Pisac Saša Ilić autor je više knjiga priča i romana. Njegov posljednji roman "Pas i kontrabas" prošle je godine u Hrvatskoj objavila Meandarmedija, a u Srbiji je 2020. nakon ulaska u uži izbor NIN-ove nagrade, a potom i njenog osvajanja, izazvao žestoke reakcije nacionalističkog establišmenta i dijela književne scene te bojkot same nagrade.
Nedavno ste dobili sudski proces protiv tabloida Kurir i teoretičara književnosti Igora Perišića – o čemu se radilo?
Kulturni establišment je u januaru 2020. pokrenuo kampanju protiv NIN-ove nagrade. Radilo se o grupi od 18 pisaca i 22 univerzitetskih profesora. Bojkot su pokrenuli i koordinirali ga glavni urednik RTS-a Vladimir Kecmanović i tadašnji ministar kulture Vladan Vukosavljević. Doktor Igor Perišić moderirao je tada mržnju prema meni i žiriju na svom fejsbuk profilu od kraja decembra, da bi početkom februara demonstrirao novi vid književne tabloidne kritike, davši intervju Kuriru pod naslovom "Saša Ilić je novi Ratko Mladić" u kom je izjavio da moja literatura priprema novi genocid u Bosni. Izmontirali su na dve strane fotografije Mladića u haškoj sudnici i moje sa proglašenja NIN-ove nagrade i tako su poslali srbijanskoj javnosti "ekskluzivnu" vest o meni. U tome ih je podržao i lanac knjižara Delfi koji je izbacio moju knjigu iz svog prodajnog lanca. Smatrao sam da je taj Perišićev intervju Kuriru, koji je na njegovom Fejsbuku pozdravila gotovo cela književna čaršija, zapravo prekoračenje crvene linije koje mora biti sankcionisano; zato sam podigao tužbu. Sam proces je podeljen na dva dela, jedan protiv medija a drugi protiv građanskog lica, teoretičara književnosti dr. Perišića, koji je u ovdašnjim javnim uslovima pomislio da on treba da preuzme ulogu nekakvog doktora Dragana Jeremića iz vremena napada na Kiševu "Grobnicu za Borisa Davidoviča". Sam proces bio je bizaran jer su Kurirovi advokati zastupali tvrdnju da je taj tabloid naučno glasilo i da ja ugrožavam slobodu govora naučnika dr. Perišića koji svoje naučne nalaze o savremenoj književnosti iznosi u tom "časopisu".
Nova sinergija između levice i desnice u Srbiji, taj spoj kreativnih industrija i promotera lika i dela ratnih zločinaca, predstavlja zapravo krucijalnu razliku u kulturnom modelu na relaciji 2010. – 2020.
Zašto ste na intervju odgovorili sudskom tužbom umjesto tekstom?
Nije bilo moguće polemizirati s pedesetoro autora i autorki u opštoj hajci protiv mene. Kada sam nakon oluje pokušao da rezimiram čitavu histeriju te zime ustanovio sam sledeće. Napadi na žiri, nagrađeni roman i mene lično dolazili su sa RTS-a, iz Večernjih novosti, Kurira, NSPM-a, Politike, Danasa, Pečata, TV Happyja, TV Prve, sa mnogobrojnih desničarskih portala, društvenih mreža, iz Andrićgrada, sa Mećavnika, sa Filološkog fakulteta u Beogradu, Filozofskog fakulteta u Nišu, Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Filozofskog fakulteta u Nikšiću, Učiteljskog fakulteta u Beogradu, sa izmeštenog Filozofskog fakulteta u Prištini, iz Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, iz SANU, Matice srpske, Društva novosadskih književnika, naposletku ili na početku – iz Ministarstva kulture. Dakle, svakome je smetalo nešto. Perišićev intervju nije imao veze s kritičkom analizom mog romana, radilo se o napadu ad hominem.
"Bojkotašima" je vaš roman smetao zbog u njemu prisutnih antifašističkih i projugoslavenskih stavova te pisanja o ratnim zločinima.
