Novi Sad, Kragujevac, Novi Pazar, Niš, Beograd. Ovo su za sada gradovi koji koje su pohodili ili pohode studenti iz raznih krajeva Srbije. Ono što su ostavili iza sebe, pored pozitivne energije i nade koju su probudili, i utabani je put ka nekoj drugačijoj Srbiji, ali ne samo Srbiji. Slučaj Sandžaka i Novog Pazara najbolji je primer toga.

Slučaj je hteo da Novi Pazar bude centralnim gradom u Srbiji, 27. februara, tačno na 32. godišnjicu od otmice 20 civila iz voza u Štrpcima, a kasnije i njihovog ubistva. Ove, kao i prethodnih godina, otmica i ubistvo stradalih Bošnjaka, jednog neidentifikovanog lica, kao i Tome Buzova, o kom je napravljeni film tih dana čekao Oskara, obeleženo je u drugom sandžačkom gradu – Prijepolju.

Hiljade studentkinja i studenata okupili su se na Sandžaku (Foto: Elmedin Hajrović/ATAImages/PIXSELL)

Na spomeniku otetima i ubijenima, pored njihovih imena stoji poruka: ''Ko u ovoj zemlji zaboravi stanicu Štrpci i 27. februar 1993. odustao je od budućnosti''. Oni koji su tog 27. februara 2025. bili u Novom Pazaru tog događaja se ne mogu sećati, jer rođeni su nekih desetak godina posle, ali su itekako osetili šta znači biti izopšten iz društva, pa i države. Čak ni na nivou atributa državnosti, odnosno zastave i himne, ne postoji inkluzivnost prema većinskom stanovništvu Sandžaka i Novog Pazara.

Vratimo li se i koju godinu unazad, u odnosu na Štrpce, setićemo se da je Vuk Drašković u Novom Pazaru 1990. godine uskliknuo: ''Svaki onaj koji u ruku ovom Raškom zemljom stegne turski barjak, ustaški barjak, albanski barjak ili bilo čiji drugi barjak sem srpskog, ostaće bez barjaka i bez ruke.''

Tih godina vršen je teror nad Bošnjacima Sandžaka, a mnogi mobilisani građani, prihvatali su pozive za mobilizacijom, jer im je rečeno da idu da sprečavaju otcepljenje Sandžaka.

Znajući sve to, imajući u vidu da se odnos Beograda prema Sandžaku i Bošnjacima nije suštinski izmenio, čemu u prilog govore i aktuelni medijski spinovi da se sprema otcepljenje Sandžaka, jasno je da se na svaki bunt gleda kroz više prizmi, a ona nacionalna je ipak dominantna. I onda kad studenti iz Novog Pazara koji su stupili u blokade, a za njim i đaci, kažu da se prvi put osećaju delom društva u Srbiji, to ima posebnu težinu.

Edin Zećirović, predsednik Građanskog pokreta Sandžaka napominje da Srbija već četiri decenije živi politiku koja je definisana sredinom 80-ih Memorandumom SANU-a, kao i da su ovo sad samo metastaze tog Memoranduma koji je, ističe to, iznjedrio Slobodana Miloševića i Šešelja i porodio Vučića.

- Sad imamo priliku da se još nešto ispili u poslednjem dahu ili da mladi sveži ljudi dođu na političku scenu i definišu nove poglede i nove politike, a okviru u toga i shvaćanje onoga što nas je zadesilo u prošlosti - kaže Zećirović za Novosti.

Kao problem navodi i činjenicu da Beograd nameće svoje predstavnike iz redova Bošnjaka koji, kako kaže, glume neke političke i društvene faktore, a istina je, ističe, da su Bošnjaci Sandžaka zgurani na strogu periferiju, na ''marginu društva u svim aspektima''. Zato tvrdi da je energija koju studenti sa sobom nose neverovatna.

- Mi smo 30 godina živeli u strahu da nismo smeli iz svoje kuće izaći i malo glasnije progovoriti o problemima sa kojima se suočavamo. Ta studentska i društvena energija nas pokreće i razbija te strahove i za buduće generacije - smatra on.

Vesela atmosfera na protestu u Pazaru (Foto: Elmedin Hajrovič/ATAImages/PIXSELL)

Amela Bajrović, urednica portala freemedia.rs iz Novog Pazara, pita se da li je moralo baš toliko da se čeka i da ti mladi ljudi probude građane Pazara i Sandžaka da konačno budu svesni ''da smo deo ove zemlje i da treba da se priključimo svemu onome što se važno dešava u državi''.

Napominje da, koliko god da su drugi krivi za marginalizaciju Sandžaka, odgovornost snose i sami stanovnici koji su se, primećuje ona, uvek izmicali kad se nešto važno dešavalo.

- Sve su pratili sa strane jer su verovali da se to ne tiče njih, ali na žalost, sve što se desi u ovoj zemlji nas se itekako tiče - zaključuje ona.

