Bivši srpski predsjednik Boris Tadić među onima je u Srbiji koji se najglasnije protive europskom planu za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. U jeku priprema za sljedeću rundu pregovora Vučića i Kurtija, zakazanu za 18. ožujka na Ohridu u Sjevernoj Makedoniji, Tadić se, vjerojatno i zbog pojašnjavanja svojeg odbijanja europskog plana, u intervjuu za Insajder TV, na 20. godišnjicu njegova ubojstva, prisjetio pokušaja Zorana Đinđića da revidira kosovsko pitanje. Đinđić je svoju inicijativu konkretizirao i slanjem pisma tadašnjem američkom predsjedniku Georgeu W. Bushu. 

Tadić je prvo podsjetio da je "Kosovo 1999. godine nakon ratnih zbivanja ušlo u jednu proceduru zapadnih zemalja uspostavljanja nezavisnosti i to svako ko zna istoriju i zna političke procese može da konstatuje. Zoran Đinđić u jednom trenutku razumejući da će to polomiti državni sistem Srbije i samo društvo u Srbiji, izašao je sa inicijativom koja se desila neposredno pre njegovog ubistva i kojom je tražio od zapadnih političara da se kosovsko pitanje revidira, da se ponovo vrati u međunarodnu javnost, da se uđe u pregovarački proces".

Đinđić je konkretno zatražio "povratak naših snaga, 1.000 pripadnika našeg osoblja na Kosovo i Metohiju. To znači na granice sa Albanijom i Makedonijom i tako dalje, a ne nažalost zaštitu srpskog stanovništva jer tako definiše Rezolucija 1244 taj akt o povratku naših snaga. Zoran Đinđić je na tu svoju inicijativu dobio ekstremno agresivan odgovor" tvrdi Tadić.

Potom je pojasnio: "Ja sam u tom trenutku zbog Molitvenog doručka igrom slučaja bio u Vašingtonu i pozvan sam u Stejt department nakon tog pisma. Imao sam ekstremno težak razgovor sa predstavnicima Stejt departmenta da ih ne imenujem ovog trenutka i dobio sam realno pretnje koje je trebalo da prenesem Zoranu Đinđiću. Ja sam u razgovoru sa njim te pretnje preneo. On je bio veoma zabrinut zbog toga što sam mu rekao. Nakon nekoliko nedelja Zoran Đinđić je doživeo tu tragediju koja se desila. Ja ne insinuiram da li je Zapad uopšte povezan sa tom tragedijom, ali to je na mene ostavilo izuzetan utisak, čitav taj kompleks i aspekt dešavanja u tom trenutku, Plašim se da bi demokratska vlast, i Zoran Đinđić da je ostao na vlasti, doživeli strahovito teške trenutku zbog potpunog nerazumevanja SAD-a da demokracija u Srbiji nije mogla dugo da opstane u normalnoj formi bez jednog razumevanja srpskih nacionalnih interesa, što je Đinđić otvorio". Tadićev intervju, a pogotovo dio u kojem je govorio o Đinđićevoj kosovskoj inicijativi, izazvao je brojne i različite reakcije. Tadić je čak mora demantirati da je "Amerikance povezao s atentatom na Đinđića".

Internetom kruži navodno originalna verzija Đinđićevog pisma Bushu. Beogradska Politika, međutim,  odlučila je podsjetiti na to što je Điniđić o Kosovu govorio u intervjuima koje je dao nekoliko tjedana prije nego što je ubijen. Politika tako podsjeća da je "premijer Đinđić 18. januara 2003. za RTS, u jednom od svojih poslednjih intervjua, ocenio da su interesi države ugroženi na KiM i da se oni ugrožavaju svakoga dana, da se tamo stvara jedno definitivno stanje iza naših leđa, a sve pod firmom 'nije još vreme'. 'Sa SAD treba da se pređe na Evropsku uniju, EU treba da preuzme inicijativu, Amerika ima probleme sa Irakom, neka EU dobije mandat da se bavi tim pitanjem. Neka ga rešava na način Dejtonskog sporazuma: nepovredivost spoljnih granica, kolektivna prava za etničke zajednice, dogovor. Ne jednostrano i ne na osnovu etničke kompaktnosti. Da zaštitite interese države Srbije, a ne samo pojedinačnih srpskih građana, izbeglica, kojih inače ima jako malo na Kosovu. Tražim da se definišu prava države Srbije na Kosovu, mimo prava Srba, to su dve različite stvari. Tražim da se u najskorijem mogućem roku (10, 15, 20 dana) kaže kada će biti vraćeno hiljadu srpskih policajaca i vojnika po Rezoluciji 1244. Neka kažu sledeće godine, neka kažu za hiljadu godina, ali neka kažu kada i u odnosu na to mi ćemo da definišemo svoju politiku'".

