Dragana Radanović je strip-umjetnica i teoretičarka stripa rođena 1989. u Novom Sadu, gdje je završila preddiplomski studij animacije i vizualnih efekata. U Belgiji je magistrirala grafičko pripovijedanje, a ovog decembra doktorirala je na temi "Redrawing Childhood: Beyond Lost Childhood" ("Redefiniranje djetinjstva: onkraj izgubljenog djetinjstva"). Radi kao asistentica u nastavi na Luca School of Arts u Briselu. Dragana je suosnivačica udruženja Stripotetke, koje se bavi poboljšanjem vidljivosti strip-autorica u Srbiji, i autorica brojnih stripova i jedne grafičke novele. Uskoro kreće s postdiplomskim studijem na kojem će istraživati aktivistički strip. Živi u belgijskom gradu Leuvenu. S Draganom smo razgovarale jedne hladne nedjelje, dan nakon što je u Briselu sudjelovala na protestu zbog pada nadstrešnice na novosadskoj željezničkoj stanici.

Kako ste iz vojvođanske završili u belgijskoj ravnici?

Godine 2016. tadašnji momak dobio je posao u Belgiji, a nakon razočaranja zbog smera u kojem je išla Radio-televizija Vojvodine, na kojoj sam radila dve i po godine, pružila mi se prilika da se i ja odselim. Upisala sam prvo tzv. pripremnu godinu na studijama stripa u Briselu, nakon čega sam završila master studije. Profesorima se dopao moj diplomski rad i podstakli su me da nastavim školovanje. Dobila sam stipendiju Flamanskog fonda za nauku za doktorski studij, to je prestižna stipendija koja omogućuje četiri godine bavljenja doktoratom uz punu platu.

Zvučite dosta smireno za nekoga tko je prije manje od tjedan dana doktorirao pa da vas vratimo u traumu – recite nam nešto o doktorskom radu.

Bavila sam se načinom na koji se u medijima prikazuje detinjstvo u ratu, a paralelno sam kroz crtanje stripa obrađivala temu ličnog detinjstva i bombardovanja Srbije 1999. godine. Radila sam gomilu intervjua s ljudima koji su prošli isto šta i ja i razvila metodologiju kojom sam upoređivala na koji način gledamo na prošlost. Istraživala sam i na koji se način umetnici bave detinjstvom i koji su stereotipi koje imamo o detinjstvu. Na primer, često mislimo da su deca rođena kreativna i da im se tokom odrastanja oduzima ta kreativnost, da crtaju puni slobode dok su mali. To je nešto šta smo preuzeli još od avangardnih pokreta i nema nikakvo naučno utemeljenje. Realnost je da deca crtaju jako svesna svojeg okruženja, svesna šta se od njih očekuje i jasno im je da je crtanje jedna aktivnost u kojoj oni imaju određenu ulogu ispred odraslih. Istraživala sam koliko su narativi o detinjstvu iskrivljeni zarad dobivanja neke vrste moći nakon odrastanja.

 

Stripotetke pomeraju granice

 

Kako su reagirali mentori, kolege, zapadnjaci na priču vašeg djetinjstva?

Kao mala sam čitala "Taličnog Toma" kojeg je brat od tetke imao u kućnoj biblioteci. Bilo mi je zanimljivo da čitam stripove, ali nikada nisam mislila da ću njima da se bavim, sve do dolaska u Belgiju

Bili su jako zainteresovani, supervizorka me nagovorila da radim tu priču i na početku sam je govorila na dosta monoton način. Želela sam da pričam hronološki, obasipala sam ljude informacijama koje su nama bile bitne, ali nekome sa strane danas nisu. Onda sam priču pomalo nijansirala i gledala što najviše privlači pažnju. Kad sam došla u Belgiju, prvi puta me o mom detinjstvu pitao neko ko nije doživeo nešto slično i bilo mi je nekako neprijatno, šta sada da im kažem – bilo je sranje. S druge strane, ne želim da se posmatram kao neko ko ima izgubljeno detinjstvo jer to ne mislim. Koliko god je moglo da bude mnogo lepše, nije izgubljeno. Neka poenta koju želim da podcrtam je da živimo u društvu u kojem je rat normalizovan i to je strašno, ali dok ne priznamo da živimo u svetu u kojem rat stvarno jeste normalna pojava, mi to nećemo promeniti. Lakše je reći jadni Ukrajinci, strašno je u Gazi, i osećati se žalosno, ali to ne menja ništa dok jasno ne kažemo "ja više ne želim da živim u ovakvom svetu" i dok ne napravimo nešto oko toga.

