević i svi članovi tzv. grupe P 70 u širem sastavu: Vladimir Kecmanović, Dejan Stojiljković, Slobodan Vladušić, Nikola Malović, Marko Krstić, uz podršku Muharema Bazdulja i Emira Kusturice (kao pisca, ne kao reditelja), te pisci ‘nazbilj’: Ljubica Arsić, Igor Marojević, Franja Petrinović, Đorđe Pisarev, kao i nekolicina autora nepoznatih široj javnosti, pa ću ih i ja ostaviti njihovoj anonimnosti.
Sada kreće karambol paradoksa.
Vladimir Tabašević je prošlogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade za roman ‘Zabluda svetog Sebastijana’, koju mu je dodelio žiri u kome su bila trojica ovogodišnjih članova žirija (Milenković, Kukić i Čakarević), od kojih su dvojica glasala za njega. Eto, prošle godine bili su mu neupitni, ove ‘moralno i stručno nekompetentni’, a pretprošle godine verovatno nedostajući kada je po društvenim mrežama prozivao tadašnji žiri jer su umesto njemu za roman ‘Pa kao’, dodelili nagradu romanu ‘Arzamas’ Ivane Dimić.
Još jedan laureat, Aleksandar Gatalica, za roman ‘Veliki rat’ (2012), nije potpisao ovu ‘peticiju’, ali je podržao njene razloge jer se ‘netransparentno biraju članovi žirija’: ‘Dao bih još jednu priliku NIN-ovoj nagradi, pre nego što sama sebe uništi.’ Aktuelni žiri mu je katastrofa jer ‘u njemu sede jedan pesnik, jedan filozof, jedan urednik časopisa, jedna TV novinarka, a predsedava jedan kolumnista. Sledeći članovi tako mogu biti direktori pozorišta, solisti opere, ili konceptualni umetnici…’ Ipak, dan-dva kasnije, uoči proglašenja nagrade, shvatio je da nema vremena da čeka još godinu dana da se žiri opameti pa je na portalu RTS-a objavio tekst-inicijativu, čiji je naslov recept za izlaz iz brloga situacije: ‘Raspustite žiri, sledeće godine dve Ninove nagrade’. Avaj, dobronameran savet ostaće neuslišen.
Dan prvi, samoodbrana žigosanih
U ponedeljak, 20. januara, 66. laureat NIN-ove nagrade postao je Saša Ilić za roman ‘Pas i kontrabas’, tesnom većinom od tri prema dva glasa, koja su otišla Milenku Bodirogiću za roman ‘Po šumama i gorama’. Oba prvoplasirana romana objavljena su u izdanju Orfelina iz Novog Sada, u ediciji ‘Noć Republike’. Jedan pisac je drugom bio urednik, i obratno (operativna pozicija 69).
I onda je krenula nova lavina.
Ugled NIN-ovog žirija je decenijama unazad potkopavan izborom članova koji su bili ili akademski rigidni ili estetski konzervativni, da bi poslednjih desetak godina članovi postale osobe koje čak i ne pišu književnu kritiku, ili to čine sporadično, ili ne dolaze iz oblasti književnosti
Uključili su se i tabloidi. ‘Kurir’ je preneo tvit bojkotaša Stojiljkovića: ‘Teofil namestio drugaru Ninovu nagradu: Dva pajtaša, autor i urednik, oba u finalu, a predsednik Pančić – treći pajtaš!’ Većina medija je uz izveštavanje sa dodele umesto, kao što je to do sada bio šablon, podsećanja na prethodne dobitnike NIN-ove nagrade i njen istorijat, navodila izjave bojkotaša i spisak potpisnika pisma, otvoreno ih favorizujući u odnosu na laureata. Bojkotaši su tako naizgled postigli svoj cilj: bacili su javnosti prašinu u oči i napravili senku u kojoj se za trenutak našla NIN-ova nagrada. Svi mediji su zagrizli udicu i govorili manje ili nimalo o nagrađenim romanima, a više o bojkotu i pozadini novog sukoba na književnoj sceni.
Žiri se uglavnom branio tako što je apostrofirao ljubomoru gubitnika, ukazujući i na drugu vrstu motivacije bojkota. Predsednik žirija, Teofil Pančić, za deo grupe bojkotaša izjavio je da ‘imaju jednu vrstu agende, ideološko-političke misije’, ne precizirajući kakvu. Filip David, i sam dobitnik NIN-ove nagrade za roman ‘Kuća sećanja i zaborava’ (2014), bio je mnogo određeniji: ‘Pismo za bojkot i ovo što se trenutno događa vidim kao pokušaj srpske nacionalističke književne elite da preuzme potpunu kontrolu nad srpskim kulturnim institucijama.’
