Novosti

Aleksandar Vučić najpre je izjavio da je oslobađajuća presuda u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije "velika nepravda i užasna loša stvar za našu zemlju, kao i užasno loša poruka za svakog ko se bavi novinarstvom", a onda rešio da pošalje jednu užasno dobru poruku za sve koji se bave novinarstvom i vode hibridni rat protiv Srbije

Izmišljena pseudotradicionalna turistička parada Tuđmanovih baletana na Markovom trgu bezmalo je petnaest godina starija od prastarog srpskog običaja plivanja za Časni krst! Od te vekovne manifestacije, uostalom, starije je devedeset odsto svih njenih ovogodišnjih učesnika, a nijedan od njih nije se još ni rodio kad su hrvatski vitezovi iz Počasne Predsjednikove straže marširali drevnim Zagrebom

I dok u ostatku blaženopočivše Jugoslavije uvek iste one dosadne partije iz devedesetih na izbore danas izlaze kao na kafu, dotle u uzbudljivoj novoj Srbiji uvek nove partije i uvek nova lica izlaze na uvek iste istorijske izbore decembra 1990. godine i svađaju se ko će kao veći hrišćanin i Srbin pre na Kosovo

Da ljude danas pitate ko je Miloš Ković, rekli bi vam: to je onaj istoričar koji je propovedao da se pogine i kad treba i kad ne treba i bilo kad. Čovek koji je izumeo trofaznu smrt. Po čemu je onda Ković uopšte opozicija Aleksandru Vučiću, koji se sa druge strane bori za "oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda okruženog neprijateljima"?

Ako je i vama u računici ispalo da Vučićeva Srbija zvanično tuguje za četvoricom ubica i terorista, to je zato što u matematici nema metafora, hiperbola i prenesenih značenja. Zgodno se tako udesila i usporedba sa poslednjim danom žalosti u Srbiji, 5. maja, kad je ista Vučićeva privatna Vlada proglasila trodnevnu žalost zbog dva masovna ubistva

Srbi i Hrvati prosto ne umeju da podnesu pobedu. Ima naroda i sportista, svi znamo, koji ne umeju da podnesu poraz, ali Srbima i Hrvatima on je prirodno stanje, oni samo poraženi imaju sportskog i istorijskog smisla, svaki njihov poraz u finalu nekog šampionata sveta njima je tek podsećanje na slavne istorijske poraze kojima su definisani

Iza Lucija Domicija, kako znamo, u Rimu je ipak ostalo nešto kuća i zgrada. Iza Nerona Vučića, pak – da skratim istoriju Beograda – neće ostati ništa starije od mandata Srpske napredne stranke: samo "ponos nacije", lepši i stariji Beograd. Šta god značilo to "lepši", i šta još godije značilo ono "stariji"

Efektnijeg i preciznijeg tumačenja istorije devedesetih i događaja pre Oluje – koje se organizovano zaboravljaju upravo ciničnim Danima sećanja – nismo videli u svih proteklih dvadeset osam godina. Oči Sabine Mujkić na bini u Prijedoru izronile su ravno iz one bezdane i gluve crne rupe u srpskoj memoriji pre 5. avgusta 1995. godine

Slavna državna bezbednost, mitološka Služba koja je nekad ubijala kraljeve i premijere, smenjivala ministre i postavljala predsednike – strah, trepet i uznapredovala paranoja svakog pravog Srbina – u dvadeset prvom veku spala je na Valentinu i Slađanu, dve patriotske influencerice s Instagrama

Kako vidimo – a to je otprilike pouka – patrijarhov rečnik identičan je rečniku bilmeza iz Hepijevih i Pinkovih rijalitija, generatora srpske mizoginije i nasilja nad ženama. Ili je barem identičan samo kad je o ženama reč: tada se patrijaršijska trpezarija sa Porfirijem na čelu sofre ikonografski i leksikografski besprekorno tačno pretvara u trpezariju belog zamka u Šimanovcu i set za sedmu sezonu Zadruge

Ugledni gost jutarnjeg programa Televizije Happy, koji se zgraža nad nasilnim igricama i neodgovornim roditeljima, pa sopstveno naoružano dete šeretski opravdava rečima da "mora s nečim da se igra", doktor nauka koji se pita gde su nestala deca što sakupljaju marke i sličice fudbalera, a sam po ulici i televiziji preti pištoljem, glavom je i bradom – Vojislav Šešelj

U tipičnom hrvatskom kopernikanskom obrtu, hrvatski ustaše i desničari, što već godinama dežuraju pod prozorima četničkog legla u redakciji Novosti, ovoga su utorka, eto, pohrlili u Hrvatski institut za povijest, da poslušaju zapaženo predavanje svoje četničke braće, Bojana Dimitrijevića i njegovog mladog protežea Nemanje Devića

"Kosovo će postati član NATO-a, posle toga NATO paktu će pristupiti Bosna i Hercegovina, i naša zemlja će ostati crna rupa na Balkanu. Zato je predlog da tražimo međunarodnu konferenciju i uspostavljanje zajedničke odbrambene i bezbednosne politike za svih šest entiteta na zapadnom Balkanu", objasnio je admiral Zelenović

Mogao bih, kažem, do Vidovdana, ali shvatili ste. Rezultat davnog, zaboravljenog srpskog kurčenja bio je pet miliona izbeglica i stotinu i pedeset hiljada ubijenih, od čega trideset pet hiljada samih Srba. Zašto dakle "neki drugi narodi mogu da imaju jednu državu za jedan narod, a Srbi ne mogu"? Pokušaću da objasnim šta je moguće jednostavnije: zato

