Kada je riječ o analizi muzičke scene i industrije u Hrvatskoj i Srbiji, kakve praznine u medijskom prostoru popunjavaju stranice kao što su Šta rade naši glazbenici kad nisu u showu Dalibora Petka i vaš Bendskaut?
Muzičko novinarstvo se danas javlja u dva podjednako loša oblika – PR i chitchat. Prvo je isključivo promocija, bez ikakvog preispitivanja narativa koje su osmislile izdavačke kuće. Drugo je obično neki poznavalac muzike i/ili neuspeli muzičar koji voli da ćaska s bendovima i neretko natukne da zna bolje od njih. Takva postavka odgovara donosiocima odluka i doprinosi uverenju da problemi u muzičkoj industriji nisu deo javnog interesa. Najgore je što su i same muzičare ubedili u to. Oni su tu samo da nas zabavljaju, nije bitno šta imaju da kažu, a novinari to svakako i ne znaju da ih pitaju. ŠRNG i ja smo se prepoznali u toj zajedničkoj misiji da vičemo "car je go", a s vremenom ćemo biti sve glasniji i brojniji.
Da se referiramo na jednu od serija postova na vašoj stranici, koje su ključne "gorke pilule" koje je potrebno progutati kada govorimo o muzici u Srbiji?
Najgorču pilulu treba prvu progutati, a to je da je naša scena mediokritetska. Toliko je mala da će neki bend, ako išta vredi, za vrlo kratko vreme privući ogromnu pažnju. I onda ih zavaraju brojke, podrška, pozivi na festivale, gostovanja u nekolicini muzičkih emisija... U godinu dana im se desi sve. Počnu da osećaju neku kombinaciju pritiska, ambicija, frustracija i nade. U takvim situacijama prepisati pilulu s početka da ih rastereti. I treba što češće ići na koncerte inostranih bendova i shvatiti da je standard mnogo viši od ovog koji smo mi postavili.
Bendskaut se brusio i kao emisija puležanskog Radija Rojc, da bi potom prirodno nastavio svoj interes i za hrvatsku scenu. Kakav je vaš dojam o njenom razvoju zadnjih godina i koje probleme dijelimo u regiji?
Postoji ogroman jaz između prezentacije online i uživo. Da nisam bila na određenim koncertima i sudila samo po društvenim mrežama, stvarno bih poverovala da je bilo dobro. Na prste jedne ruke se mogu nabrojati bendovi koji uživo garantuju dobru svirku, da nije "suho", što bi rekao Porto Morto. Ono čemu svedočimo poslednjih godina je da su se Hrvatska i Srbija spojile u jednu alternativnu scenu, delom zato što su same po sebi premale. To se vidi i na lajnapovima festivala koji ravnopravno uvršćuju bendove iz obe zemlje. Više nije toliko nezamislivo bukirati svirku u drugoj zemlji, uvek će se naći lokalni bend koji će ih iskreno podržati i podeliti svoju publiku. I to se dogodilo prirodno. Valjda su shvatili da imaju iste probleme i da je borba mnogo teža ako je svaki bend vodi zasebno. Što više pratim scenu, to mi je jasnije da ne postoji infrastruktura, postoji samo privid. Rizikujem da zvučim dramatično, ali urušeni su svi temelji muzičkog novinarstva, urušene su scene u gradovima u unutrašnjosti... S druge strane, ohrabruje me činjenica da naše kulturno nasleđe pokazuje da iz opšteg nezadovoljstva šundom i bahatošću nastaju konstruktivne alternative.
