Gledano iz beogradskog komšiluka – znači sa izvesnim zakašnjenjem jer se čitaju reizdanja objavljena u Srbiji – mostarska književna scena srednje generacije sve više se profiliše kao scena prozne produkcije i sa značajnim mestom koje zauzimaju autorke.
Očekivano, i kod novih prozaista generacija trideset i četrdesetogodišnjaka javila se, da je nazovem tako, traumatološka (auto)biografska naracija, naročito izražena u knjigama Elvedina Nezirovića "Boja zemlje" (2016.) i "Ono o čemu se ne može govoriti" (2021.), koje je uz roman "Ništa lakše od umiranja" (2019.) u Srbiji objavila Laguna. Sve tri knjige, i fikcionalna proza i evokativni tekstovi, izviru iz istog polja neprerađenog ličnog gubitka koji reflektuje ujedno kolektivnu traumu. Zanimljivo, "Ono o čemu se ne može govoriti" je podnaslovom određeno kao "novo poglavlje" knjige "Boja zemlje", ali je, zapravo, ne njen nastavak nego njena metaknjiga – knjiga koja iznova razmatra i produbljuje stare boli i stalnu prazninu, dodajući joj naplavine aktuelne stvarnosti.
Ono o čemu autor/narator ne može da govori, ali mora da pokuša, još jednom, jeste gubitak očuha koji ga je 1993. godine, pri hrvatskoj deportaciji mostarskih muslimana u logor Dretelj, doslovno spasao preuzimajući njegovo mesto u konvoju, da bi kasnije u tom logoru nastradao. Na to se nadovezuje drugi deo knjige o pretnjama smrću koje autor/narator dobija nakon što je pisao i govorio o zločinu Armije BiH u Grabovici nad hrvatskim civilima. Iako i dalje živi na Aveniji, sa suprugom i decom, Mostar je za njega "umrli grad", ne samo zbog poništene zajedničke prošlosti ili nepremostive podeljenosti grada, već upravo zbog ušančenosti u isključive politike sećanja koje negiraju ili opravdavaju ratne zločine tzv. vlastite strane, što minira koncept zajednice svodeći je na mehanički skup etničkih geta. Ono što opterećuje Nezirovićevu traumatološku anamnezu jesu: trivijalnost detalja kojima ogoljava svakodnevicu nekadašnjih porodičnih prilika i povremeni patos kojem ne može da izmakne, više pri prikazivanju porodice kojoj je proverbijalna glava, nego onih u kojima je odrastao kao nevoljni svedok.
Traumatološkoj samoanalizi pripada i prva prozna knjiga Senke Marić "Kintsugi tijela" (Kontrast, 2019.), koja se fokusira na borbu naratorke s rakom dojke. Međutim, nova knjiga Senke Marić, neka vrsta bildungs novele i više-generacijske porodične povesti, "Gravitacije" (Partizanska knjiga, 2021.), predstavlja njen pravi ulaz u svet fikcionalne proze. "Gravitacije" neguju nasleđe modernističkog pripovedanja kroz fragmentarnu strukturu kratkih nenaslovljenih poglavlja, ukrštanje doživljajnih perspektiva i redukovanje socijalno-istorijskog konteksta, da bi do izražaja došao onaj intimni i egzistencijalni. Pratimo odrastanje devojčice koja i sama postaje majka i singl persona u srednjem dobu, zajedno sa naporednim biografijama njenih nana ili baba, od kojih je jedna bila prinuđena da se uda za starijeg udovca sa decom. Slaba mesta ove novele su beskrajna repeticija isprazne svakodnevice i evokacija svedena na slike a ne na delove radnje te suštinska zakočenost poslednje četvrtine romana koji nije postao ni melodrama jedne usamljene duše ni romantična idila novog početka, iako baštini elemente obe mogućnosti. U kom bi slučaju njen roman postao koherentniji, ali ne manje tematski notoran narativ.