Koji je vaš prvi susret sa stripom? Da li ste ih kao djevojčica gutali i kada ste shvatili da se njime želite baviti?

Ne mogu reći da sam od detinjstva znala čime želim da se bavim. Kao mala sam čitala "Taličnog Toma" kojeg je brat od tetke imao u kućnoj biblioteci. Bilo mi je zanimljivo da čitam stripove, ali nikada nisam mislila da ću njima da se bavim, sve do dolaska u Belgiju. Volela sam animaciju koju sam studirala u Novom Sadu, ali su me frustrirale loše tehnološke mogućnosti u doba mog studija, stalno su nam bagovali softveri i svi procesi rada su bili predugi. Osećala sam se kao da kopam u rudniku. U Belgiji sam par semestara slušala kolegij Analiza stripa kod profesora Pascala Lefevrea i tad sam se zaljubila u njega i počela da ga shvaćam. Strip ima neke svoje zakonitosti, a paralelno ti dopušta da radiš baš sve što hoćeš.

 

U domaćem se izdavaštvu u zadnje vrijeme sve češće govori o grafičkim romanima ili novelama, riječ strip stavljena je pomalo po strani. Kao teoretičarka, objasnite nam razliku.

Grafička novela je duža forma koja funkcioniše kao knjiga ili serijal, a strip je kraća forma, ono što smo prije u novinama zvali strip-kajiš, nedeljna forma od nekoliko panela. Danas strip zovemo sve što je kraćeg obima. Podela je nastala da stripu damo na težini i ozbiljnosti (smijeh) jer je njegova popularnost uglavnom bila vezivana isključivo uz zabavu, a u nekom smo trenutku shvatili da strip itekako može da bude umetnički, naučni i kulturni komad. Pa je duži strip dobio "ozbiljnije" ime.

Osim što ima najbolji naziv, udruženje Stripotetke ima i divne feminističke projekte. Ali prije slave i hvale, kako ste se i zašto okupile?

Udruženje smo pokrenule početkom 2023. godine (uvek je falio neki papir!), kao odgovor na slabu vidljivost autorki na domaćoj strip-sceni. Imamo 13 članica i članova i ti ljudi stvarno pomeraju granice. Ne primamo samo žene, nego sve marginalizovane, iako bi se moglo reći da su na strip-sceni zapravo svi na margini. Drugarica Jana Adamović uvek je bila glasna i jasna oko toga da srpska scena ne sme da zaboravlja svoje autorke, šta se desilo kada Politikin Zabavnik, povodom obiležavanja 50 godina stripa "Hogar Strašni", od 15 autora nije pozvao nijednu ženu. Kao odgovor smo objavile ilustracije Hogarove žene Helge u novini Danas i ove godine organizovale izložbu "Helga 2.0. – omaž junakinji".

Kakve su vaše Helge?

Na izložbi smo predstavile radove 50 autorki i autora iz celoga sveta koji su posmatrali Helgu feminističkim očima, kao nositeljicu promene, jedna se Helga borila i protiv iskopavanja litijuma. Moja Helga drži skrštene ruke i govori Hogaru: "Meni si opro sudove?" Na otvaranju izložbe jedna je devojčica s majkom gledala ilustraciju, i kada sam je pitala koja joj se najviše svidela, bez da sam otkrila koja je moja, rekla je da joj je baš ta najlepša jer zvuči kao njena mama pred tatom. Tako da znam da sam pogodila srpsku realnost.

Lakše je reći jadni Ukrajinci, strašno je u Gazi i osećati se žalosno, ali to ne menja ništa dok jasno ne kažemo "ja više ne želim da živim u ovakvom svetu" i dok ne napravimo nešto oko toga

 

Kreativnost ne može da se upali da dugme

 

Antologija "Kod kuće" okuplja 11 autorica koje progovaraju, odnosno crtaju o paralelnom neplaćenom kućanskom radu i radu za plaću/honorar od kuće. Ima li jedan rad jasan kraj, a drugi jasan početak?

Stripovi uglavnom odgovaraju da nema. Antologijom smo htele da predstavimo važnu feminističku temu, ali i da pokažemo da nema "ženskog stila" u stripu i umetnosti, reč je o 11 posve različitih stilova.

"Dosta je sa ćutanjem" strip je koji se kroz četiri priče četiri strip-autorice bavi životima interseks osoba. Kako je došlo do stvaranja tog stripa i što priča vaša priča?

