Na prve retke "Vejavice" sam pomislila, nitko ne piše kao Ivana Maksić: precizno, na trenutke oštro, bez praznih stihova, lišeno svakog viška. Hibridna forma teksta se može čitati poput fragmenata, poetsko-prozne knjige, poeme, čak i bilježnice. U knjizi je tanka linija između snolikosti i jave, one se pretaču i bešavno su integrirane. Depresija, ljubav, razdor, bolnički hodnici, tjelesnost, preci, more, karirani stolnjaci, "šoljice sa teget štraftama", samo su neki od motiva sažeti u formu fragmenata koja iziskuje puno spretnosti i jasnoće. Pritom autorica koristi sočan i bujan jezik, šuškav i mekan, riječi poput paramparčadi, šebeka, muskule i jezične igre npr. kiyamet / vilayet. Ako joj samo dozvolite, "Vejavica" će vas odvejati u posve nove svjetove i svakim novim čitanjem pružiti nova iskustva i ključeve. O knjizi "Vejavica", koju je krajem 2023. objavio novosadski Nojzac, razgovaramo sa pjesnikinjom, prevoditeljicom i profesoricom književnosti Ivanom Maksić.
Bilo je teško doći do vaše knjige, distribucija među državama nastalim po raspadu Jugoslavije ne postoji, ako se odlučite za online kupovinu, visoke poštarine i carine nerijetko premašuju cijene knjiga. Kako vi nabavljate knjige autora_ica s naših prostora? I kako je općenito s kulturnom suradnjom među državama/autorima bivše Jugoslavije?
Zaista su nam tržišta rascepkana, a dolaženje do knjiga otežano. Knjige uglavnom nabavljam uz pomoć prijatelja i poznanika iz susednih zemalja, tokom književnih festivala i putovanja. U idealnom slučaju se poslednjih godina ponekad dogodi da jedan isti naslov ima nekoliko izdanja, odnosno zasebne izdavače u različitim ex-Yu zemljama, ali mi se čini da je to mahom slučaj sa knjigama proze već afirmisanih autora. Što se tiče kulturne saradnje, rekla bih da ona, uz sve prepreke i probleme, na jednom nivou ipak funkcioniše. Deo te razmene se, doduše, dešava na mrežama, u smislu informisanja o novim objavljenim knjigama, čitanja onlajn kritika i tekstova na regionalnim portalima, praćenja podkasta i zoom tribina. Ne mogu ni da zamislim da nije tako. Posledice bi zaista bile osetne, vodile bi u još veće palanaštvo i izolaciju.
O maršal-depresiji
U razgovoru za Vox Feminae Antonela Marušić primjećuje da je "Vejavica" preživljavanje u društvu koje nastanjuju pustoš i nasilje države. U medijima vas ne viđamo često, čak i izdavači koje birate nisu dio mainstream scene. Je li to svjesna odluka, statement?
