Kako je Srebrenica postala tema vaše izložbe ‘ArchiWar: Priče i sećanja o genocidu’, koja je nedavno otvorena u Beogradu?
Srebrenica je postala tema jer nisam videla da se itko iz moje generacije njome bavi, a ja osećam potrebu da kroz svoj rad govorim o onome što drugi izbegavaju. Imala sam tri godine kada se genocid desio, što ne znači da zato ne osećam stid i tugu. Htela sam da doprinesem da se glas žrtava i preživelih čuje glasnije, ali sam pre toga želela i sama da naučim što više. To je najmanje što mogu da učinim.
Kako tu temu približiti mlađoj generaciji?
Ona je bliska mojoj generaciji, ali kroz nacionalistički diskurs i političku propagandu koja negira genocid. Valjda je mnogo lakše biti deo krda koje prihvata da bezuslovno brani zločince koji su ubijali zbog sopstvene koristi, nego se spajati sa ljudima s kojima delimo ovo parče planete. Nove generacije će dolaziti i mi moramo da radimo na razumevanju i pomirenju. Meni je to jedini ispravan put. Zato mi je bitno da spojim ono što ja umem da radim, crtanje, sa istraživanjem dokaznog i ostalog materijala koji je javno dostupan.
Ne potiče li zapravo pomirenje od pojedinaca i pojedinki?
Pomirenje za mene ne znači obnovu prethodnog odnosa, već nastavljanje dalje, izgradnju novog odnosa na temelju moralnih vrednosti društva kome težimo. Zašto bi neprirodnije bilo težiti ujedinjenju i normalnom životu budućih generacija u odnosu na širenje nacionalizma zatrovanog mržnjom? I zašto buduće generacije to moraju da trpe? Svi bi trebali pojedinačno da radimo na tome da svet bude bolje mesto, bez obzira na to da li smo krivi ili ne.
Ko god se ozbiljnije bavi Srebrenicom, po pravilu postane meta nacionalista. I sami ste to osetili. Kako se boriti protiv toga?
Protiv nacionalista se ne bori, mi i oni nismo isto i na siledžije najviše utiče ignorisanje. Doduše, hvala im na reklami. Nije me briga šta misle iskompleksirane tvorevine iskvarenog društva koje žive od naslađivanja tuđom patnjom. Protiv neosnovane mržnje i kompleksa se bori znanjem i željom za napretkom celokupnog društva.
Kako to znanje nametnuti kad znamo da se o Srebrenici ne priča u školama, da su mediji prepuni relativizacije i negiranja?
Pretpostavljam da bi bilo dobro početi od početka. Možda iz kuće, porodice. Razlozi negiranja su nešto što nas sve dodatno udaljava. Moramo da shvatimo da nisu pojedinci ti koji tek tako odlučuju u naše ime, koji zapravo muče i ubijaju za sopstvenu korist. Niti smo mi ti koji trebaju osećati obavezu da ih branimo zato što su naizgled predstavljali neke ‘naše’ interese. Znanje se ne nameće, znanje se nudi. Srećom da se kritičko razmišljanje i bunt ne rađaju u školi, pa će ta energija uvek naći svoj put. Nadam se da će svi ljudi jednom razumeti da bi najbolje bilo težiti ujedinjenom društvu bez ratova i granica. Meni je mnogo racionalnije težiti utopiji, nego društvu koje svojim interesima gazi preko drugih ljudskih bića.