Inicijator projekta je udruženje XY spektrum – Organizacija za polno i rodno varijantne osobe, a u izdavanju stripa pomogli su Francuski institut u Srbiji i Goethe institut. Kristian Ranđelović i Pavle Zelić iz XY spektruma kontaktirali su mene i koleginice, a mi smo oduševljeno pristale na projekat i radile strip prema njihovom scenariju, zasnovanom na istinitim događajima iz zajednice. Svaka od autorki je izabrala jednu priču i jedan rakurs, a sve govore o suočavanju interseks osoba s okolinom i sistemom.

Moja se priča bavila interseks osobom koja je imala težak život i detinjstvo bez roditelja, a koja nakon poseta konferenciji u Berlinu shvata da je dio jedne velike globalne LGBTIQ zajednice i da može da pronađe podršku i svoje mesto u svetu. I druge su priče interesantne, priča Jane Adamović govori o dve porodice koje potpuno drugačije reaguju kada saznaju da im dete ne može prosto da se uklopi u tradicionalne kategorije "muškog" i "ženskog" pola. Priča Ane Milojković Omi opisuje devojčicu koju društvo u školi maltretira jer je drugačija, a sazna da je interseks četujući s veštačkom inteligencijom. Danica Jevđović prati mladi par koji jako želi decu, ali onda shvata da je jedna osoba u paru interseks i da zato ne može da ih ima.

Usudila bih se reći da većina osoba u postjugoslavenskim zemljama ne zna što je interseksualnost, ali to ih ne sprečava da imaju jasna i ostrašćena mišljenja o životima interseks ljudi. Nedavni primjer je priča boksačice Imane Khelif, za koju nije ni dokazano da je interseks osoba, ali je potakla nelijepe razgovore o ovoj temi.

Volela bih da budem redovna profesorka ovde, da mogu da pomeram granice stripa, i teorijski i praktično, a opet da uvek profesionalno imam vezu sa srpskom scenom. Belgija je idealno mesto za nekoga ko se bavi stripom

To je najružniji primer razgovora o interseksualnosti koji smo mogli da dobijemo. Nejasno mi je zašto ljudi ne žele da prihvate da je zapravo neverovatno lepo što čovek može da postoji na toliko različitih načina. Mnogi ljudi nikada u životu i ne saznaju da su interseks jer postoji jako puno različitih varijacija i nisu sve očite ni vidljive. Drago mi je da smo mogle da napravimo strip i progovorimo na uključujući način o životima naših sagrađana.

Kako ste kao Novosađanka doživjeli 1. novembra i pad nadstrešnice? Nekoliko dana kasnije na svom Instagram profilu ste krenuli objavljivati ilustracije podrške prosvjednicima, a kasnije i studentima. Prva ilustracije kaže: "Bes je pokazatelj da smo živi. Živio bes!", a meni najdraža i najinspirativnija pojašnjava što pojedinac može napraviti. Među konkretnim savjetima može se naći i onaj "Da saznaš od babe kako se rešila Miloševića i iskoristiš što se iskoristiti može".

Prvog novembra moja novosadska drugarica koja živi u Kanadi pitala me jesam li okej. Nisam znala o čemu priča, upalila sam televiziju i smrzla se. Dva sam sata, od porodičnog četa nadalje, pokušavala da saznam jesu li svi moji dobro. I tu kreće panika, setiš se koliko si puta bila ispod te nadstrešnice, razmišljaš da nema šanse da ne poznaješ nikoga od nastradalih, osetiš nemoć i ljutnju. Htela sam nešto da napravim, a znam da crtam pa sam krenula da objavljujem crteže. Ljudi oko mene su se žalili da ne znaju šta da rade pa sam odlučila da ispišem mogućnosti – naravno da možeš da ideš sama na proteste, možeš da doniraš, da šeruješ, da informišeš druge i razgovaraš s njima.

Aktivistički strip je nešto čim planiram da se bavim i Instagram forma mi je, osim što ne sedim skrštenih ruku, zanimljiva. Moja grafička novela o detinjstvu u bombardovanju jeste aktivistička, ali neće blokade i protesti čekati reakciju pet godina koliko sam radila na noveli. Kratki stripovi su brzi, digitalni i nadam se da nekome mogu i da pomognu. Kreativnost ne može da se upali na dugme, mora nešto da iziritira emocionalnu reakciju, ali, eto, kod nas takvih dešavanja nažalost ima mnogo. Kako jedan od tih stripova kaže: "Danas je neko pitao da li se to oni sa nama šale, ali ništa odavno nije smešno."