Teme o kojima pišem decenijama dospele su u javnost zahvaljujući tome što se "Pas i kontrabas" našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Bojkotašima je to smetalo, pa su nastojali da suspenduju žiri, samu nagradu, mene i moj roman. U užem izboru bio je i roman mog urednika Milenka Bodirogića "Po šumama i gorama" koji takođe ima jugoslovensku orijentaciju. Bojkotaši poput pisaca iz grupe P-70 su izašli iz šinjela Dobrice Ćosića – on ih je stvorio, dao im infrastrukturu u Srpskoj književnoj zadruzi i razmestio ih po izdavačkim kućama. Kecmanović je dospeo i do mesta glavnog urednika RTS-a. Okupili su još neke nezadovoljnike poput Igora Marojevića ili Dejana Stojiljkovića i pokrenuli kampanju. Moja knjiga okarakterisana je kao nešto najgore što se zadnjih 15 godina desilo u srpskoj književnosti. Dve godine kasnije isti NIN-ov žiri nagrađuje Milenu Marković, našta svi aplaudiraju. Pokušajte sami da donesete zaključak.
Podjela "za i protiv NIN-ove nagrade" trajno je institucionaliziran nakon što je zamjenik beogradskog gradonačelnika Goran Vesić pokrenuo nagradu "Beogradski pobednik".
Bojkotaši su hteli da NIN-ovu nagradu prebace u okvire Ministarstva kulture, pa da u žiriju sede akademici koji će njih nagrađivati. To nije uspelo. Vesić je koji mesec pre toga, zajedno sa Peterom Handkeom, postao počasni član Udruženja književnika Srbije, pa je tu drugu nagradu napravio kako bi zadovoljio apetite desno orijentisane skupine pisaca i spisateljica, koja je inače fantastično fuzionisana s najuticajnijim književnim lobijima u regionu, naročito u Zagrebu i Sarajevu. Ove su godine nagradili roman Drage Kekanovića s temom iz srednjeg veka. To je ta razlika – aktualni NIN-ov žiri neguje odnos prema savremenosti, dok njihov kulturni koncept u središte stavlja prošlost, i to prilično daleku, koju oni tretiraju kao najaktuelniji trenutak. To je deo kulturne politike koja je ovde institucionalizovana "Strategijom razvoja kulture" za narednih deset godina.
Gerilska borba
Međutim i sami ste 2010. iz konkurencije za NIN-ovu nagradu povukli roman "Pad Kolumbije" ustvrdivši u tekstu "Trigonometrija NIN-ove nagrade" da je problem čitav kulturni sklop te nagrade – i da se to ne bi promijenilo ni da se u žiriju nađe Teofil Pančić, inače član žirija koji je vas nagradio. Zašto je kulturni model 2010. bio problem, a 2020. nije?
Za razumevanje tog problema potreban vam je mnogo dublji uvid u književnu i kulturnu stvarnost Srbije. Naime, nakon što je u originalnoj formi prestao izlaziti kulturni podlistak Beton, moj rad je kliznuo na potpunu marginu. Bivši saradnici Betona, kao i restlovi Foruma pisaca, zauzeli su oportunističke pozicije estetizacije sveta i tržišne orijentacije, a zapravo duboke finansijske i ideološke fuzije s politikom Aleksandra Vučića. Na drugoj strani, desničari u kulturi su dobro hranjeni na državnim jaslama i uvek spremni da nekog pretuku ili ubiju. Ta nova sinergija između levice i desnice u Srbiji, taj spoj kreativnih industrija i promotera lika i dela ratnih zločinaca, predstavlja zapravo krucijalnu razliku u kulturnom modelu na relaciji 2010. – 2020. Stoga smo Bodirogić i ja naišli na potpuni zid u javnosti, nismo mogli da dobijemo prostor čak ni u Danasu, ni u biltenu Beogradskog sajma knjiga.
