Filip Florijan: Kraljevi dani (Heliks, Smederevo 2020.)
Ako pod pojmom Balkan ne podrazumevamo prostor bivše Jugoslavije, što mnogi često rade, shvatićemo brzo da malo znamo o balkanskim književnostima. Istina, balkanski se pisci ne prevode tako često, što je, ne zavaravajmo se, znak autokolonijalizma: draže su nam tzv. velike literature i svetski bestseleri od prećutno potcenjenog balkanskog komšiluka. Najveća prednost u naporednom praćenju ili izučavanju susednih kultura jeste u zadovoljstvu uočavanja bitnih razlika u zajedničkim istorijskim procesima poput tranzicije, revizije istorije ili pitanja samorazumevanja kolektivnog identiteta.
Iz relativno skromnog iskustva koje sam kontinuirano sticao poslednjih 12 godina, shvatio sam da rumunska književnost ima kapaciteta da se uporedi sa književnostima bivše Jugoslavije. Otuda ću preporučiti dva savremena rumunska romana: "Kraljevi dani" Filipa Florijana i "Ljubim te u dupe, voljeni vođo!" Danijela Banuleskua, oba u pouzdanom prevodu Đure Miočinovića. Oba su neka vrsta istorijskog pastiša i stilski su složeno realizovani. Florijanov je smešten u drugu polovinu 19. veka, u period kada Rumunija postaje nezavisna ujedinjena država i monarhija sa vladarom nemačkog porekla. Banuleskuov roman se odvija u Čaušeskuovo doba, ali gradi atipičnu političku grotesku, a ne dozlaboga otužan i ponavljajući posttotalitarni lament.
Danijel Banulesku: Ljubim te u dupe, voljeni vođo! (Književna radionica Rašić, Beograd 2019.)
Banulesku spaja ulični i govorni jezik, socijalne i fantastične motive, aluzije i ironiju, oblikujući svoje protagonisti kao bizarne osobenjake – neki su pisci sa socijalnog ruba koji pate od stvaralačke krize, a neki vešti provalnici koji, poput lika poznatog pod nadimkom Trava Raskovnik, postaju zaverenici i atentatori. Florijanu je pak važan interni prostor intime, pa su mu za bogate unutrašnje monologe potrebne duge, asocijativne rečenice koje se granaju od opisa do autorefleksija, u kojima kao narator participira i mačak Zigfrid. Mačak je verni naratorov pratilac, a narator je kraljev zubar, zemljak koji je doputovao u isto vreme kad i kralj u Rumuniju i čuvar tajne o kraljevom vanbračnom detetu.
Celina je kod Banuleskua ostala unekoliko rasuta, što odgovara barbarogenijskoj poetici ovog romana. Satirička šiba na račun kolektivnog mentaliteta Rumuna pod diktatorom sadrži fantastične scene i cinične ocene, verovatno i frustracije, uporedive sa onim kod Radoja Domanovića. Recimo, kapetan službe bezbednosti se doslovno sklupča pred nogama druga predsednika, na šta mu ovaj kaže da je, znajući za sklonost svog potčinjenog, promenio kalup svojih cipela, povisio im potpetice i namazao ih kremom. Kod Florijana mi je ostala u sećanju sjajna epizoda u kojoj rumunski građani, ogorčeni porazom bratskih Francuza u francusko-pruskom ratu 1870., odlučuju da iskale svoj bes na svim strancima u Bukureštu zbijenim u jednom kvartu, ne gledajući ko je odakle.
Hakan Gundaj: Još (Agora, Zrenjanin 2019.)
Po romanu "Još" turskog pisca Hakana Gundaja snimljen je istoimeni film, koji je prikazan na Berlinskom festivalu. Prevela ga je Vesna Gazdić, jedna od najproduktivnijih književnih prevoditeljki s turskog jezika u Srbiji. Narator je mladić, Gaza, koji će tokom romana odrastati (od 9. do 18. godine), sin lokalnog trgovca izbeglicama, Ahada. Gundajev roman opisuje tegoban preobražaj mladog naratora od pomagača i nasilnika do nekog ko zapada u duševnu krizu i pokušava da se nekako iskupi odlazeći u Avganistan, tamo odakle su mnoge izbeglice krenule na svoj put ka Evropi. S druge strane, roman "Još" ima pretenzije da kritički portretiše tursku palanačku zabit, korumpirane državne institucije, savremeni obrazovni i zdravstveni sistem u Turskoj. Prepun je nasilja, kao što su njegovi likovi prepuni trauma i interiorizovane krivice. Naslovi poglavlja su dati prema tehnikama renesansnog slikarstva, a naracija slika dosta nijansi užasa i ljudskog beščašća. Iako je tu Hakan Gundaj malko "crnotalasno" preterao, "Još" je potresan i mračan roman, upečatljiv a slojevit.
