Junakinja njenog prvog stripa je tinejdžerka muslimanske veroispovesti koja je izabrala da nosi hidžab kako bi provocirala svoje drugove. U isto vreme, taj njen izbor bio je povod da bolje razume razloge za rasizam, islamofobiju, maskulizam. "Pod velom" ("Sotto il Velo") naziv je stripa izdatog 2016. godine u Italiji, čija je autorka Takoua Ben Mohamed, italijanska strip umetnica i aktivistkinja tuniskog porekla. Dobitnica je nagrada Muslim International Book Award i Evens Journalism Prize 2019. za najbolju autorku u kategoriji "graphic journalist". Njeni radovi su bili izloženi tokom najpoznatijeg festivala stripa i videoigrica u Evropi, Lucca Comics & Games, koji se održava početkom novembra u mestu Lucca. Takoua Ben Mohamed kaže da je počela da se bavi stripom kako bi Italijane bolje upoznala sa zemljom svog porekla, ali i popunila praznine u svom znanju o temama u kojima predrasude i stereotipi često dominiraju.
Vaš novi strip "Ne zadirkujte muslimanku" ("Non stuzzicate la musulmana!") vraća na scenu protagonistu vašeg prvog stripa "Pod velom". Međutim, čini se da je glavna junakinja sada zrelija žena koja nema zadrške u govoru, koja nije više ljubazna prema ljudima čiji su stavovi i mišljenja bazirani na predrasudama u odnosu na život i ponašanje mnogobrojnih žena migrantkinja. Koji su razlozi za takvu transformaciju?
"Ne zadirkujte muslimanku" je strip u formi zbirke mojih ličnih priča koje se odnose na konverzacije sa drugim ljudima, sa starima i mladima, ženama, muškarcima, Italijanima i strancima. To su razgovori koji se baziraju na temama kao što su rasizam, diskriminacija, netolerancija, islamofobija. Teme koje su mi jako bliske i koje se odnose na žene kao što sam ja, muslimanka koja nosi hidžab. U ovim pričama moj rečnik je oštar i odnos sa ljudima koji su protagonisti ovog stripa je drugačiji u odnosu na strip koji sam izdala pre osam godina. Tada sam bila ljubaznija, pokušavala sam da objasnim zbog čega sam izabrala da nosim maramu, mislila sam da neki ljudi to ne razumeju, da im treba objasniti. Imala sam potrebu da se izvinjavam zbog toga što jesam. Danas razmišljam drugačije i smatram da ako su ljudi nezainteresovani da saznaju i nauče nešto novo, to je isključivo njihova krivica. Živimo u doba kada su informacije dostupne svima i kada su besplatne. Dakle, ako neko ne želi da zna, to je izbor. Izbor je takođe da neko bira da bude rasista. Predrasude kojima se bavim u stripu su u principu ljudske, ali svako pojedinačno može da izabere da ih pretvori u mogućnost za saznavanje nečeg novog ili da im ostane veran.
Tunis nekad i sad
Objavili ste u međuvremenu i druge angažovane stripove, kao što su "Revolucija jasmina", "Moj najbolji drug je fašista" i "Neki drugi put za Kambodžu". Kroz autoironiju pojednostavljujete kompleksne teme poput rasizma, ksenofobije i islamofobije. Kome su namenjeni vaši stripovi?
Ironiju koristim samo kada pričam o sebi. Na taj način čitalac uspeva da stigne do poruke koju svaka priča ima, iako se uvek ne mora sa njom da složi. Ona uspeva da ga i zasmeje. U svojim stripovima na jednostavan način opisujem teške teme i to nije banalno. Recimo, novinari koriste kompleksan jezik kada je reč o pomenutim temama, i njihove poruke, nažalost, ne stižu do brojnih ljudi jer ne razumeju svi takav jezik. Strip i ironija zanimaju uglavnom mlađe generacije i njegova moć je upravo u tome, što često mladi ljudi sa određenim predrasudama i stereotipima dođu u situaciju da se pronađu u nekoj od mojih priča, koja ih prvo nasmeje, a onda natera na razmišljanje o sopstvenim stavovima. Međutim, mi kao društvo još uvek koristimo kolonijalni jezik, prisutan u književnosti i novinarstvu. Često koristimo reči i rečenice koje diskriminišu druge, a da toga nismo ni svesni. Moj pokušaj da u takvom društvu kroz ironiju opišem društvene odnose jeste pokušaj stvaranja mostova i zdravih odnosa.
