Žanrovska proza je oduvek bila pod stigmom degradacije, koju je, pravzaprav, dobrim delom i zaslužila. Ali žanrovskoj prozi to ne smeta (štaviše, epska fantastika poslednju deceniju-dve doživljava renesansu), jer počiva na atrakciji predočenog sadržaja, a živi od očekivane popularnosti, držeći otvorena vrata čitaocima ne baš nijansiranog ukusa i volje za čitanjem.
Da stvari ne bi otišle predaleko, ka samoukidajućim isključivostima kultur-elitizma i komercijalnog treša, spasava nečistoća, recimo fusione dei generi od koje nije ostala imuna ni žanrovska proza. Istina, u ovoj mešavini žanrova dva su modela dominantna: onaj artificijalni u kome je žanrovska komponenta sporedni sastojak i drugi u kome je žanrovska matrica dominantna, ali je naracija, ako čitaoci imaju sreće, obogaćena još ponečim.
Upravo dva poslednja romana novosadskog angliste Mladena Jakovljevića (1975.) i jednog od urednika "Književne fantastike", časopisa za ono što mu ime kaže, mogu da posluže kao zgodan primer mogućnosti žanrovske fantastike u savremenoj literaturi. Prvi bitan momenat u poetičkom profilu njegovih romana jeste spoj realističke proze smeštene u seoski milje i zapleta koji pripada kategorijama začudnog ili natprirodnog. Njegova fantastika nije ni epska ni distopijska, a ni sasvim u duhu horora, već pripada opet miksu folklornog predanja i mitoloških predstava koji popunjava "praznine" doktrinarne hrišćanske teologije. Naime, u zapletu njegovih romana fokus je na životu duše posle smrti, a pre njenog konačnog odlaska, što zahvata period od četrdeset dana. Odnosno, posebno se fokusira na duše tzv. nesmirenih, one koje su posle smrti osuđene na neočekivana iskušenja.
Roman "Izbledele duše" (2019.) pokupio je više avanturističkih figura i obrata i tu se doslovno vodi bitka za nesmirene duše u oba sveta: na groblju, na kome duše borave kao u nekom posthumnom zatvoru, i u svetu živih, smeštenom na početak 19. veka. Repetitivna odlika oba Jakovljevićeva romana je dvoplanska struktura radnje, kao i aktivno prisustvo, nazovimo ih pomagača, po Vladimiru Propu, autoru uticajne studije "Morfologija bajki", koji su obdareni magijsko-obrednim znanjima i veštinama i kojima je namenjena uloga komunikacije sa silama nemerljivim (Rastko Petrović).
U romanu "Kad se vratim" stvari su posložene profilisanije, pa rekao bih i zrelije. Na mesto avanturističkih okršaja došla je neortodoksna spona predaka i potomaka i zamisao da i u svetu fantastike potomci plaćaju dug svojih predaka. Svet aktuelnog trenutka povezan je sa nedatiranim istorijskim periodom, odnosno gubitak bliske osobe našao je daleki uzrok u magijskoj borbi protiv teške bolesti jednog daljeg pretka.
Nevolja govora o žanrovskoj prozi je imperativ da ne sme da "obeščasti" netaknutost njenog raspleta, jer žanr počiva na tajni ili intrigi, odnosno na detekciji vođenoj nestrpljivim uzbuđenjem čitaoca koji hrli razrešenju zagonetke. To svedoči o velikoj krhkosti ove proze koja se čini da je osuđena tek na jednokratnu upotrebu, pošto odgonetka ukida magijsko zračenje neotkrivenog. No, bez tikanja u rasplet, može se reći da romani Mladena Jakovljevića nesumnjivo nose dramaturški korektno sklopljen mehanizam napetosti. Ne komplikuju dodatno svoj zaplet niti su skloni esejiziranju o uzrocima ili krajnjim stvarnostima, ali i ne razvijaju sporedne elemente zapleta koji čine upliv savremenog društvenog romana.
Usložnjavanje fantastike nije uspelo nikome od savremenih autora u Srbiji. Goran Skrobonja je tu najproduktivniji, a zatim Ilija Bakić, Oto Oltvanji ili Darko Tuševljaković. Od izvikanih autora fantastike, Goran Petrović je davno nestao kao pisac (snašla ga je sudbina lovecraftovskih likova), a Aleksandar Gatalica je žanr fantastike razmenio za unosnije nacional-istorijske evokacije, što mu je donelo Vučićev orden. Tek je Dejan Atanacković uspeo, donekle, ali i on ne kao primarno žanrovski autor.