Lik barba Duje gradio sam s ljubavlju, trudeći se da izvučem suštinu lepote koja je ostala u meni kao sećanje na Predraga Lucića
Odlučili ste taj zid probiti prijavom za NIN-ovu nagradu – nije li to neprincipijelno ili oportunistički?
Kada ste sami protiv sistema, vaša je borba gerilska i morate neprestano menjati taktiku. U tom trenutku to je bila jedina mogućnost da dospemo do javnosti. Moj roman te godine nije ušao čak ni u širi izbor za Vitalovu nagradu, koji uvek razmatra veoma široki spektar knjiga. Primio sam NIN-ovu nagradu smatrajući da moj roman možda može da utiče na daljnju putanju te nagrade, jer je priča o ratnim zločinima i ratovima 1990-ih uspela da uđe u fokus savremene srpske književnosti. Videćemo šta budućnost donosi. Za dve godine je donela već dve nove književne nagrade koje su osnovane u Srbiji, po uzoru na NIN-ovu, samo da bi se njen uticaj neutralisao. Ali ta dirigovana hiperinflacija ih ne može abolirati od odgovornosti za svo zlo koje su napravili u politici i kulturi za poslednjih 30 godina.
Kako se književnost u Srbiji odnosi prema temi ratnih zločina?
Vrlo se malo autora bavilo tom temom – pesnikinja Dragana Mladenović ili vrlo posredno Slobodan Tišma. Pisanje o ratnim zločinima diskredituje vas iz svega – poslova, učešća na festivalima, s promocija, gotovo nijedan izdavač ne želi takve autore. Nakon što je "Pas i kontrabas" ušao u uži izbor NIN-ove nagrade, iz izdavačke kuća Laguna zvali su mog izdavača i pretili da će iz svojih knjižara izbaciti sve knjige Orfelina ukoliko ne povuče moj roman iz konkurencije. Istovremeno je išla kampanja u Kuriru i na socijalnim mrežama o tome kako niko u Srbiji ne želi da čita moj roman. Dr. Aleksandar Jerkov je na Filološkom fakultetu te zime, na seminaru za edukaciju profesora književnosti i jezika, pred njih 800 iz cele zemlje, održao predavanje protiv mene i moje literature, nakon čega su slušaoci seminara ustali i vikali: "Izdaja! Izdaja!" Izdaja čega? Valjda su bili užasnuti činjenicom da je neko uopšte pisao o zločinima koje je počinila srpska vojska u ratovima devedesetih. To je ovde strogo zabranjeno.
U Srbiji se naizgled mirno živi zaboravljajući događaje iz 1990-ih. Koliko ratno naslijeđe muči Srbiju?
Centralna tema "Psa i kontrabasa" je operacija države na sećanjima pojedinaca koji ne mogu da se oslobode ratne traume, pa im se pomoću farmaceutskih sredstava briše sećanje na te događaje. Smatrao sam da je potiskivanje možda najdublje moguće traumatiziranje društva i ispostavilo se da je to tačno. Moj roman ne bi izazvao tako burne reakcije da te traume nisu pohranjene negde u nama. Priča da Srbiju to ne uznemirava i da se time ne moramo baviti je bežanje od stvarnosti i daljnje potiskivanje trauma koje moraju da na neki način izbiju van.
Raspad Betona
Književni kvartet nužno asocira na Beton?
Neki su kritičari već na to ukazivali. Činjenica je da tu ima dosta autobiografskog materijala, međuljudskih odnosa i tenzija iz redakcije, ideja, putovanja ili intimnih veza. Postoje i posvete unutar romana, recimo transformisana scena iz Kina Tesla u Splitu, kada smo nastupili zajedno s Predragom Lucićem koji je bio naš višegodišnji saradnik.
Lucić je u romanu muzički guru "barba Duje". Ipak, njegov se lik doima karikirano u stereotip Dalmatinca?