Kod autora desetak godina mlađih, pomenuo bih prozni prvenac, knjigu priča Magdalene Blažević "Svetkovina" (Kontrast, 2020.). Zanimljivo, sem tradicije stvarnosne proze i seoskog miljea, i ove pretežno kraće i brojne priče Magdalene Blažević (25 priča na 140-ak stranica) koriste tehniku geo-hronotopske redukcije, fokusirane na sfumato atmosferu i unutrašnju tačku gledišta, uz, eto osobenosti, participaciju prirode kao ambijenta koji je aktivni sastojak zbivanja. "Svetkovina" se fokusira većinom na ženske likove koji se nalaze u situacijama ljubavnih i preljubničkih odnosa, nasilja u porodici, ili se nose sa ranim pobačajima i tzv. čedomorstvom. Priče povezuje erotska intima koja proizvodi konflikt, smeštena u socijalni kontekst života u oskudici. Opet, kao i kod Senke Marić, pripovedna sažetost nije rezultat izbora ili postupka, već trenutnih dometa i rezultira nedovoljnom razvijenošću priča, a ne njihovom simboličkom ili psihološkom sublimacijom.
Za mene definitivno najuspelije delo "neofitskih" mostarskih prozaista jeste roman "Meho" Almina Kaplana (Factum izdavaštvo, 2020.). Završetak radova na seoskoj džamiji koju obnavlja zajednica bošnjačkih povratnika u Hercegovini čini tematsku podlogu ovog romana. U prvom planu naracije, nenametljivo, ponekad i neprimetno, stoji Meho, naslovni lik koji zapravo i nije protagonista. I to je prvi dobitak ovog romana, pasivni fokalizator kao lik solidarnog člana zajednice, koji nije u stanju da se suprotstavi ili pobuni, i koji se drži po strani od političkih podela i seoskih sukoba. Iako su naše simpatije na njegovoj strani, jer ne koristi privilegije člana džemata koji prikuplja novac za obnavljanje džamije i ne hvališe se proživljenom logorskom torturom, može se razumeti i kao topovsko meso vladajućih elita, jer je pasivan konzument dominantnih ideoloških narativa.
Drugi dobitak Kaplanovog romana je stišana uravnoteženost pripovedanja, prisutna u načinu prikazivanja unutrašnjih podela u bošnjačkoj mikrozajednici. Kaplan se dotiče i međuetničke distance i politike nepoverenja i razlika na kojoj insistiraju predstavnici bošnjačke vladajuće stranke. Upravo će pesnik iz grada i konzervativni ideolog, Sinan, u jednom trenutku reći da je sve loše muslimanima došlo od vlaha, pa i psovke. U neku ruku, Kaplanov roman "Meho" je fikcionalna dopuna, istina ruralna, Nezirevićevog dokumentarnog i samoizolovanog lamenta nad Mostarom. Bošnjaci, koji su najviše propatili u ratovima 1990-ih i s pravom sebe smatraju najvećim žrtvama rata, boluju od istih psiho-ideoloških boljki kao i njihovi susedi, sa kojima žive na stalnoj distanci, a u nevoljnom komšiluku.
Sentimentalne mostarske kiše i poslovično surovi hercegovački krš, u koji su urezana nova stratišta i tragedije bez katarze, bekgraund su književnog mizanscena novih prozaista kojih je dopalo da se nose sa nasleđem koje nisu birali, kao i svuda gde je trajao rat, te da bespoštedno skeniraju patološku regradaciju svojih sredina. Da, u ženskom autorstvu, rekonstruišu genealogiju ženskih predaka, razotkrivaju neželjenu povest intimnih prestupa i ispisuju hroniku oskudice i samoće. Birajući između naturalističkog i neomodernističkog prosedea, nalaze se u fazi ispitivanja forme i isprobavanja naratoloških postupaka, tako da će se njihov pristup prozi tek razvijati.
Raduju nova imena srednje generacije na mostarskoj sceni, koja dopunjuju ponudu poznatih mostarskih vagabunda i vandrokaša, koji su i sami, posle godina pevanja u duhu trubadurskog intimizma, počeli da pišu prozu – Mehmed Begić, recimo, u vidu pisama iz daleke Paname, a Marko Tomaš preko (anti)novele "Nemoj me buditi" (LOM, 2019.).