Ne gajim iluziju da je moguće živeti od poezije, mislim da ta iluzija vodi u loop koji najčešće podrazumeva mnogo pogubnih kompromisa, a tržišne strategije u velikoj meri tu iluziju osnažuju za svoje potrebe
U početku nije bila svesna odluka. Možda je malo neobična situacija da su mi sve knjige poezije objavljene kao rezultat nagrade na nekim od književnih konkursa. Tako je počelo – sa knjigom "O telo tvori me", štampanom kao nagrada Prve knjige Matice srpske; usledila je "Izvan komunikacije" na tada prvom konkursu za najbolju neobjavljenu knjigu poezije ili proze u tek pokrenutoj izdavačkoj kući Presing, pa "Kćeri, zar ne vidiš da gorim", na regionalnom konkursu Trećeg Trga. "Vejavica" je objavljena u novosadskoj izdavačkoj kući Nojzac koja prvenstveno objavljuje prevode knjiga s nemačkog govornog područja. Učinilo mi se da bi oni mogli imati senzibilitet za poetsku prozu, odnosno fragmente. Poslala sam rukopis uredniku Relji Dražiću, a on ga je prosledio na gradski konkurs za podršku izdavaštva. Moj prijatelj i pesnik Bojan Marković, koji je bio upoznat sa rukopisom u raznim njegovim fazama, napisao je recenziju, koja je potom pretočena u pogovor. Iako knjiga u Srbiji nije imala nikakvo predstavljanje ni odjeka, drago mi je da je u izvesnoj meri regionalno prisutna. Predstavljena je tokom proleća 2024. u OKC-u Abrašević u Mostaru, tokom januara ove godine u Ljubljani, zahvaljujući Kulturnom centru Danilo Kiš i Centru za poeziju Tomaža Šalamuna; bila je u užem izboru za nagradu "Štefica Cvek", a dva kritička teksta-prikaza su objavljena u hrvatskim časopisima i na portalima. Nisam toliko prisutna u medijima, vrlo malo se bavim samopromocijom, uvek biram da energiju i vreme usmerim na rad, jer ga ionako imam premalo. Možda je razlog i u tome što ne gajim iluziju da je moguće živeti od poezije, mislim da ta iluzija vodi u loop koji najčešće podrazumeva mnogo pogubnih kompromisa, a tržišne strategije u velikoj meri tu iluziju osnažuju za svoje potrebe.
Pandemija usamljenosti i pandemija depresije – zadnjih godina osjetno gubimo smisao i tlo pod nogama. Jesu li nas do toga dovele pandemija Covida-19 i "zaključanosti u sebe same" iz čega se još ne nazire izlaz ili je zapravo proizvod vremena u kojem živimo i "kratkog spoja" svih mogućih kriza? Zašto ste odabrali baš izraz maršal-depresija?
Čini mi se da su tokom pandemije samo zacementirane prakse i tendencije koje su postojale i ranije, a onda je to stanje proglašeno za "novu normalnost". Pandemija depresije i usamljenosti definitivno je globalno obeležila doba u kojem živimo. Nije zaobišla ni moje prijatelje i poznanike. Većina ljudi koje poznajem je u nekom trenutku imala bar jednu depresivnu epizodu, problem sa anksioznošću, nesanicom. Znam da je ljudima koji pate pandemija posebno teško pala. Intenzivirali su se strahovi, izolacija je kod mnogih pojačala osećaj usamljenosti, ljudi u toksičnim partnerstvima ili zajednicama su se našli u bezizlaznoj situaciji. Desio se i potpuni kolaps zdravstva, sve je popucalo po šavovima, a onda su nas dočekale nove krize, ratovi i konflikti, zastrašivanje, ekološke i klimatske katastrofe, inflacija. Uprkos tome, traje jedan uporan i agresivan diskurs o tome kako je depresija individualan, a ne strukturni problem, i sve to dok ljudi ginu na javnim mestima (pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu), dok se nemilosrdno truje, zagađuje i eksploatiše (Rio Tinto i rudarski otpad), dok ljudi masovno ostaju bez posla, domova, perspektive. Prekarno stanje postalo je egzistencijalna odrednica. S druge strane, hroničan nedostatak vremena nas često gura u virtualne kontakte koji nekad sami sebi postanu svrha, a čini mi se da susret, dodir, razmenu energija i stvaranje živog fluida digitalni svet, uprkos svim tehnološkim inovacijama, ne može zameniti.
Predznak "maršal" u polusloženici "maršal-depresija" mi se učinio zahvalnim jer upućuje na vojnu terminologiju, na raspad SFRJ, na društveno-ekonomsku krizu, a istovremeno i na englesku odrednicu major u major depressive disorder/episode. Maršal-depresija je podnaslov knjige, ali i svojevrstan lajtmotiv, figura, prikaza, karikatura. Nekad je ona snažna i autoritativna, nekad manja od makovog zrna, poražena.