Mislim da grešite pre svega zato što čitate doslovno. Nisam želeo da preslikavam stvarnost već da kreiram nove likove koji nastaju stapanjem prototipova. Lik barba Duje gradio sam s ljubavlju, trudeći se da izvučem suštinu lepote koja je ostala u meni kao sećanje na Lucića, a to su njegova virtuoznost i zvuk. I samo to je lucićevski aspekt tog lika.
O raspadu originalne postave kulturno-kritičarskog kvarteta Beton objavili ste ogorčen tekst "Fisija betonskog jezgra". Tomislava Markovića napali ste zbog podrške Vučićevoj vlasti, a Sašu Ćirića zbog "slabog osećaja za suvremenu literaturu". S njima ste ipak godinama surađivali?
Beton je mogao da postoji samo u tom trenutku i samo s takvim ljudima. Takvo je glasilo danas nemoguće, niko to ne bi radio. Naročito ne volonterski. Ne postoji ni ideja, ni motivacija, ni utopijski horizont koji bi vodio takvoj kritici svega postojećeg. Tada je to bilo neophodno. Bili smo izašli iz Miloševićevog perioda, ali potom je ubijen Zoran Đinđić. Književna scena se vrlo brzo oporavila i ponovno smo se našli u tamnom vilajetu Ćosićevog koncepta kulture. Zato je kao radikalni odgovor nastao Beton. U pomenutom sam tekstu napisao da je Beton obavio svoju misiju i da u tom formatu nije više mogao da traje. Nova vlast Aleksandra Vučića, koja je osvojila izbore 2012. godine, prvo je razorila nezavisna glasila poput Betona i E-novina. Međutim, član redakcije Betona Tomislav Marković počeo je da brani vlast s argumentima da će se Vučić transformisati, što nisam mogao da prihvatim. Tu prestaje dijalog. Saša Ćirić je oportunistički mislio da Beton može da nastavi bez ikakve promene. Istovremeno je inzistirao na nerealnoj demokratičnosti, zastupajući tezu da niko ne sme da donese odluku bez većanja i glasanja svih saradnika Betona. Predložio sam da se odabere glavni urednik koji bi se menjao svake dve godine, ali on to nije prihvatio. Smatrao sam da se tako ne može voditi redakcija. Tako da smo otišli Marković i ja, ali iz različitih razloga.
"Pas i kontrabas" se smatra angažiranim romanom. Kako vidite angažman u književnosti – koliko je tu bitna tema, ili je važno ponajprije da knjiga bude estetski uspjela?
U istoriji književnosti najbolji su romani koji otvoreno govore o vremenu i prostoru u kom su pisani – Mannov "Čarobni breg", Grassov "Limeni doboš", Tolstojev "Rat i mir", Sebaldov "Austerlitz", Cercasovi "Vojnici Salamine". Ili ako uzmete na primer pozorišni komad "Rechnitz" Elfriede Jelinek ili recimo pesničku zborku Miodraga Stanisavljevića "Jadi srpske duše". Stvar je ista. Angažovana literatura za mene je ona koja zagovara najviše moguće estetske standarde i istovremeno je otvorena za govor o onome što nas muči danas i ovde, dakle književnost koja spaja estetiku i etiku. To je Kiš zvao po-etikom. Pisac najangažovanijeg proznog teksta u jugoslovenskoj književnosti. Mislim, naravno na "Grobnicu za Borisa Davidoviča".
Vaš roman zbog fokalizacije kroz jednu svijest i izostanka dijaloga dijelom podsjeća na romane Thomasa Bernharda. Koje pisce cijenite što se tiče angažmana i poetske matrice?
Uvijek sam se oslanjao na posleratne nemačke pisce kao što su Siegfrid Lenz, Günter Grass ili Heinrich Böll. Bliska mi je i tradicija koja ide od Bertolda Brechta nadalje, kao i jugoslovensko avangardno nasleđe. Bernhard jeste uticao na Beton, ali prije svega idejno i po kritičkom stavu prema svemu što nas okružuje. U romanu sam se trudio da unutar monološke svesti delegiram govore drugih junaka. Sam Filip Isaković je dvostruki signal jugoslovenske književne ostavštine – Krležinog "Filipa Latinovizca" i Vuka Isakovića iz "Seoba" Miloša Crnjanskog. Kao lik smešten je između seoba i nemogućnosti povratka.