Žene koje su u Tunisu bile aktivistkinje i koje su bile u zatvoru ili maltretirane od policije nisu imale kome da se obrate, već su podržavale jedna drugu. Majka me vodila na ta okupljanja. Često su bile udaljavane od svojih porodica, kako ih ne bi dovodile u opasnost
Sa osam godina napuštate Tunis kako biste se sa majkom i braćom pridružili ocu, koji je tada bio politički azilant u Italiji. Tek mnogo kasnije, nakon revolucije jasmina 2011. godine koja je srušila Ben Alijevu diktaturu, odlazite u Tunis kako biste razumeli šta se zapravo dogodilo u zemlji u kojoj ste rođeni, ali iz koje je vaša porodica proterana. Događaji i sećanja iz tog perioda bili su inspiracija za vaš strip "Revolucija jasmina". Iako ste tada bili devojčica, šta vam je ostalo u sećanju?
Objavila sam taj strip 2019. godine, posle velikog istraživanja. Moja porodica je bila dugo u egzilu. Moj otac je bio profesor i politički aktivista, majka je takođe bila aktivistkinja i više puta ju je napala policija. Mog strica su uhapsili i ubili ga u zatvoru, posle čega je moj otac otišao u Italiju i zatražio politički azil. Pokušala sam da razumem šta se sve dogodilo u mojoj zemlji još od perioda kada smo bili francuska kolonija, pa do diktature predsednika Ben Alija. Želela sam da razumem kako je on postao diktator i šta se događalo pre njegove vladavine. U Italiji smo živeli kao politički azilanti od 1999. do 2011. godine, kada se jedan deo moje porodice vratio u Tunis, dok sam ja ostala da živim u Rimu. Takođe, u ovom stripu opisujem događaje koji se odnose na period kada smo stigli u Italiju i koje smo teškoće imali kao azilanti. Ono čega se sećam dok smo živeli u Tunisu jesu moja majka, tetka i druge žene koje su se sastajale i podržavale jedna drugu. Diktatura je u Tunisu bila povezana sa policijom, ne sa vojskom. Žene koje su bile aktivistkinje i koje su bile u zatvoru ili maltretirane od policije nisu imale kome da se obrate, već su podržavale jedna drugu. Majka me vodila na ta okupljanja. Često su te žene bile udaljavane od svojih porodica, kako ih ne bi dovodile u opasnost. Tu je bilo i žena koje nisu bile aktivistkinje, već su to bili njihovi muževi, braća ili sinovi. Policija ih je odvodila u zatvor i maltretirala pred očima članova njihovih porodica. To je bio strašan oblik torture. Te žene nisu mogle da rade, nisu imale mogućnosti da odu kod psihologa, da se leče. Bile su prepuštene same sebi i međusobno su se pomagale. Moja majka je bila deo te grupe.
Kakva je situacija sada u Tunisu?
Posle revolucije urađeno je puno toga, ali ipak ne dovoljno. Recimo, nasilje nad ženama, čak i verbalno, zakonom je kažnjivo. Međutim, žene još uvek nemaju dovoljno prava. Recimo, zakon još uvek ne štiti žene koje moraju da se vrate na posao posle samo nekoliko meseci porodiljskog. U svakom slučaju, posle revolucije osnovana su i ojačala su mnoga udruženja koja se bore za prava žena. U odnosu na druge arapske zemlje, mogu da kažem da je položaj žena u Tunisu ipak znatno bolji.
U Italiji ste nastavili da pohađate osnovnu školu u Rimu, gde ste završili i srednju školu i studije. U stripu "Moj najbolji drug je fašista" opisujete period i odnos sa vašim drugom iz klupe u srednjoj školi. Na početku stripa kažete da je "Marko siledžija koji je toliko glup da se izjašnjava kao fašista, a da pritom ni ne zna šta to znači". Kako je on postao vaš najbolji drugar?
