Miloš Baković Jadžić je sociolog i politički aktivista iz Beograda. Član je Centra za politike emancipacije i Levog samita Srbije (LSS). Jedan je od pokretača Studija socijalizma i predavača na političkoj školi Foruma Roma Srbije. Dugogodišnji je predavač i na sindikalnim forumima i seminarima. Ovaj razgovor vodili smo u Beogradu.

U Srbiji ima mnogo malih lijevih grupa, ali nema pokreta ili stranke koji bi uspjeli doći do parlamentarne prepoznatljivosti i do ljudi na ulici. Kada historiziramo lijevu scenu u Srbiji, primjećujemo da Levi samit sada ima šest godina. On je okupio mnogo raznorodnih organizacija?

Istorija Levog samita je interesantna jer je treba shvatiti kao iskustvo pokušaja okupljanja raznih socijalno progresivnih inicijativa. Levi samit Srbije 2013. godine inicirao je deo zrenjaninskog radništva iz fabrike Jugoremedija i drugih firmi, koje je učestvovalo u mahom autonomnim radničkim borbama s kraja prethodne decenije. Pod time mislim da te grupe nisu imale direktnu ili dovoljnu podršku sindikata, već su bile organizovane u Koordinacioni odbor radničkih protesta. Uglavnom, pokušavalo se okupiti deo što je ostao od tih borbi, dakle ljude iz pet do deset različitih gradova i iz najmanje toliko firmi, sa idejom međusobne podrške oko onoga oko čega se još imaju boriti: privatizacione pljačke, problema sa radničkim deonicama, neisplaćenim platama, stažom, doprinosima, penzijama itd. Ubrzo se, najpre kao posmatrači, a onda kao punopravni članovi, pridružuju i drugačije grupacije. Od radikalno levih grupa, progresivnih levo usmerenih NGO-ova, do romskih, ekoloških i feminističkih grupa. Na temelju onoga šta se zvalo Solidarni principi pokušava se izgraditi nekakav levi socijalni pokret. On vrhunac dostiže negde 2015.-2016. godine, kada je bila aktualna situacija s Grčkom, a u Srbiji se pričalo ‘ko ovde može biti Siriza, ko naš Cipras?’ uz razna, pogrešno postavljena pitanja, koja nisu mogla dobiti ni dobre odgovore. U jednom trenutku Levom samitu je pristupilo 25 grupacija. S vremenom se neke od autonomnih radničkih grupa pasiviziraju iz raznih razloga, objektivnih, osipanja članstva, godina, problema, bolesti itd., ali i iz nekih strukturnih razloga, jer s jedne strane možda nisu dobili ono što su očekivali od mlađih ekipa, mahom iz civilnog sektora, a to je bila pravna pomoć i podrška njihovim konkretnim borbama. Sa druge strane nisu bili suštinski dovoljno zainteresovani, nisu imali dovoljno mogućnosti da se jasno profilišu i bore za formiranje jasnije leve političke opcije.

Borba za vodu

Zaposleni ste u Centru za politike emancipacije (CPE). On je dio te priče?

Jeste. Bio je deo Levog samita Srbije, dok je on predstavljao koaliciju organizacija. Pre dve godine LSS se transformisao, u smislu da je prešao na individualno članstvo, kao funkcionalniji način borbe. Zašto je CPE uopšte pristupio Levom samitu? Zato što je NGO koji se bavi radnim i socijalnim pravima i javnim dobrima. To ne radi samo na neki strukovni, ekspertski, projektno finansiran način, već želi učestvovati i u konkretnim socijalnim borbama. Danas se CPE bavi i edukativnim programom, studijem socijalizma, brojnim istraživanjima, prevodima knjiga. U okviru bavljenja javnim dobrima fokusirali smo se uz probleme vezane uz vodu i naši ljudi su bili među pokretačima inicijative Pravo na vodu. Naša članica je koordinatorka međunarodne kampanje za poboljšanje uslova rada u tekstilnoj industriji.

Razlika između stanja u Hrvatskoj i Srbiji je što aktivizam vezan uz deložacije u Srbiji vodi lijeva grupa Krov nad glavom, tj. koalicija grupa. Neke osobe istaknule su se kao takvi aktivisti, npr. Ivan Zlatić, no on je istovremeno već više godina na čelu Socijaldemokratske unije Srbije (SDU), stranke koju je jako transformirao?

To je interesantan momenat. To govori kakva je SDU partija danas, u smislu da je Zlatić prepoznatljiviji u javnosti kao aktivista Krova nad glavom, a tek odskora se češće pojavljuje u javnosti kao predsednik SDU-a. To je u vezi sa orijentacijom koju ta partija ima poslednjih godina, pokušavajući biti partijom društvenog pokreta, tako da su privukli i dosta ljudi koji su možda bili skeptični spram parlamentarne borbe ili političkih stranaka. Ljudi iz SDU-a uključeni su u pokrete Krov nad glavom i Pravo na vodu.

