Roman "Intimno" Gabriele Babnik je njen četvrti, pretposlednji roman, izvorno objavljen 2016. godine. Otvoreno je pitanje da li bi se bez podrške Tradukija našao u srpskom prevodu ne samo tri godine kasnije, već uopšte, jer izdavači, s pravom na strah od rizika, zaziru od opsežnih romana, neafirmisanih imena i "teške" proze koja nije za plažu. Mada, zavisi ko ide na plažu.
Nažalost, retki su u regionalnom kontekstu ovakvi romani "širokopojasno" aktuelni, pripovedno inovirani i voajerski indiskretni u dubokoj introspekciji likova. Široki pojas je geografski i on se proteže od Čada i Maroka, kao zemalja porekla migranata i jednog od puteva afričke migracije ka Evropi, do Pariza i Njujorka, koji nisu samo cilj za kojim emigranti žude, već i mesta evropske migracije u koja se odlazi zarad obrazovanja, zabave ili stalnog boravišta. Mesto preseka je savremena Ljubljana kao mizanscen nevidljivih mikrodrama bračnih i erotskih veza osuđenih na krah.
Roman "Intimno" Gabriele Babnik zamišljen je kao triptih, dakle kao struktura sastavljena od tri ovlaš povezane autonomne celine. U fokusu svake od njih, mada treća primarno služi da poveže i poentira prethodne zaplete, jesu veze koje definiše mesto razlike. U prvoj celini to su rasne razlike (između Ljubljančanke Janine i Fadula iz Čada isprečila se boja njegove kože i afričko poreklo), u drugoj generacijske i etničke (Tibor Završnik je 30 godina stariji od Amine Morović, "obeležene" time što je rođena u Sarajevu, iako od treće godine živi u Ljubljani). Afroamerički bekgraund fotografkinje Dijane Loson (Deana Lawson), akterke treće celine i realne, biografske ličnosti, njeni nagi aktovi u sobi-ateljeu i njen brak sa takođe umetnikom i belcem Aronom, tek se delimično uklapaju u turbulentnu matricu prethodnih veza.
Slovenija Gabriele Babnik postaje "ogledno dobro" evropskog rasizma prema tamnoputima i roman "Intimno" zatiče čitaoca izazivajući skepsu koliko je taj rasizam široko rasprostranjen i duboko ukorenjen. Status "čefura" i odnos većine prema njima usput je dotaknut, ali "Intimno" nije angažovani roman koji razotkriva mehanizme društvene represije prema različitima i manjinama, iako ga neko i tako može čitati, već su socijalne okolnosti, koje su deo duha našeg vremena, bitna, ali ne i presudna komponenta koja okončava dualnost veza. Može se debatovati zašto ne uspevaju ove veze, čijoj stabilnosti ne doprinosi dobijanje deteta. Ja bih tu potencirao "žanrovsku" komponentu naracije koja privileguje jedan naturalistički ili pesimistički šmek.
Međutim, ono što roman "Intimno" čini atipičnim jeste što uspeva da skicira ono nevidljivo u intimi, koja je uvek erotska, a koje je sastavljeno od nepredvidljivih neugodnosti i čulno-osećajnih sitnica koje neprimetnim nagomilavanjem postaju nepremostive prepreke. Čak ima smisla govoriti o "ženskosti" naracije s obzirom na psihologiju intime likova, iako je i muška introspekcija intime slojevita i realistična, a obe, kod pojedinih likova, obogaćene iskustvom biseksualnosti.
Gabriela Babnik uspešno meandrira multiperspektivnošću čiji je efekat barem dvostruk: da nam intimu likova dostavi "kao na dlanu" i da je predoči iz tačke gledišta samih likova. Istina, naracija tu ponekad uleti u klopku da poneki lik gotovo telepatski zna šta druga osoba misli ili šta poručuje neverbalnim gestovima, što ipak možemo razumeti kao njenu slutnju a ne sveznanje. Takođe, Babnik poseže za pisanjem u kurzivu koje predstavlja preuzete citate iz knjiga brojnih autorki i autora, što je neočekivana postmoderna crta koja tekst čini refleksivnijim a ipak ne proizvodi stilsku kakofoniju.
Priznajem da nisam skoro pročitao jedan tako autorski samosvestan, razotkrivajući, opravdano gorak, mada ne i bezizgledan roman, koji deluje kao majušna lampa spuštena u jednu od špilja naše nepregledne i opskurne nutrine.
