Dve decenije su prošle od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Brojnim okruglim stolovima, promocijom knjige "Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj" Mijata Lakićevića, novim filmom o Đinđiću, emitovanim na N1, kao i već uobičajenim šetnjama nekadašnjih ministara u Đinđićevoj i postđinđinćevoj vladi, polaganjem venaca na mestu gde je ubijen, Srbija je odala počast ubijenom premijeru. I kao i na svaku godišnjicu postavlja se pitanje: Šta bi bilo i gde bi Srbija bila da Đinđić nije ubijen? Za Ivana Vujačića, bivšeg ambasadora, predsednika Političkog saveta Demokratske stranke (DS) u vreme kad je Đinđić bio na njenom čelu, činjenica da je Đinđić ubijen predstavlja alibi za mnoge. Alibi za neurađeno.
- On bi prezirao takve rečenice, takva pitanja. Rekao bi ne gubite vreme, ako nešto smete, uradite. Sad je to izgovor svima – da Zoran nije ubijen, šta bi se desilo. Ne znamo. On će ostati upamćen kao čovek koji je vratio demokratiju i Srbiju na evropski put. Čovek koji je krenuo da reformiše Srbiju duboko, koji je napravio određene korake da ne bi bilo povratka, i to je uspeo - kaže nam Vujačić.
Ipak, ti koraci i nisu bili toliko hitri. Setimo se da je Đinđićeva ideja bila Srbija u Evropskoj uniji 2010. godine. Možda preoptimistično s obzirom na to što su zatekli u momentu kad su preuzeli vlast nakon što je srušen režim Slobodana Miloševića, o čemu nam svedoči i sam Vujačić.
- Posle 5. oktobra postojalo je veliko prozapadno raspoloženje, koje je počelo da nestaje 2008. godine, nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost. Ali bila su i velika očekivanja. Kad je završio rat, svi su mislili da će da se vrati Titovo vreme, da ćemo da živimo kao mali bogovi, a zapad će da nas izdržava. Naravno da je to bilo nemoguće, jer je toliko bila porušena infrastruktura u Srbiji da je to bilo nerealno. Zoran je pokušavao to ljudima da objasni, ali nije mogao da dobaci do njih, da snizi očekivanja i zato je trpeo mnoge kritike - napominje naš sagovornik, koji ističe da sam Đinđić i DS zbog toga nisu bili popularni.
No optimizma, i kad je reč o ulasku u EU i odnosu prema EU-u, nije nedostajalo. To napominje i Rade Radovanović, novinar koji je u to vreme bio urednik na Radiju Slobodna Evropa u Pragu.
- Đinđić je tada bio okrenut svojim futurističkim razmišljanjima kako dalje i kako bolje, bez ikakve sumnje da to može biti samo EU, jer šta drugo. EU je bila svetlija budućnost u koju se može ući. Oko 80 odsto građana je tada bilo za EU, a danas poslednje istraživanje pokazuje da je jedva oko 40 odsto njih za neku EU. Ali ovakva Srbija nema šta da traži u EU-u - naglašava on.
I danas, 20 godina posle, Srbija se nalazi na raskrsnici. Međutim, baštinici ideje o EU-u i oni koji odlučuju o tome danas nisu ni DS ni neki od derivata te stranke, već SNS i Aleksandar Vučić. Dobrim delom to su isti oni ljudi koje je Đinđić, zajedno sa ostalim strankama u nekadašnjoj Demokratskoj opoziciji Srbije (DOS), skidao sa vlasti. Prošlo je 16 godina otkako je na table sa imenom Bulevara Zorana Đinđića Vučić lepio plakate na kojima je pisalo "Bulevar Ratka Mladića". Za Radovanovića to je apsurd, "cinizam života na Balkanu".
- Vučić je radikal, kakvim ga je njegov politički otac Vojislav Šešelj i načinio. Osmišljene i precizno razrađene ideje Đinđića, usklađene sa pojmom i sistemom koji podrazumeva EU, ovi sprovode kako im odgovara, a odgovara im taman toliko koliko im je odgovarao Đinđić. To je više od licemerstva, jedna ljudska beskrupuloznost, pokvarenost koja ljudske i dobre političke ideje svodi na apsurd, a ljudske živote na to što danas jesu – borba za preživljavanje, a za manjinu raj u kom se može nekažnjeno pljačkati, ubijati - smatra Radovanović.
U tih 20 godina od Đinđića do Vučića na vlasti su bili i Vojislav Koštunica i Boris Tadić, koji takođe imaju odgovornost za usporavanje EU puta na kom je Đinđić insistirao. Kao ključni momenat navodi se proglašenje nezavisnosti Kosova. Taj problem do danas muči Srbiju. Upravo neuspeh u rešavanju kosovskog pitanja je nešto za čim žali i sam Vujačić.
- Đinđić je pokrenuo pitanje rešavanja Kosova, ali nije imao dovoljno unutrašnje podrške za to. Voleo je da žuri i ishitreno je radio neke poteze. Žao mi je što nije imao konsenzus da se to pitanje reši, jer nas je to kočilo. Želeo je energiju da usmeri ka EU-u, da Kosovo ne bude nešto što mu smeta. To se nije desilo i nije moglo da se desi. To je inicijativa koja nije mogla da prođe - zaključuje on.
U spomenutom dokumentarnom filmu o Đinđiću "Zoran Đinđić – priča o Srbiji" Gorica Mojović, sekretarka DS-a od 2000. do 2001., priseća se reči Ružice Đinđić, supruge ubijenog premijera. "Ružica Đinđić je jednom rekla: '12 godina sam se spremala da budem udovica.' Nije to bez razloga", poručila je Mojović. Vujačić napominje da je Đinđić glavu u torbu stavio onog momenta kad je, pred 5. oktobar, otišao na pregovore sa Miloradom Ulemekom Legijom, koji je kasnije i osuđen za učestvovanje u njegovom ubistvu.
- Tad je mogao da bude ubijen jer kad je išao na sastanak, nije znao šta će ovaj da uradi. Nakon pobune Crvenih beretki, rekao mi je: "Ja sam čovek osuđen na smrt" - priča nam Vujačić.
No ističe da Đinđić nije bio čovek koji bi sedeo sa mračnim mislima, iako je bio svestan opasnosti. Baš kao što je bio svestan i da izručenje Slobodana Miloševića može da mu ugrozi ionako već dovoljno ugrožen život.
- Činjenica da je bio spreman da izruči Miloševića je nešto što ga je koštalo života. Ne direktno, ali strukture nastale pod Miloševićem – kombinacija službi bezbednosti, paravojski, kriminalaca – okupile su se i ubile ga u momentu kad je odlučio da se obračuna sa njima i sa kriminalom - objašnjava Vujačić.
Baš na ovu okruglu godišnjicu jedan od osuđenih za Điniđićevo ubistvo, bivši pripadnik Zemunskog klana Dušan Krsmanović, pušten je na slobodu nakon odležanih 20 godina. Na kraju se prisetimo reči nekadašnjeg novinara Aleksandra Tijanića: "Ako Đinđić preživi, Srbija neće."
- Đinđić je bio smrtna opasnost za one koji su bili protiv civilizacijskih ideja, jer to podrazumeva elementarnu kažnjivost i za kriminal i za brojne počinjene ratne zločine - ističe Radovanović.
Đinđić preživeo nije.