Vasceo pravoslavni svet danas tako gleda srpske "orlove", stotinu dvadeset miliona ruskih pravoslavnih vernika i svih dvesta pedeset miliona svetske pravoslavne braće i sestara, četvrt milijarde vernika od Đevrsaka do Krasnojarska sva svoja nadanja i sve istorijske ambicije uložilo je u fudbalsku reprezentaciju Srbije

Čim su Aleksandar Veliki i Siniša Mali onomad izneli istorijsku ideju da se sruši Stari savski most i sagradi novi – lepši, stariji i savskiji – te Beograđanima na vodi omogući život dostojan čoveka, Srbina, pevača i influensera, nadigla se na predsednika i većinskog vlasnika Republike Srbije celokupna beogradska i srpska peta kolona

O tome vam, eto, pričam. Možete da hvatate konobaricu za dupe i sise, možete da se skinete goli i vitlate polnim organom po kafani, ali ne dao vam Bog da umesto sopstvenog kurca uzmete violinu, pa na ulici zasvirate Paganinija

Kako znamo da Piksi i junaci "na teren izlaze uz 'Marširala kralja Petra garda'"? Kako, na primer, znamo da ne izlaze uz "Marširala, marširala Jelačića vojska" iz 1848., poznatiju kao "Marširala Pedeset i treća"? Kako znamo da nije reč o toj "budnici na posljednji sveti rat Cara Franje Josipa", kako je u "Hrvatskom bogu Marsu" naziva Miroslav Krleža?

U senci divovskih društvenih, političkih i ekonomskih promena na tlu Evrope i sveta, kad su sve oči uprte u novu moćnu Rusiju, a evropska leva inteligencija iz korena redefiniše kulturnu paradigmu mladog veka i svoj odnos prema stvarnosti, odvija se u Srbiji rat nadrealista i socijalnih realista. Da, drugovi, otvoreni rat Željka Mitrovića i Bake Praseta

Srpska nejač nikad nije čula za Jasenovac, NDH i ustaše, sve dok, eto, Vučić nije rešio da se hrabro uhvati u koštac sa svim lažima o srpskom narodu i njegovoj istoriji. Filmovi o Jasenovcu i Oluji, međutim, samo su početak, jer još je mnogo posla pred Vučićem i srpskom filmskom industrijom

Dobra je hrvatska istorija, baš onako smešna, ali najveći živući zajebant ipak je istorija Srba, prava legenda među svetskim istorijama. Kad se tako evropske i svetske istorije nađu u Klubu istoričara, kultnoj kafani "Kod Herodota", svi čekaju samo da dođe istorija Srba

Dobar kulturni antropolog, filosof ili humorist, a Smoje je svakako bio dobar, tačno zna kad je dovoljno preterao. Ovo, međutim, nisu ni Dvorniković ni Konstantinović ni Krleža, nije ovo ni Njegoš, a kamoli Smoje, već je ovo stvarni život, ovo je Republika Srpska. A stvarni život u Republici Srpskoj baš ne zna kad je dosta

Policija nemoćno tapka u mraku, a zabrinuta javnost pita se gde se oteti nalaze i da li su uopšte živi. Da li su Držić i Gundulić završili u podrumu neke srpske vikendice, samleveni u ćevape? Da li su Tesla i Milanković završili u nekom hrvatskom koncentracionom logoru, posečeni "srbosekom"?

Četrdeset minuta cepao je mladi Savo otužnu praznu ljušturu bivšeg Idola, pocepao ga kao mlado krokodilče muškatlu, sve dok ga ovaj u poslednjem očajničkom pokušaju iznenada nije upitao da li ovo znači njegov ulazak u politiku

Ako Srbija zaista "deli vrednosti nesvrstanih", i ako je gospodin predsednik zaista "duboko uveren da će Pokret nastaviti da se bori za te ciljeve" – zašto Srbija jednostavno nije članica? Kako to da je na samitu u Beogradu samo posmatrač, baš kao i, štajaznam, Hrvatska?

Ne znam, rekoh, čija je bila blistava ideja i ko je demonski mastermajnd kome je sišla s uma, ali hladnokrvna ubistva, izmrcvareni leševi, kante krvi i odrubljene glave – neće se možda predsedniku Vučiću svideti ovo što ću reći – sve su, svja i svašta, samo ne ništa uznemirujuće, užasno, strašno i šokantno

Džabe mi, eto, i pamet i škola i trideset pet godina novinarskog iskustva: mislio sam da sam u tih trideset pet godina video sve, ali intervju Aleksandra Vučića zvezdi Pinka Srđanu Predojeviću ovoga ponedeljka oteo se svakom dosad poznatom zakonu političke fizike

U jedva tri nedelje srpski su mediji dve svoje posvećene glave sahranile dan pre roka, ali to je bio tek početak. Ono šta je usledilo bila je veličanstvena demonstracija tri sveta kanona srpskog novinarstva: ekskluzivnosti, proverenosti, tačnosti i brzine. Odnosno četiri, ja se izvinjavam: i stručnosti

Danilo Kiš u studiju Pink televizije, usred "Ami Dži šoua" – ništa subverzivnije srpska alternativna scena nije videla još otkako je Aleksandar Vučić na Vračaru otkrio spomenik Kišovu drugu Borislavu Pekiću. Da li je moguće da su to dobre stare, autentične srpske veštačke knjige?

Svaki put kad bi se neki srpski vožd proglasio vođom svih Srba igde i ikad, pa krenuo da zabija međaše svugde gde žive Srbi – na tri prsta jedne ruke mogu da se nabroje iznimke – ne bi dvadeset godina prošlo, a slavna bi se Velika Srbija raspala kao kauč