Nekadašnji premijer Srbije, prvi posle domaćeg JFK-a, umeo je da kaže: Ko ne razume Guču, ne razume Srbiju. Ili nešto tako, duboko & limeno. Voleo bih da mogu da ga parafraziram i kažem: Ko ne voli Tišmu (Slobodana), ne voli književnost. Ali ‘voleo BiH’, kako je slemovala Dubioza kolektiv, i da za Bosnu zaigra Ronaldo, pa… (sada citiram deo naslova).
Eh, kako pomiriti u sebi ljubav prema tekstu kao takvom i solidarnost sa alternativom sa blagom rezignacijom prema ‘homunkulusu’ romana koji će zauvek ostati Oskar Macerat?
NIN-ov laureat za ‘Bernardijevu sobu’ (2011), super-deka iz Urvideka (1946), spiskao je godine p(r)oznog pisanja da bi ispostavio raspršenu penu teksta koji slavi trijumf vlastitog poraza. Tekst izveden nekako (iznenađujuće) u bernhardovskoj partituri. Kroz lutajuće motive ili opsesivne semplove ponovljenih rečenica, govori o sebi (ili meta-govori) o sebi kao o ‘romanu u Srebrenici’, da bi negde pred kraj shvatio da od tog posla nema ništa, niti mu je dorastao. To se može višestruko a jednako ubedljivo iščitati kao dvostruka figura nemoći. Nemoći govora o zločinu bez neposrednog iskustva, što poentira i lik Tišminog autora, Stiva Naiva, i nemoći neoavangardne književne imaginacije da izađe na kraj sa traumatičnim teretom zbilje koji kao da zahteva samo mimetičku reprezentaciju sa upisanim šokantno-katarzičkim efektom.
Ne kažem, ima u tom (narativnom) ludilu nekog reda & duha, da parafraziram jednog drugog autora, što i Tišmin narator često čini – citira prijavljeno ali i ćutke, i stihove neke svoje podmećući. Kao i ranije preinačava imena stvari, naslove i topografske kote po urvidečkim koordinatama (a Urvidek/Đurvidek pseudonim je njegov za Novi Sad), sa Fukoškom ulicom, časopisom ‘Netopis Matice useljenika’ i knjigom priča ‘Hobotnica za Klovisa Daniloviča’ Kiš-Nađ Danijela itd. Iznova nakon završetka romana sledi poglavlje koje daje sažetak romana, s tim što su nas u ‘Grozoti ili…’ sačekala dva komada sažetka (ako ne shvatimo iz prve šta smo ono čitali).
U utrobi štiva primećujemo i osećamo kako iskrsavaju poznati nam Tišmini motivi i odnosi, neki iz prethodnih knjiga, a neki kao (lažne) tabloidne auto-biografske reference, preko kojih do mile volje možemo intuirati stvarne ljude i moguće događaje. Samo je sada, u ‘Grozoti’, sve još ‘luđe’, još raspršenije nego inače, kao u košmaru jednog postmodernog pisma.
Vreme je ‘zgužvano’, veli lik autora, Stiva Naiva, pa se kao u nekom istorijskom prezentu a na istoj vremenskoj ravni ređa poratni zbitak zajedno sa ovim aktuelnim i onaj iz neizbežnih 1990-ih, koje se neprestano dozivaju, ali kao da ih neprobojna koprena deli od imenujućeg svetla naracije.
Nasađen na žanrovsku potku romana odrastanja, motivacija odložena ili umnožena, zbivanja iščašena i vesela u isti mah (što me odmah seti radova Đorđa Pisareva, koje onomad, ovde, ismejah kletom svojom rukom), nemoguća i petparačka, mestimično metatekstualna. Imena likova karnevalizovana, kao i likovi sami, trudbenici u nekom maliciozno-horornom cartoonu. Kreativno konfuzno, povremeno duhovito-pitko i sasvim malaksalo-svelo…
Eto zašto zavapih ante portas, pre ove nazovi analize, ko ne voli Tišmu… – neka ga sada zavoli i postaće čitalački podvižnik, živ klan radostan.
‘Pisci-prasci’, veli tekst, ‘istrajavaju, tavore, ne nestaju. Ali čemu?’
Nikad ne pitaj za kim zakukava prikaz. Čini to, malen pred zlobom, jedino za sobom.