 

Hrvatska ima jači alternativni strip

 

Čini mi se, makar u trenu u kojem razgovaramo, da je medijsko praćenje studentskih blokada, u kojima je obustavljena nastava na tri srpska sveučilišta, poprilično šturo. Zato društvene mreže preplavljuju snimke alternativnih predavanja, videa iz učionica koje su postale spavaonice, a jedna od pjesama blokade je, barem u mom njuzfidu, Balaševićeva "Ne lomite mi bagrenje". Je li vaš utisak iz srca Evropske unije sličan mom toku misli s periferije?

Mislim da dio građana i građanki Srbije ne zna dovoljno o blokadama, pogotovo oni koji nisu na mrežama, nego prate državnu televiziju i medije koji u suštini ne izveštavaju, tako da nije ni čudo što i regionalni mediji nedovoljno prate. Zato je meni drago i bitno da na neki način funkcionišem kao strip-novinarka, da u realnom vremenu dokumentujem stvarnost. Šta se tiče videa s blokada, od muzike sam najviše nailazila na pesmu "Vatra u mraku" Marka Louisa i Marčela i stihove "Ne želim da se plašim mraka. Upali vatru, budi baklja".

 

Iako ne živite u Srbiji, aktivno ste uključeni u dešavanja na strip-sceni. Postoji li postjugoslavenska scena, koliko ste povezani s autoricama i autorima iz ostalih država?

Volim Kino Šišku u Ljubljani i Attack u Zagrebu, sarađivala sam s mladom hrvatskom autoricom Anamarijom Kvas, čiji je strip "Mutare" odličan, priča o ljudskim odnosima na jednom malom hrvatskom ostrvu. Čitala sam ga sigurno pet puta. Volim jako i Klaru Rusan KLARXY i njenu izložbu koja je bila u Briselu, "ADHD – Pool of Thoughts", Marko Dješka je isto car, kao i ekipa oko Ohoho festivala. Postjugoslovenska strip-scena postoji, samo bih ja, naravno, da je čvršća i organizovanija. Hrvatska ima jači alternativni strip i jače izdavaštvo nego Srbija, gde još postoji ta ideja o stripu koji prati vitezove i Prvi i Drugi svetski rat. Mislim, stižu i do nas neki najzanimljiviji svetski autori i prevode se, kao Marjane Satrapi i njen "Perzopolis", ali sve je to nedovoljno.

Kako je predavati u Belgiji?

Ma banja. Radim sa 20 do 30 studenata po kolegijumu, i dalje uspevamo da radimo jedan na jedan i u manjim grupama, da se skoncentrisano bavimo svakim projektom i svakom grafičkom novelom. Sve ono što je kod nas nezamislivo ovde je normala, od uslova rada preko tema koje studenti biraju, a to su često teme vezane za marginalizovane skupine, feminističke, ekološke i LGBTIQ teme. Lepo je promatrati kako se priče koje su ispočetka delovale nemušto kroz akademsku godinu transformišu u nešto sjajno. I odnosi među kolegama su jako uvažavajući, a kada recimo dobijemo nekog transrodnog studenta, samo nas obaveste mejlom da je neko u tranziciji i treba podršku kolektiva.

A živjeti? Nije vam dosadno i sterilno, fali li vam Balkan?

Živim u Luvenu koji je 20 minuta vozom od Brisela pa je sve blizu. To je mali grad od 100.000 ljudi, ništa se ne dešava sem studentskih zabava, mirno je i trenutno mi odgovara. U Novi Sad idem svaki godišnji odmor, dok sam radila na doktoratu išla sam i češće u arhive, a svoj život trenutno nikako ne bi mogla da poredim s jednim bučnim i hektičnim Beogradom. Volela bi da budem redovna profesorka ovde, da mogu da pomeram granice stripa, i teorijski i praktično, a opet da uvek profesionalno imam vezu sa srpskom scenom. Belgija je idealno mesto za nekoga ko se bavi stripom, hodaš ulicom i na zgradi u Briselu ugledaš ogromnu tablu stripa.

Što vam daje nadu u svijetu u kojem su mnogima, kako kažu brojni transparenti po Srbiji, krvave ruke?

Nadu mi daju upravo studenti, i belgijski kojima predajem i srpski koji blokiraju fakultete. Nadu mi daje mladost koja razmišlja drugačije i često hrabrije nego što smo mi razmišljali, koja razbija brojne stereotipe i ne tapka u mestu.

 

Tekst je izvorno objavljen u prilogu Novosti Nada - društvenom magazinu Srpskog demokratskog foruma