U knjizi kažete "Tek kada si otišla shvatam da sam i ja sam šebek – mali ratni jedrenjak", a Šebek je i djevojačko prezime vaše bake s majčine strane. "Mali ratni jedrenjak" omiljena mi je pjesma iz vaše predzadnje zbirke "Kćeri, zar ne vidiš da gorim", a tu je i vaša stranica, audio-dnevnik čitanja "Mali ratni jedrenjak". Što je vama "šebek"?
Hvala na ovom pitanju, "šebek" je važna reč za ovu knjigu, a i u nekom meni važnom širem kontekstu. Baka sa majčine strane je preminula 2018., kad je i započeta "Vejavica", a posvećena joj je pesma koju pominjete u zbirci "Kćeri, zar ne vidiš da gorim". Zaintrigiralo me je njeno devojačko prezime koje je crnogorsko, a može biti i hrvatsko, mađarsko, jevrejsko, češko. Na sličan način je i etimologija same reči neuhvatljiva i višeznačna, ali sam se ja vezala za činjenicu da je "šebek" reč arapskog porekla koja označava mali ratni brod, jedrenjak, omiljeni brod severnoafričkih gusara. Tu postoji taj snažan odmetnički i lutalački impuls. Želja za širinama, za osvajanjem nečeg novog na horizontu. Na neki način to je i moja "magična" reč – talisman u koji sam pohranila značenje koje me bodri, daje mi vetar u leđa, ali me i podseća na činjenicu da se neke od "privilegija" koje imam (pre svega mislim na obrazovanje, mogućnost da se bavim pisanjem, ekonomsku nezavisnost) ne tako davno uopšte nisu podrazumevale. Danas, pak, u takozvanom tehno-feudalizmu, vidimo da se rodna jednakost podriva, da repatrijarhalizacija društva uzima maha. Postoji i jedna lažna slika hiperemancipovanih žena koje su zapravo malobrojne i klasno se nalaze na suprotnom polu, te je njihovo "oslobađanje" zapravo isključivo konzumerističko, lišeno smisla i sadržaja, poput ljušture, sistemski podobno i korisno, proskribovano i pogubno. Danas globalno zapažam još jedan fenomen: veliki broj influenserki propoveda mladim devojkama i ženama da je njihova uloga da rađaju i budu izdržavane, a sve pod velom neke mistifikacije, vraćanja "ženskoj prirodi", odnosno esencijalistički shvaćenoj femininosti. Sve su ovo simptomi koji umnogome otežavaju orijentaciju i "plovidbu", zato se svaka od nas mora otisnuti na vlastiti pogon, naći svoja jedra, makar to značilo i plivati uzvodno.
U tzv. srpskom književnom kanonu stalni je fokus na književnim bardovima i očevima na način koji je vulgaran i smešan. Inertni, slabo obrazovani i ne mnogo talentovani pisci imaju pozicije koje im pružaju mogućnost da pišu i izdaju knjige bez mnogo trenja, rizika i napora. A uz to su i bratski povezani i korumpirani
Tiha moć književnosti
Pažljiva ste promatračica, vašem pronicljivom oku ništa ne može promaći. Iako je "Vejavica" pisana u prvom licu, zanimljiva je distanciranost lirskog subjekta, koji ne osuđuje, ne zauzima poziciju, samo primjećuje, što možda omogućava i dublje i šire uvide. Zauzimate li svjesno neutralnu poziciju?
Moguće je da je taj naboj proizvod pomalo suspregnute forme. Utisak mi je bio da je najveća zamka u ovakvoj kratkoj formi nekakva ispovednost ili nedovoljno izoštren fokus, trudila sam se da izbegnem prazan hod i viškove. Tragala sam za preciznim rečima i oneobičenim poređenjima, bilo mi je bitno da pronađem reči koje proizvode "ubod", da u svemu opipam nekakvo jezgro, da ne skliznem u prepričavanje ili objašnjavanje određenih scena i pojava, da se pomalo poput kamere krećem po čekaonicama, ulicama, komunalnim terasama, plažama. Naravno, čak i sredstvo poput kamere, u tom dokumentarističkom smislu, uvek krije pogled, režiju, specifičan jezik. Dešavalo mi se da čak i neka banalna, svakodnevna praksa, nakon što je zapisana, otkrije izvesnu zakonitost i strukturu koju treba osvestiti. Mislim tu i na autoironiju, na pokušaj izvesnog samoisleđivanja i analize drugim, odnosno novim očima, na iskušavanje autocenzora u sebi.