Od pada nadstrešnice u Novom Sadu, svakodnevna su stajanja i ćutanja po 15 minuta za 15 žrtava. U Novom Pazaru se ćuti 16 minuta. Osim toga, pored četiri stalna zahteva studenata, oni imaju i peti, a tiče se upravo tog jednog minuta za jedan dodatni život.

Taj peti zahtev i dodatni minut posvećen je Ernadu Bakanu, studentu iz Pazara koji je studirao u Beogradu kada je tragično izgubio život prilikom prelaska raskrsnice 2019. godina gde ga je neprilagođenom brzinom udario automobil. Peti zahtev se odnosi na reviziju presude po kojoj je krivac Ivan Mitrović (23) osuđen na godinu i pet meseci zatvora.

Rifat Rifatović, pazarski glumac sa čestom beogradskom adresom, ističe da tih 16 minuta ćutanja povezuje Sandžak sa Beogradom i čine ga bližim nego što to fizički jeste. Generaciju studenata vidi kao generaciju koja ruši te fizičke, ali i brojne druge prepreke.

- Više od 20 godina ja sam crna ovca, kao i svi oni koji glasnije progovore o problemima. Sad su se pojavili ovi mladi i hrabri ljudi koji svojom snagom, obrazovanjem, odlukama da budu ničiji, da ih interesuje sistem mnogo više od bilo čega drugoga, jer ne žele da idu odavde nego da prave nešto novo zbog čega su odlučili da ne ćute - ističe on.

Posebno napominje da je reč o prvoj posleratnoj generaciji koju su pokušavali da podrivaju i hrane nacionalizmom, ali da oni imaju veće prioritete, kao i da su fokusiraniji na sebe i empatiju.

- To je ono zbog čega nemam sumnje da će uspeti. Već su uspeli. Zaustavili su Pazar - naglašava Rifatović.

Vladan Slavković iz Lokalnog fronta Kraljevo (Foto: Dejan Kožul)

A zaustaviti Pazar nije lako, što smatra i Vladan Slavković iz kraljevačkog Lokalnog fronta. On napominje da su studenti udarili u samo srce Pazara, ali i u srce ''svih nas koji pokušavamo da živimo najnormalnije u sopstvenoj zemlji''.

- Često Pazar doživljavam kao neku sporu, tihu priču, u kojoj se pije kafa, puše cigare, patrijarhat je i sad kao da je ovo nova krv koja ne promoviše nikakav fanatizam u negativnom smislu, već fanatizam u ljubavnom smislu i to između ljudi kojima je sve manje važno da li su ove ili one vere, jer kosmopolitizam je stigao kroz potrebu za vrednostima. Nije ih briga koje si vere, imena, godina, važnije im je da žive normalno - kaže nam on i dodaje da su ''ovi klinci uzgojili kospomolitizam''.

Ipak, priznaje da je bio zabrinut kad su studenti iz Novog Pazara išli za Kragujevac, gde su ih čekali studenti iz drugih gradova. Svako sa svojim nacionalnim obeležjima.

- Previše godina imam i pesimista sam pa kad sam ih video spojene sa nacionalnim obeležjima uplašio sam se, ali oduvali su me. Nije bilo potrebe ni za sumnjom i evo ih sad, pazarski klinci i studenti i đaci i umetnici, ne traže nikakvo odvajanje, oni traže da država radi svoj posao. Mi živimo tu, hoćemo da živimo normalno, to je sve - zaključuje on.

To ističe i Zećirović slikovito opisujući želje građana Sandžaka:

- Želja nam je da dobijemo priliku da budemo jednakopravni građani Srbije, da i mi Bošnjaci možemo opsovati tu Srbiju, kao što je može opsovati bilo ko, ali i da bi mogli jednako tako da je i volimo u onim momentima kad za to osetimo potrebu i da se jednako identifikujemo sa svojom državom – objašnjava.

Transparent na novopazarskoj tvrđavi (Foto: Dejan Kožul)

Dosadašnji pokušaji da se unese razdor među studente, ali i ostale građane Sandžaka i ostatka Srbije nisu uspeli jer su, ističe to, Amela Bajrović, pročitani.

Dolazak ostalih studenata u Novi Pazar, a bilo ih je iz Vojvodine, Beograda, Niša, ona vidi kao priliku da se upoznaju sa običajima za koje, navodi ona, ne moraju ići u Istanbul, jer sve imaju u Pazaru, u Srbiji.

Dan pre 27. februara, na novopazarskoj tvrđavi, nakon dočeka studenata iz drugih sredina, osvanuo je transparent na kom piše: ''Pazar je svijet''. Brojni Pazarci koji su otišli taj ''svijet'' tvrdnju mogu potvrditi. Problem je bio samo ustvrditi da je Novi Pazar Srbija.

- Novi Pazar je definitivno Srbija i svijet i to je taj slogan koji je želeo ljudima da pokažu, da smo i deo ovog sveta i ovog društva - zaključuje na kraju naša sagovornica.