Taj strip se bazira na istinitom događaju. Rim je grad u kojem je fašizam sveprisutan i dan-danas, iako je njegovo javno ispoljavanje zabranjeno zakonom. Neretko se viđaju dečaci od 15-16 godina koji crtaju svastike po zidovima usred centra grada. Dakle, moj drug iz klupe sa kojim sam tada sedela je po kazni sedeo sa mnom. Ja sam jedina u razredu nosila maramu, a on je bio kažnjen zato što je po zidovima škole crtao fašističke simbole. Pošto me nije podnosio, a ni ja njega, kredom smo nacrtali belu liniju na sredini klupe koja je delila moj i njegov deo. Jednog dana na svom delu klupe nacrtao je nacističku svastiku, dok sam ja crtala svoje zamišljene strip junake. Međutim, s vremenom smo počeli da pričamo. On je sve više slušao i pokušavao da razume ono što mu govorim. Ja sam takođe želela da razumem razloge za takve njegove stavove. Kasnije je prestao da veruje u tu ideologiju i postali smo najbolji drugari.
Važno je slušati druge. Nažalost, danas vlada tendencija da ako neko misli drugačije od nas, onda nema potrebe da razumemo drugačije stavove. Neko ko misli drugačije doživljava se kao neprijatelj, što je pogrešno, jer uvek treba imati vremena za zdravu raspravu, čiji rezultat često može biti konstruktivan.
Moj kolega iz klupe, koji je po kazni sedeo sa mnom, jednog je dana na svom delu nacrtao svastiku, dok sam ja crtala svoje zamišljene strip junake. Međutim, s vremenom smo počeli da pričamo. Kasnije je prestao da veruje u tu ideologiju i postali smo najbolji drugari
Imam tri doma
Vaš dokumentarni film "Hejab Style" emitovan je 2017. na kanalu Al Jazeera Documentary. Govori o tome na koje sve načine može da se nosi hidžab. Na koji način ga vi nosite?
To je dokumentarac o modi i islamu, jer postoji predrasuda da oni ne idu zajedno. U njemu sam intervjuisala preduzetnice i dizajnerke koje su realizovale modne marke koje proizvode odeću za žene koje se oblače poštujući islam. Intervjuisala sam i jednu manekenku iz Belgije koja je alžirskog porekla i koja je bila prva manekenka koja je nosila hidžab na nedelji mode u Parizu. Maramu koju ja nosim volim da zovem "revolucionarni veo". Moj izbor da nosim hidžab je više zbog otpora i aktivizma. Postoji i taj religiozni momenat, ali on je manje važan.
Na festivalu Lucca Comics & Games u sklopu izložbe "Kalimatuna" bili su izloženi i vaši radovi. "Kalimatuna" na arapskom znači "naše reči", što bi bile reči u borbi za slobodu, poput: revolucija, izbor, volja, identitet i želja. Tokom izložbe rekli ste da reč sa kojom se identifikujete jeste "identitet". Šta identitet predstavlja za vas?
Identitet kao reč je ključna i može da bude aplicirana u mnogim drugim rečima. Pronalazim svoj identitet u slobodi, revoluciji, u borbi za prava žena. Za mene je to važna reč koja ima ogromnu težinu. Kada si rođen u jednoj zemlji, a odrastaš u drugoj koja je apsolutno različita od tvoje zemlje porekla, potraga za identitetom je sasvim prirodna stvar. Takođe, jezički identitet je posebno važan za sve nas koji smo u zemlji u koju smo izbegli ostali uskraćeni za korišćenja svog maternjeg jezika u njegovom punom obliku. Danas kada me neko pita gde je moj dom ili moja kuća, mogu da kažem da imam tri doma – jedan je onde gde sam rođena, u Tunisu, drugi je moja kuća u kojoj sam odrasla u Italiji, a sada živim u Omanu, zbog ljubavi.
Tokom karijere susreli ste se sa mnogim ljudima. Često javno nastupate, razgovarate sa mladim ljudima kojima pokušavate da prenesete poruku da različitost nije opasnost, već bogatstvo. Mislite li da su današnje mlade generacije svesnije da život u multikulturnom društvu donosi pre svega benefite?
Da. Mladi ljudi su danas mnogo svesniji i otvoreniji za novine. Sa druge strane, postoje i mladi koji biraju konzervativizam. To su dva opozita koji egzistiraju zajedno i to funkcioniše. Kada sam došla u Italiju, nisam bila shvaćena i bilo mi je teško da se uklopim sa Italijanima. Njima je takođe bilo teško da prihvate mene. Danas su tinejdžeri, migranti druge generacije stranaca, poreklom iz Alžira, Maroka ili Tunisa, ravnopravni sa svojim drugarima Italijanima.