Bojkotaše je ubola u srce izjava novog laureata da njegov i roman Milenka Bodirogića govore o ‘poziciji jugoslovenstva i antifašizma u postjugoslovenskim društvima’. Vladimir Kecmanović je žiriju pripisao ‘potpunu ideološku ostrašćenost koja isključuje bilo kakvu književnu raspravu’, dok je Igor Marojević ocenio da je izbor knjiga, kao i sastav žirija, bio ‘ideološki monolitan’: ‘Sve se tiče eks ju prostora i uopšte jugoslovenske ideje i revitalizovanja te priče.’ U Hrvatskoj notorna floskula, u Srbiji novina: Jugoslavija i antifašizam postali su neoprostiv greh i kao književne teme.
Bojkot i bojkot
I tako, dok je najveći deo opozicije u Srbiji najavio da će bojkotovati predstojeće parlamentarne i lokalne izbore koji još nisu raspisani, 18 pisaca je pozvalo na bojkot učešća u nadmetanju za NIN-ovu nagradu. I u tome su, gle čuda, kopirali ovogodišnjeg laureata. Saša Ilić je 2010. godine, uz Miloša Živanovića i Sretena Ugričića, povukao svoj roman ‘Pad Kolumbije’ iz konkurencije za NIN-ovu nagradu, čijim žirijem je tada predsedavao Vasa Pavković. U svom tekstu koji je objavljen u ‘Betonu’, ‘Trigonometrija NIN-ove nagrade’, Ilić je objasnio da nije reč samo o sastavu žirija, već o kulturnom modelu koji tu nagradu proizvodi i kome ona služi, tako da: ‘Čak kada se u žiriju nađe i neko poput Teofila Pančića. Čak i kada se u najužem izboru nađe neko poput Filipa Davida. Čak i kada se izvrši svojinska transformacija NIN-a. Struktura nastavlja da radi po starom.’ Dakle, bez obzira na to ko bio u žiriju, a Pančić je to bio u jednom mandatu na prelomu milenijuma, ‘struktura nastavlja da radi po starom’. Na ovaj paradoks podsetio je Dejan Ilić na sajtu Peščanika, urednik većine knjiga Saše Ilića, ne i najnovije.
Godine 2007. u ‘Betonu’, čiji je Saša Ilić bio jedan od urednika, upućen je poziv Svetislavu Basari da odbije NIN-ovu nagradu za roman ‘Uspon i pad Parkinsonove bolesti’. O ovoj nagradi Basara je 1998. za ‘Našu borbu’ izjavio: ‘UDBA i partizani imenuju NIN-ov žiri! Na azijatski populizam treba svim topovima pucati!’ Basara je primio nagradu. Nijedan pisac nije odbio da primi NIN-ovu nagradu. Vratili su je, svaki iz svojih razloga, Danilo Kiš i Milisav Savić. Pomenuti tekst Saše Ilića Dejan Ilić je nazvao pismom koje je Saša Ilić poslao sebi iz 2010., ali koje se u međuvremenu negde zagubilo. Tako je lista dobitnika NIN-ove nagrade od devedesetih ‘pomirila’ nepomirljive: istu lentu dobili su Goran Petrović, Miro Vuksanović i Saša Ilić.
Da li to znači da se danas, tokom osam godina Vučićeve vladavine, kulturni model u Srbiji promenio? Naravno da nije. Šta se onda promenilo? Evidentno sastav žirija, ali i interes pisca koji je sada urednik jedne edicije. U gostovanju na televiziji N1, stoji na sajtu ove televizije, ‘Saša Ilić je rekao da je pre tri meseca pokušao da obavesti javnost da edicija Noć Republike ima dva nova naslova, ali tu informaciju nije objavio niko. Tako da su on i Milenko Bodirogić shvatili da im ne preostaje ništa drugo nego da se prijave za NIN-ovu nagradu’. Ispada da je glavni razlog za učešće bio marketinške prirode, da bi se saznalo za novu ediciju dvojice pisaca. Da su prošli neprimećeno, ispalo bi da se ovogodišnji laureat uzalud kockao, povlađujući ‘strukturi koja radi po starom’. Ali kao što bi Del Boy rekao: ko riskira, profitira.
