U svoje vreme, aforizmi po nedeljnicima ili književnim časopisima želi su slavu koju su im danas preuzele karikature ili kolumne, predstavljajući dobar uvod za zapadnjačku humorističku ‘pošast’ u vidu nastupa stand-up komičara i klišetiranih humorističkih emisija, takozvanih (late) night showova. Čast poslednjenavedenih u Srbiji brane Zoran Kesić i ekipa iz Njuz.neta, dubiozni Ivan Ivanović i kreativni PLjiŽ kao spoj satiričkog komentatorluka, imitacija političara i songova.
Aforizmi su negovani kao posebna književno-satirična vrsta, pa ni knjige aforizama nisu bile retkost. Glavna slava ipak je dolazila od javnih nastupa aforističara koji su umeli da napune domove kulture ili letnje pozornice. Aforizmi su bili neka čudna kombinacija popularne i visoke kulture u kojoj su se ukrštale mesijanska, edukativna, istraživačka i rugalačko-karnevalska crta književnosti. Glede političkog konteksta, aforizmi su se kretali u sivoj zoni između partijske cenzure i vunenih ili providnih metafora, između klišetiranih, antiautoritarnih i populističkih usmerenja.
Devedesetih aforizmi su se očuvali, rekao bih po inerciji, knjige aforizama postajale sve više sporadične, a javni nastupi uzimali vid kolektivnih čitanja. Razvojem interneta te dominacijom društvenih mreža aforizam je ostao proteran iz izdavačke prakse, odnosno sveden na blogosferu i periodične soaree aforističarskih udruženja, staromodne i vrednosno konfuzne, nalik na guslarske večeri. Iz tih ‘zlatnih’ aforističarskih vremena u Srbiji su preživela dvojica Aleksandara, Baljak i Čotrić, drugi nesatirično vezan i dalje uz SPO i srpsku dijasporu, dok su mlađi novinarskim brzacima otplovili u prezasićene vode kolumnizma, angažovane poezije i regularne proze. Od najtalentovanijih je tu Tomislav Marković, vezan uz tradiciju Miodraga Stanisavljevića i Predraga Čudića, kao i Aleksandar Novaković. Negde između gorenavedenih lica, vezan uz beogradsku izdavačku kuću LOM, stoji postojano Momčilo Mihajlović (Beograd, 1961), čija ‘Čuda i pokore’ dolaze posle dužeg sušnog perioda i knjige aforizama ‘Van pameti’ iz 2003.
Spolja gledano, za aforizam je konstitutivna jezgrovitost, kao da je aforizam vrsta iskaza koja je anticipirala tviter. Iznutra, kao orah ili lešnik, aforizam krije paradoks, odnosno obrt koji počiva na dvosmislici i igri rečima, što domišljato tumba odnos jezika i mišljenja. Svaki aforizam je političan jer razara sentimentalnu iluziju koja stoji u srcu političke propagande. On vije jeretički barjak skepse u odnosu na bezuslovno poverenje prema obećanim harmonijama, bilo prema Očinskom bdenju sa nebesa bilo prema boljoj budućnosti ili zlatnom dobu koje samo što nije počelo.
U Mihajlovićevoj knjizi, ako izuzmemo ‘crtice’ pri kraju knjige, nekakve prilično neuspele kratke priče, formulacije njegovih aforizama nisu uvek besprekorne, čemu sudi višak reči, njihov ustaljen kolokvijalan izbor, odnosno laka poenta. Duh njegovih aforizama nije ‘duh kritičke pobune’, kako na koricama veli Ratko Božović, sociolog opšte prakse i dobronamerni čitalac, naprotiv, to je satrveni generacijski i gradski duh kome i sam pojam alternative izgleda kao klopka za naivčine. To je, u kamijevskom smislu, prognanički humor (stanje trajnog egzila između izgubljenog vrta i obećane zemlje) za koji je naopakost prirodna i stalna, dok se nemoć ruganja nepromenljivim pojavama, običajima i karakterima gotovo podrazumeva.
Iako nema poglavlja, lako je uočiti oko čega se aforizmi Momčila Mihajlovića grupišu: oko najstarijeg naroda (‘Srbi su narod najstariji? Šta je tu je, samo neka ide po redu.’), države (‘Priznajem, često pljujem po državi. Ali uvek u samoodbrani’), velike države (‘Dobro nam je ispalo to sa Velikom Srbijom. Sve ti blizu.’), predsednika (‘Njegova politička misao već se izučava na mnogim klinikama.’), ministara (‘Ministar je ostvario harmoniju duha i tela. Ugojio se kao svinja.’), mentaliteta (‘Da Hitna pomoć nije stigla na vreme leš bi već bio opljačkan.’), socijalne situacije (‘Dajte mi sto grama salame, ali isecite mi tanko, tanko, da bude dvesta.’).
Nema katarze u aforizmima, ni posle njih. Zadovoljstvo poruge (koja razobličava) teško može biti precenjeno. Šta ima veze što aforističari ne veruju u bolje (malo) sutra? Momčilo Mihajlović neće dobiti bistu, njegovo ime neće poneti neki podzemni prolaz. Njegova zasluga za narod okrunjena je time što im se organski nađubrio ispod prozora. Samo na tako nađubrenom tlu raste cvet slobode.