SDU je stranka sa tradicijom, koja je usvojila deklaraciju kojom poziva vanparlamentarnu levicu na ujedinjenje u svrhu parlamentarne borbe. Stranka se ponosi svojim angažmanom iz 1990-ih, koji je bio dosledno antiratni i antinacionalistički

Vidjet ćemo da je za razvoj situacije na ljevici postalo značajno što su oni uredno, formalno prijavljena partija.

To je specifično za Srbiju i drugačije negoli u Hrvatskoj. Mnogi igrači sa ‘političkog tržišta’ ne mogu pronaći 50 hiljada evra, koliko je potrebno za registraciju partije. To datira još iz prethodne decenije; potreban je velik broj potpisa, oni moraju da budu overeni, tu su i privatni notari, do kojih nije lako doći itd. Prosto je pravljenje partije učinjeno komplikovanim poslom.

Svi mediji u Srbiji sada govore da bi SDU kao već registrirana partija bila neka vrsta paravana za novo ujedinjavanje na ljevici. To bi bilo mjesto okupljanja, ali za prestrukturiranje i formiranje jače prepoznatljive stranke ‘prave ljevice’. Kako bi se ta stranka zvala, tko bi bio u njenom vodstvu, kako bi se u njoj i kroz koja tijela, kolektivna i individualna, odlučivalo? Sve je to još u procesu dogovora, iako mediji trče pred rudo. Sveprisutni sociolog i politički komentator Jovo Bakić spominje se kao centralna osoba koja pravi ‘svoju’ stranku preuzimanjem infrastrukture SDU-a, iako i on sam negira takvo viđenje dogovora koji su u toku?

Jovo Bakić je dosta eksponiran kao društveni komentator i javni delatnik. Godine 2015.-2016., kada je bio vrhunac hajpa oko Sirize i toga tko to u Srbiji može biti, Bakić je postao još vidljiviji i prisutniji u srpskoj javnosti. Bivši funkcionar Demokratske stranke Borko Stefanović imao je tada jedan pokušaj pravljenja partije – Levica Srbije se zvala – koja nikada nije registrovana zbog pomenutih problema. Tu je Jovo Bakić bio konsultativno uključen, ali se, kako i sam često kaže, razočarao u taj pokušaj. Za razliku od današnje situacije, bio je to legitiman pokušaj jednog funkcionera bivšeg režima – Stefanovića – da popuni prazno mesto na ‘političkom tržištu’. Zanemarimo li lično uverenje samog Borka, on je sve radio na brzinu jer hteo je pod svaku cenu izaći na prve naredne izbore. Stranku je pravio od ljudi iz razno-raznih pređašnjih partija. Ovde neće biti tako, pre svega zato što je SDU stranka sa tradicijom, koja je prošle godine na svom kongresu usvojila deklaraciju kojom poziva vanparlamentarnu levicu na ujedinjenje, a u svrhu parlamentarne borbe. U toj deklaraciji može se čitati da se stranka ponosi svojim angažmanom iz 1990-ih, koji je bio zaista specifičan, dosledno antiratni i antinacionalistički.

U Hrvatskoj je postojala istoimena stranka ekonomista Branka Horvata i ljudi oko njega…

To je bio nekakav razvoj nakon Udruženja za jugoslavensku demokratsku inicijativu (UJDI). U Srbiji je postojao i Građanski savez Srbije, koji je bio više liberalan, a Žarko Korać je okupljao one koji su se proglasili socijaldemokratima. Ništa se od sadašnje situacije nije dogodilo preko noći. Niti je Jovo Bakić došao niotkuda, niti je Ivan Zlatić rešio da bilo kome šta ustupa, prodaje, trguje. Nema trgovina te vrste, nego je sam SDU doneo tu deklaraciju gde se ponosi svojim držanjem 1990-ih, a kritikuje ponašanje sopstvene partije iz dvehiljaditih, jasno govoreći da se ne ponose time šta su bili dio režima koji je učestvovao u privatizacionim pljačkama, restauraciji kapitalizma itd. Setimo se da je Žarko Korać bio potpredsednik Đinđićeve vlade 2001. i 2003., i da je stalno bio u parlamentu, uz Demokratsku stranku, uz Liberalno-demokratsku partiju itd. Ovde SDU u praksi, kroz angažman svog članstva i inicijative Krov nad glavom i Pravo na vodu, u suštini zaista jeste u konstantnom kontaktu sa progresivnim grupama i pojedincima koji su se borili u tim konkretnim pitanjima, odnosno bave se konkretnim problemima ljudi. Spontano se razvijalo poverenje ljudi iz stranke, ljudi iz drugih grupa…

Tko su sada točno te tri-četiri grupe koje bi se ujedinile u preimenovanom SDU-u, kao novoj stranci?

