Četvrta knjiga priča Rumene Bužarovske, skopske docentkinje za američku književnost, kojoj je srpski prevod Irene Šentevske neznano zašto pretumbao red reči u naslovu (original ‘Не одам никаде’), ponavlja ideju zbirke priča kao koncepta, kao u prethodnoj, ‘Moj muž’, iako ta ideja nije nametljivo izvedena. Teško je jednom rečju odrediti vezivno tkivo novih sedam priča: fenomen egzila ili ekonomske emigracije, kontrast tamo-ovde, nemoć ukorenjivanja, prinudni odlasci i isto takvi dolasci. Déjà vu, čini se na prvi posluh, ali nije sasvim tako.
U proznom korpusu Rumene Bužarovske ovo je tematski iskorak iako zavičajno tle, urbano tle Skoplja, ostaje konstitutivno za iskustvo likova i značenje njenih priča. Drugo, Bužarovska je autorka kod koje se i dalje porodična intima ukršta sa socijalnim okolnostima, zadržavajući interesni primat nad njima. Treće, za razliku od prethodne knjige koja je sadržala primere ambicioznog obračuna sa genealogijom i grupnim identitetima, u knjizi ‘Nikuda ne idem’ mesto radnje je izmešteno u prostore engleskog govornog područja (London, Melburn, SAD), ali su i ti prostori striktno prelomljeni kroz prizmu individualnog iskustva likova. Porodica je kao osnovni ćelijski okvir priča ove autorke ozbiljno destabilizovana: negde se raspala, negde je u ozbiljnoj krizi, ali se možda i neće raspasti, učaurena u svoje interne frustracije i kontradikcije koje izgleda da nije u stanju da reši ili prevaziđe. A ako se raspala, vlada jedno rezignirano postbračno stanje i ne može se znati šta će se iz njega izroditi.
Bužarovska pored kontrapunktiranja i osmoze intimnog i javnog (društvenog), u svojim pričama spaja po dva ili tri tematska kompleksa, što je izvedeno pripovedački zrelo, ali se kao prozni model ponavlja. Recimo, u početnoj priči ‘Vaza’ spojeni su frustracija bračnog para koji ne može da dobije decu a živi u teskobnom stanu i zavist na ni po čemu izuzetne prijatelje kojima su obe stvari pošle za rukom, što će postati okidač za beznačajni incident koji će izazvati blago alkoholizirana naratorka priče. I dramaturška izvedba priča je predvidljiva. U uvodnom delu priče evocira se prethodni život likova ili oslikava odnos koji imaju sa članovima porodice, da bi u prezentu priče usledila poduža i završna scena koja predstavlja uglavnom konfliktno finale unutrašnjih turbulencija u likovima.
Umišljena romansa protkana nostalgijom za glavnu junakinju priče ‘Sika’ (majčina dojka od milošte, na ‘dečjem’ jeziku) postaje farsa probušene iluzije kada se ona po dolasku iz SAD-a sretne sa svojim i-mejl korespondentom, drugom iz srednje škole. Priča ‘Osmi mart (harmonika)’, jedina koja ima snagu satiričke poruge, najpre će povezati poremećene odnose u porodici glavne junakinje, stanje na univerzitetu gde predaje i odnos američke ambasade prema nevladinom sektoru u Makedoniji, da bi finalna scena (lančano povraćanje tokom priredbe u ambasadi) priču dovršila kao grotesku. Još se jedan element ponavlja: emocionalno stanje likova (pretežno junakinja), koje se osećaju inferiorno kako u odnosu na svoje prijatelje i sredinu, tako i u odnosu na ono što bi želele da budu ili imaju, a što nije utopijski pretenciozno već malograđanski skromno ali njima nedostižno.
Uprkos ujednačenoj kompoziciji i štimungu koji priče donose, što bi, u stvari, bila prava crvena nit ove knjige, dobili smo još jednu očekivano efektnu knjigu Rumene Bužarovske. Još jednu gde, umesto pohvale knjizi kao celini, radije ‘za svoj groš’ izdvajam dve ili tri ‘cele lepe’ priče (‘Sika’, ‘Čeroki crvena’ i možda ‘Kupine’) i jedno smehotresno finale, ono u veleposlanstvu, koje bih rado video i na ekranu. Knjiga priča ‘Nikuda ne idem’ je pokazala da je autorka postala zrelija i da vešto menja svoj pristup (osvajanje naracije u trećem licu) i mizanscen, ostajući dosledna kao portretistkinja sredovečne ženske anksioznosti smeštene u polurazrušenu tvrđavu savremenog braka. Ali pokazala je i to da je možda još rano očekivati knjigu kojom će prevazići sebe.