Vaša je poezija, opet oprečno distanci, društveno i klasno osjetljiva, u "Vejavici" se to nazire u crticama o radnicama, ženama u redovima, čekaonicama bolnice i kroz likove bake, čukunbake, majke; u sitnim a rječitim gestama "Vejavica" pruža feminističke aspekte.
Feministički ugao mi je važan podjednako kao i klasni. Jednostavno mi je pogled često usmeren ka raznim vidovima eksploatacije koju smo, kao društvo i kao pojedinci, skloni da uzimamo zdravo za gotovo, nekad dodatno prikrivajući te mehanizme i umirujući vlastitu savest. Ne želim od toga da pravim parole, niti mislim da je književnost odgovarajući paravan za društvene promene, još manje za rušenje sistema. Pitanje je samo senzibiliteta. A taj senzibilitet pomera s mrtve tačke nekad u neosetnim parametrima. To su retko tektonske, glasovite promene, pre su autentične unutarnje mikrotransformacije, spolja često nevidljive. Sama promena ugla posmatranja može nam otkriti posve nove svetove. U tome vidim tihu i neprikosnovenu moć književnosti.
Kanonska književnost i umetnost uopšte, osim što počiva na isključivanju, često veoma transparentno služi statusu quo i vladajućem poretku. To je kristalno jasno posebno u tzv. srpskom književnom kanonu, koji iznova teži nekakvoj rasnoj/nacionalnoj čistoti i veoma svesnom i namernom isključivanju književnosti koju pišu žene. Stalni je fokus na književnim bardovima i očevima na način koji je vulgaran i smešan. Inertni, slabo obrazovani i ne mnogo talentovani pisci imaju pozicije koje im pružaju mogućnost da pišu i izdaju knjige bez mnogo trenja, rizika i napora. A uz to su i bratski povezani i korumpirani. Ta lenjost je, međutim, na planu književnog teksta, evidentna. Kanon teži konzerviranju koje posledično rađa nove konzervativce i obnavlja palanačke aršine. I prepun je (zlo)namernih previda. Druga krajnost je nova tendencija za apsolutnom inkluzivnošću i demokratičnošću, koja najviše služi tržištu koje sve melje, ali i mora da pronalazi nove niše, novu i "svežu krv", da parazitira smišljajući nove odrednice i kategorije raznih manjinskih književnosti, da od njih pravi egzotične fetiše. Obe tendencije, nažalost, najmanje veze imaju s književnim tekstom i često su upravo prema njemu najnepravednije. Čini mi se da mi je u prethodnih nekoliko godina prilepljena etiketa "angažovane pesnikinje", od čega ne bežim, ali ono što pišem nije samo to. Nikad nisam zapostavila druge aspekte koji su mi važni i trudim se da kroz nove tekstove ne dozvolim da se u bilo kom smislu "učaurim".
Na predstavljanju "Vejavice" u Ljubljani spomenuli ste da zapisivanje fragmenata nije završeno, knjiga je objavljena, a zapravo se još uvijek piše, što zvuči jako zanimljivo. Što nam spremate u budućnosti?
Nastavljam da pišem fragmente, ali imam i novi rukopis poezije koji je bitno drugačiji od svih prethodnih knjiga. To je za sada petnaestak pesama, među kojima i jedna duža celina, nalik na poemu koju sam napisala tokom 2023. Poslednje dve godine mi nisu bile nimalo naklonjene za kreativan rad. Previše sam usredsređena na nasilje koje se dešava svuda oko mene, na nepravde i nekropolitike, na brutalnost sistema u kojem živimo. Teško je reći šta nosi budućnost. Obično ne planiram mnogo dok stvari ne počnu da se same odvijaju, tako da je sve moguće :)