Đinđić je puno opširnije o svojoj „kosovskoj inicijativi“ govori za banjalučke medije tri tjedna prije nego što je ubijen u Beogradu. Politika prenosi da je Đinđić tada rekao i sljedeće: "Kad se priča o nacionalnim interesima, onda Amerika može da ima nacionalni interes u Iraku, a Srbija ne može da ima nacionalni interes na Kosovu, zato što nije zaslužila. Zaslužili smo da se naš nacionalni interes uvažava". Đinđić je potom podsjetio da je UN-ova rezolucija 1244 Srbiji "uzela atribute suverenosti na Kosovu, a to je zakonodavna, sudska i izvršna vlast, kao i pitanje bezbednosti. Teorija je bila otprilike: mi ćemo to da zadržavamo negde u nekom depou dok se odnosi ne srede i onda ćemo da vidimo kako da podelimo to između Prištine i Beograda. Sigurno ne kao što je bilo ranije, da je to sada jedna provincija u okviru Srbije, ali ne i u smislu da Kosovo bude nezavisno. I svi su pristali na tu rezoluciju, i mi smo pristali na tu rezoluciju i rekli smo: ’To je u redu, privremeno će međunarodna zajednica da sprovodi suverenitet na Kosovu’".

Đinđić je već tada, prije dvadeset godina, srpskoj javnosti ukazivao da je "postalo jasno da se na jednoj strani priča o odlaganju krajnjeg statusa do trenutka kad će to moći mirno da se uradi, a da se za to vreme dižu standardi, određeni kriterijumi se sprovode na KiM, vraćaju se neki normalni svakodnevni odnosi, a iza paravana se stvara država". Zato je "podigao prašinu i paniku u vezi s tim, tražeći da se status odmah zna, a oni su rekli da nije vreme. Kako nije, što ga onda rešavate svakodnevno ako nije vreme? Zašto onda dajete parlamentu Kosova i Metohije da odlučuje o pitanjima ekonomskog sistema, što je u nadležnosti centralne države, zašto prenosite na Kosovski zaštitni korpus nadležnosti bezbednosti, zašto utvrđujete granične prelaze, a ne pitate Beograd? Pa, kao, ’dobro to’. Nije dobro, to ne može da bude dobro".

Đinđić je tada optužio međunarodnu zajednicu da problem Kosova pokušava da "svede na pitanje prava Srba kao proteranih lica i nacionalne manjine. I podmeće jedno za drugo, kao da se time rešava državno pitanje. Čak i da Srbi, što nije moguće, imaju sva prava na Kosovu i Metohiji, time se još pravo Srbije nije ni pomenulo. Mi želimo na oba koloseka da imamo napredak. Na jednoj strani, naravno, da se vrate proterani Srbi i da oni malobrojni koji još nisu proterani imaju bezbednost. Ali, takođe, država Srbija da ima jasno definisana svoja prava. Ili da nema svoja prava, ali neka onda Savet bezbednosti kaže: ’Nema Srbija nikakva prava, mi smo dodelili nezavisnost Kosovu.’ Mi nećemo voditi rat sa Savetom bezbednosti, ali ćemo znati na čemu smo. Ovo što sada imamo je najgore". Vijeće sigurnosti UN-a do danas to nije reklo, iako je oko polovine UN-ovih članica to učinilo.

Đinđić je bio uvjeren da je "Kosovo još uvek opasnost za srpsku državnost, jer ono je rana kroz koju može da vam iscuri i poslednja kap krvi". Zato je zaključno poručio da "ta rana mora da se zatvori na određeni način, maksimalno povoljno za nas, ali da treba da budemo spremni na određeni kompromis koji bi uvažavao i interese one druge strane, Albanaca. Ja sam rekao – ako ne važi za Srbiju ono što je važilo u Dejtonu, a to je da su nacionalne zajednice dobile svoj kolektivni status i da su granice nepromenljive, da se kaže – u redu, sve te republike bivše Jugoslavije su države. Dakle, ako to ne važi za Srbiju, a ja mislim da neće važiti više ni za koga, kako objasniti da je jedini presedan napravljen upravo za Srbiju. Rekao sam: jesam za očuvanje Dejtona, ali dajte da nađemo neki kompromis kroz regionalnu saradnju, kroz bilateralnu saradnju albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom, Republike Srpske sa Srbijom, hrvatskog dela Bosne sa Hrvatskom, bez menjanja granica, bez postavljanja pitanja suvereniteta, ljudi... Ali, ako vi želite da stvorite albansku državu u 21. veku na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete ponovo otvoriti proces koji ste mislili da ste zatvorili. I to nije moja želja, to je opis stanja".

Dvadeset godina kasnije specijalni izaslanik Europske unije Miroslav Lajčak, nakon pripremnih razgovora za nastavak pregovora Vučića i Kurtija na Ohridu o realizaciji europskog plana o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, poručio je "Naš cilj je da se dogovorimo o punoj implementaciji predloga. Ako Priština kaže ne želimo ZSO, a Beograd kaže da ne želi prijem Kosova u UN, onda ne bismo imali dogovor". Đinđić bi vjerojatno rekao da je to "Lajčakov opis stanja" koje se nije mnogo promijenilo od onoga koje je on opisao neposredno prije nego što je ubijen.