Nedavno se u Prištini održao dvanaesti međunarodni književni festival Polip, čiji ste jedan od direktora. Kako vidite značaj Polipa za srbijansko-kosovarske književne veze, u izostanku suvislih političkih odnosa?
Polip je nastao nezavisno od političkih procesa, s ciljem razmene ideja i literature. Nastao je kao posledica suradnje Betona i prištinske udruge Qendra Multimedia čijeg lidera Jetona Neziraja sam 2010. sreo u Leipzigu. Festival je izrastao iz ideje pomirenja kroz literaturu i tokom dvanaest godina kroz njega je prošlo mnogo autorki i autora. Prvi put nakon 1970-ih započeli smo s objavom srpsko-albanskih zajedničkih antologija i pročitali tekstove mladih albanskih autora s Kosova. Pre Polipa nismo znali za ništa osim Flore Brovine i Xhevdeta Bajraja, koji su jedini prevođeni. Međutim, sledeće godine biće održan zadnji festival na kome ćemo izvršiti i rekapitulaciju našeg rada. Ne može se nešto u istom formatu raditi doživotno. Pojavili su se mladi ljudi s novim poetikama i interesima. Mi sada idemo dalje u istraživanje novih mogućnosti književnog angažmana. Neziraj upravo radi na pozorišnom "Projectu Handke". Ja sam napisao dramu o Dimitriju Tucoviću pod naslovom "Poslednja teza o Feuerbachu". Za sada je za nju pokazao interesovanje jedino CZKD u Srbiji. Zar to nije znakovito?
Europa je ponovno u ratu. Kako komentirate raširenu podršku Rusiji u Srbiji i koliko je to posljedica nesporazuma Srbije s vlastitom prošlosti?
To je direktna posledica nečinjenja i kompromisa urađenih nakon pada Miloševića. Da je Srbija raščistila sa sopstvenom prošlošću imali bismo mnogo jasniji pogled prema ratu u Ukrajini. Vučićev stav, koji se može opisati kao podržavanje Rusije po svaku cenu – što je naročito vidljivo u najtvrđim nacionalističkim tabloidima – ili kao "pričamo jedno, radimo drugo", proizlazi iz koncepta "četiri stuba" srbijanske vanjske politike koju su vodili i lideri pre njega.
Istovremeno je Putin srušio sve argumente Srbije oko Kosova. Da li je moguće da Vučić izvede oštar zaokret ka zapadu?
Putin je rekao i da "operaciju" u Ukrajini pokreće kako u Donbasu ne bi došlo do nove Srebrenice, dakle i tu je pomenuo nešto što ovde ne prihvataju. Vučić može da izvede takav zaokret ako u dovoljnoj meri predstavi sebe kao veliku žrtvu za Srbiju i njenu budućnost, što mu ne bi bilo strano.
Kako komentirate nedavne parlamentarne i predsjedničke izbore te izbore za beogradsku Skupštinu?
Opoziciona kampanja je bila katastrofalna, kao i protukandidati Vučiću poput Zdravka Ponoša. Opozicija bi Vučića htela da pobedi njegovim modelom, odnosno nešto pristojnijim nacionalizmom, a potom je i rat u Ukrajini dodatno sve otežao. Nakon izbora se ispostavlja da nemamo ni Republičku izbornu komisiju, nego rezultate obznanjuje predsednik lično. Tako je u Severnoj Koreji. Prošlo je više od dva meseca nakon izbora, a vladu nemamo ni u primisli, dok je Slovenija vladu formirala u svega par dana. Vučić suštinski nije nagrižen, iako jest izgubio deo poslanika u Narodnoj skupštini. Jedinu realnu opasnost za njega predstavlja koalicija Moramo. Nadam se da mogu da prerastu u nacionalnu opciju, ali to zavisi isključivo od njihovog rada.