Ideja o preimenovanju stranke je za sada samo ideja. I o tome će se odlučivati na kongresu, ali jeste ideja koja je privukla druge leve grupe. Tu je Levi samit Srbije, pojedini ljudi iz Diema 25 iz Beograda, Studentski pokret Novi Sad i deo aktivista iz združene akcije Krov nad glavom, pojedinci iz ekoloških pokreta kao i građanske inicijative iz manjih gradova Srbije. Tu je i Jovo Bakić, kao najpoznatije lice u široj javnosti.

Ali on sada nema neku svoju organizaciju?

Pomenuli smo epizodu sa Borkom Stefanovićem. Potom je podržao Građanski front, čiju okosnicu čine Udruženi pokret slobodnih stanara iz Niša, Ne davimo Beograd, Lokalni front Kraljevo i razne druge lokalne grupe. Bakić je bio prisutan i u neformalnoj grupi intelektualaca Samoodbrana. Sada je aktivan u procesu udruživanja na levici i član je SDU-a.

Bajate ideje

Bivši predsjednik SDU-a Žarko Korać jako se distancira od Bakićeva djelovanja i napominje da već četiri godine nema veze sa svojom bivšom strankom. On Bakića smatra ne baš ozbiljnom pojavom, pitajući se kako netko tko ima militantne ideje i takoreći poziva na ustanak sada odjednom promovira ideje stranke i parlamentarne borbe. No to nije novost u povijesti. Postojali su pojedinci, grupe, pokreti i partije koji su zagovarali rušenje poretka, a nisu odbacivali borbu u građanskom parlamentu.

Meni su zanimljive te Koraćeve ocene, pre svega kao dokaz da je Korać deo establišmenta čije vreme je prošlo i političkih ideja koje su bajate i prevaziđene i nisu mnogo toga dobrog donele društvu u Srbiji. Možda bih čak rekao da iz njegovih izjava izvire i logika političkih trgovina. Ne u smislu da bi sam Korać trgovao, nego kao deo mnenja da je Vučić dao pare Bakiću da kupi neku stranku. To nije toliko do Koraća, koliko je simptom stanja u društvu. Ljudima je teško poverovati u ideju da neka politička partija ima ideologiju, uverenja, ali i da je sposobna da ih menja, a da to nije iz nekog konformističkog razloga ili, još češće, koruptivnog. Da je sposobna za kritiku i samokritiku i za napredak i promenu pozicije. Korać je simptom vremena u kojem su oni sudelovali na izborima zajedno sa neoliberalnim LDP-om pa mu zato neke leve i antikapitalističke ideje nisu prihvatljive ili ih čak ne uzima za ozbiljno.

Dalje od dnevnog pogleda na situaciju koja se stalno mijenja, vidite li da je ovo zaista dobar trenutak za inicijativu prema formiranju jedne ozbiljne i relevantne lijeve partije, koja bi bila veća od svođenja na imena koja su sada u igri?

Trenutak je sigurno veći od koncentrisanja medija isključivo na Bakića i prilike koju za sada dobija samo predsednik SDU-a Ivan Zlatić, da odgovara na spinove. Teško je izmeriti objektivne okolnosti i naše puke želje, videti gde je balans između objektivne prilike i subjektivnog voluntarizma. Ali čini mi se da ovo nije situacija ‘hajdemo sad i odmah’ i ne propustimo priliku, jer postoji registrovana stranka i takve stvari. Nego da se zaista može reći da je sazreo trenutak da nakon deset-petnaest godina raznih borbi, koje su često ostajale nevidljive i nekako ispod radara javnosti, od studentskih borbi, preko radničkih i socijalnih pobuna i štrajkova, do ovih poslednjih stvari, borbe za krov nad glavom i borbe za pravo na vodu, nastale protiv planova izgradnje minihidroelektrana, a koja se sada širi na veću temu vode kao javnog dobra. Vidimo da već postoji puno ljudi, energije, tema koje samo nisu bile u dovoljnoj meri međusobno povezivane. Sada zaista zjapi taj prazan prostor na političkoj sceni i u javnoj sferi. Postoji toliko problema u društvu i toliko odgovora, makar samo u obliku protesta, ali čak i u smislu već postojećih alternativa, koje su nepovezane, a sada im je možda prilika da dobiju jasniji oblik povezivanja.