Druga je ovo godišnjica ubistva premijera Zorana Đinđića nakon smrti advokata Srđe Popovića, koji je do kraja pokušavao da pokrene pitanje političke pozadine ubistva. Nakon njega kao da više nema ko da šiba tog konja, od početka lipsalog. Iako se čini da nikad više poštovalaca Zoran Đinđić nije imao, jer su 12. marta Aleju velikana, gde je sahranjen, od jutra pohodile razne delegacije, činjenica je da sam Đinđić polako pada u zaborav. Na sceni su ponovno oni koji su najavljivali ubistvo, poput Vojislava Šešelja, koji se pred najavljeno ‘krvavo proleće’ predao Tribunalu u Hagu, a nezanemariv je i broj pobornika teorije o ‘trećem metku’ koja abolira osuđene ubice i krivicu svaljuje na imaginarne tajne službe zapadnih zemalja. Da li je stvarno izgubljena nada da će politički nalogodavci ikad odgovarati? O tome i drugim temama vezanim uz Đinđićevo ubistvo razgovarali smo sa novinarkom Snežanom Čongradin.
Za to što je sećanje na Đinđića izbledelo odgovorni su oni koji su propustili šansu da nastave Đinđićevu politiku, tu mislim na DS i sve njegove derivate nastale nakon ubistva. Oni su prepustili društvo katastrofalnoj vlasti političkih inspiratora ubistva Đinđića
Zločin protiv građana
- Srđa Popović je još tokom suđenja neposrednim počiniocima ubistva pokušavao da pokrene pitanje o njegovoj političkoj pozadini, odnosno političkim nalogodavcima atentata na premijera. Međutim, iako je to bilo vreme vlasti Demokratske stranke, odnosno Borisa Tadića, dakle takozvanih naslednika Đinđićeve politike, sutkinja Nata Mesarović je odbila da se to pitanje stavi u postupak. Potom je Popović, u svojstvu advokata Đinđićeve majke i sestre, takođe tokom vlasti DS-a, podneo krivične prijave protiv Vojislava Koštunice, Ace Tomića, Nebojše Čovića, Velimira Ilića… Ali te prijave, pet godina kasnije, stoje u fiokama. Poražavajuće je to što tokom svih ovih godina nije pokrenuta nijedna ozbiljnija inicijativa, osim one Srđe Popovića, od strane političara i organizacija koje su istinski bile bliske Đinđiću, da se utvrdi politička odgovornost. Sada kada nema više ni Srđe Popovića, ostaje odgovornost na novinarima i medijima da to pitanje drže u fokusu javnosti. No njima je, čini se, mnogo više interesantna teorija zavere o ‘trećem metku’ koja sklanja odgovornost sa domaćih političkih inspiratora ubistva i prebacuje je na tajne službe zapadnih zemalja. Taj spin političkog kišobrana ubica Đinđića primio se u ovdašnjoj javnosti i pored sveg neverovatno velikog besmisla koji sadrži. Međutim, posmatrajući stvari kako su se razvijale nakon atentata, on nekako predstavlja i logičnu posledicu - kaže naša sagovornica.
Iz godine u godinu povećava se broj grupa koje odaju počast ubijenom premijeru. Sve, međutim, dolaze od DS-a, čije je raspadanje počelo ubistvom. Šta nam to govori?
Nije sasvim jasno kako je moguće da nijedna od tih struja o političkoj pozadini ne govori 365 dana u godini. Kako je moguće da se iko od njih bavi bilo kojom drugom temom osim ovom? Političke i društvene posledice ubistva Đinđića su nesagledive i osećaju se istim intenzitetom i 12 godina posle. Oni koji su kovali zaveru i dalje su politički aktivni, odnosno to su doskora bili. Suočavanje sa ovom prošlošću neophodno je kao i suočavanje sa ratno-zločinačkom politikom devedesetih. Uzroke zaostalosti društva treba tražiti u tome. Nije jasna ta neosetljivost, ako je ona u pitanju. Ako su u pitanju interesi, onda u redu, barem znamo na čemu smo. Problem je što nema nikoga, baš nikoga sa političkom svešću o bitnosti rasvetljavanja tog zločina, jer je to bio zločin uperen protiv građana, protiv njihove budućnosti i razvoja.
Odgovornost DS-a
Kako sagledati poziv premijera na pomirenje upućen na godišnjicu ubistva? Liči na tačku koja se stavlja na čitav proces?
Očekivanje da postoji politička volja da se pitanje političkih ubica postavi i istraži bilo je delimično opravdano dok je DS bio na vlasti. Međutim, vreme je pokazalo da je to očekivanje bilo uzaludno, ali je doprinelo istinitijem sagledavanju onoga što ta stranka predstavlja. I to je nešto, barem smo videli jasno o kakvoj je stranci reč. No potpuno je bizarno da se sada od Vučićeve vlade očekuje da to pitanje pokrene, s obzirom na njihovu političku prošlost. Međutim, oni su, valjda pod pritiskom EU-a, promenili svoj kurs, više nisu branitelji lika i dela Ratka Mladića i politički zastupnici genocida i ratnih zločina, a u Đinđićevoj proevropskoj politici vide jedino svoje uporište. Preostaje nada da će EU u nekom trenutku postaviti uslov da se i priča u vezi sa ubistvom premijera raspetlja.
Da li su ljudi poput Tomislava Nikolića, koji je pred ubistvo poručio Đinđiću da je i ‘Tito pred smrt šepao’ a danas je predsednik, zatim Aleksandra Vučića koji je oblepljivao bulevar sa Đinđićevim imenom i nalepljivao Ratka Mladića, pa Aleksandra Vulina i ostalih dokaz da je sećanje na Đinđića toliko izbledelo? Kako sagledavati učestale usporedbe Vučića sa Đinđićem?
Za to što je sećanje na Đinđića izbledelo odgovorni su oni koji su propustili šansu da nastave Đinđićevu politiku, tu mislim na DS i sve njegove derivate nastale nakon ubistva. Oni su prepustili društvo katastrofalnoj vlasti političkih inspiratora ubistva Đinđića. Poređenje Vučića sa Đinđićem je banalno, isto kao što je banalno to da sada ponavljamo da je Đinđić u trenutku ubistva imao pet odsto podrške biračkog tela, a Vučić ima deset puta više. Da ne spominjemo medijsku kampanju kojoj je bio izložen, da je mafijaš i kralj podzemlja… Ne tvrdim da čovek ne može da se promeni iz korena, to bi bilo nepristojno, ali ne vidim nikakvu nelagodu kod Vučića kada ga porede sa Đinđićem, iako su svi paradoksi tog poređenja izrazito vidljivi.