Obistinjenje književnog rata
Da podvučemo šta smo imali. Grupu za bojkot čine predstavnici nacionalističke struje u savremenoj srpskoj književnosti, odlično etablirani u svim postpetooktobarskim režimima, kojima se pridružila nekolicina ozlojeđenih sujetnika čiji su romani mogli da budu bolje kotirani.
U isto vreme, Vitalov žiri je u najuži izbor uvrstio tri romana od kojih su dva (Tišma i, gle, opet Bodirogić) u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, a jedan (Tanja Stupar-Trifunović) u najširem, ali to nikome od bojkotaša nije smetalo niti su pominjali Jugoslaviju i antifašizam kao ideološki kôd žiriranja.
Jedan od najagilnijih bojkotaša, Vladimir Kecmanović, proziva žiri zbog ‘nadrilekarstva’, iako je i sam, pod potpuno netransparentnim kriterijumima, prošle godine postao urednik kulturno-umetničkog programa na televiziji (RTS-u). Zbog toga je ovogodišnji laureat Saša Ilić odlučio da bojkotuje RTS i sve, kako je napisao, ‘njegove ispostave’, zahtevajući da Kecmanović podnese ostavku na to mesto ‘zbog cenzure koju je sproveo poslednjih dana, koordinirajući brutalnu kampanju protiv NIN-a’. U ovogodišnjem žiriju dvoje članova (Marija Nenezić i Ivan Milenković) rade na RTS-u.
Ugled NIN-ovog žirija je decenijama unazad potkopavan izborom članova koji su bili ili akademski rigidni ili estetski konzervativni, najblaže rečeno, da bi poslednjih desetak godina članovi postale osobe koje čak i ne pišu književnu kritiku, ili to čine sporadično i usputno, ili ne dolaze iz oblasti književnosti. Budući da je NIN-ova nagrada ‘nagrada književne kritike za roman godine’, nepozivanjem aktivnih, potvrđenih i samosvojnih kritičarki i kritičara omalovažen je ugled i značaj same kritike.
Činjenica da se određeni ljudi zovu u NIN-ov žiri i posle desetina godina (Božo Koprivica, Ljiljana Šop, Teofil Pančić…), pokazuje temeljnu krizu autoriteta novih kritičarskih imena. Krizu kritike prati kriza književnih časopisa i listova koji u Srbiji još uvek neguju prostor za kritiku, ali tu najčešće nedostaje kritika koja argumentovano osporava i kreativno prosuđuje. Tako se književna kritika, koje više nema nego što ima, a i kad je ima najčešće simulira kritiku, ne usuđuje da konstatuje sasvim osrednji kvalitet savremene srpske književnosti, uprkos novim imenima koja tek treba da profilišu svoj stil.
Treba reći da su ove godine u razmatranje ušli romani koji su prvi put objavljeni u Srbiji, ali nisu napisani na srpskom jeziku, što je bio glavni kriterijum za selekciju romana. Međutim, stvar je u tome da su izdavači pri cipovanju prijavili da su romani Marka Tomaša i Elvedina Nezirovića napisani na srpskom. No jezički kriterijum je i do sada bio maska, jer su bez problema razmatrani romani etnički srpskih pisaca poput Sime Mraovića, Rajka Vasića, Nikole Malovića itd., čiji je srpski jezik neodoljivo sličan jeziku zagrebačke, banjalučke ili hercegnovske sredine.
Uvek je bio zanimljiv odnos nedeljnika i nagrade koja nosi njegovo ime, naročito od raspada Jugoslavije. NIN-ova nagrada je funkcionisala relativno samostalno u odnosu na uređivačku politiku ovog nedeljnika, koji je u prvoj deceniji 21. veka bio izrazito ili pretežno desno orijentisan, naročito pod Slobodanom Reljićem, da bi u drugoj deceniji, naročito u doba Vučićevih prerušenih radikala, postao naglašeno opozicion. Nezavisno od ovog globalnog trenda u nedeljniku NIN, dodeljivanje nagrade je od 2000. išlo uhodanim stazama akademskog konzervativizma, istorijskih žalopojki, povlađivanja jubilejima (Tesla i Prvi svetski rat) i osrednjeg ‘ženskog pisma’, uz poneki izuzetak.
Konjunktura (uredništvo NIN-a – NIN-ov žiri) i profil ovogodišnjeg laureata aktivirali su duboko žarište u srpskoj kulturi u kojoj je potreba za subverzijom i dalje nasušna. Kao što je očito da su čuvari nacionalnog kôda i dalje agilni u svom patrolno-vatrogasnom delovanju na kontroli štete koju pričine kratkotrajni incidenti, te da neće odustati dok ne zatru trag svojim budućim krvnicima.
