Mislite li da bi vaš čin – gađanje jajima murala sa likom Ratka Mladića – mogao da probudi građan/ke iz apatije? Koliko se to već desilo u danima nakon, kad su pojedini grafiti u Beogradu prešarani i kad su nastajali novi stensili sa srebreničkim cvetom?
Jaćimović: Svako bi, da je stajao uz nas taj dan, bacio jaje. To je normalno. Ovo naše je samo mala karika, još jedan protestni performans. Divno je što se ljudi bude. Samo se nadam da neće ponovo zaspati jer – prošlost dolazi. Ako je ovo aktiviralo ljude da počnu da uništavaju murale i grafite posvećene ratnim zločincima, meni je drago jer je to nov način zajedničkog delovanja na ulici i čestitam im svima na hrabrosti. Jer je zaista normalno plašiti se. Srebrenički cvet su napravili naši drugovi i cela akcija je osmišljena vrlo pametno – skrenuta je pažnja na žrtve genocida u Srebrenici na dostojanstven način, nije se nasilno zauzimao ničiji zid i spremljen je proglas koji objašnjava celu akciju.
Ćorović: U okolnostima kada ljudi brinu o elementarnoj egzistenciji, kada su potpuno uništene institucije i kada je razoren svaki iole normalan vrednosni sistem, malo je toga što čoveku daje nadu za promenu. Nemam iluziju da će moj i Jelenin spontani čin izmeniti našu stvarnost, ali svakako ju je uzdrmao. Ljudi kao da su se trgnuli iz letargije i posle dosta dugo vremena počinju intenzivnije da se odašilju drugačije poruke. Volela bih da verujem da smo nas dve napravile taj mali, ali toliko vredan "klik" koji se čuje kada se šine prebacuju na drugi kolosek. Uz trud i aktivnosti ostalih antifašistkinja i antifašista, mislim da smo ovoga puta malo ozbiljnije "zaljuljali kavez", a da je kriminalno-nacionalistički režim Aleksandra Vučića javno i pred celim svetom pokazao svoju suštinu.
Postoji li granica između onih koji su vas privodili i onih koji su narednih dana brisali i prepravljali grafit i pretili ljudima? Tad policije, čak ni nakon poziva ljudi, nije bilo nigde.
Jaćimović: Meni kažu da ne postoji, da nas štite. Ali ako ovako država štiti, kako li tek napada? U policiji smo Aida i ja rekle da je lepo što nas štite – samo bi sledeći put njihove mlađe kolege mogle da nam kažu ko su i za koga rade, umesto da na blanko zavrću ruke ženama koje na zid bacaju jaja. Zanimljivo je i da nakon bacanja kreča sutradan nije priveden onaj Đorđo (Žujović, op. a.). Naravno da mu to ne želim – samo mi je čudno da on nije imao nikakvih problema u tom trenutku. Što se ovih koji brišu tiče, meni je drago što su njihove mame i bake, koje se decenijama bave neplaćenim kućnim poslovima, videle da ipak znaju da obrišu nešto. Pa makar to bilo i govno.
Ćorović: Iako ta granica postoji, ona je toliko tanka da je de facto zanemarljiva. Onolika količina brutalnosti i neprofesionalnog ponašanja prema dvema građankama koje ničim posebno nisu remetile javni red i mir pokazuje da više, praktično, ne postoji granica između policije i parapolicije te da su desničarske grupe postale poželjan integralni deo policije Srbije. To je tačna slika Vučićeve i Vulinove policije – desničari, huligani, narkomani i izgrednici raznih vrsta, društveni talog je, najkraće rečeno, postao ključna "odbrana" vrednosti koje promoviše Vučićev režim.
Mnogi su, uključujući predsednika, odgovornost za skidanje grafita svalili na stanare. Koliko je to bežanje od odgovornosti?
Jaćimović: Jako bih volela da znam toliko stvari kao naš predsednik! Lepo je i stanarima rekao – oni imaju pravo da odluče kako im zgrada izgleda. Ali tek nakon što je neko drugi bez pitanja izuništava i tek nakon što se osete ugroženo i nezaštićeno! Ne može biti normalno da država crta metu stanarima – svi od tog zida sklanjaju ruke, dok se ljudi koji tu žive trude mesecima da na regularan i miran način reše problem koji realno nije njihov. Svi ih kuliraju osim Inicijative mladih za ljudska prava. I onda je problem to što stanari, eto, ne sklanjaju mural koji nisu ni tražili. Ni ja ga na njihovom mestu ne bih dirala ako vidim da se zbog kartona jaja zavrću ruke i trpa u maricu. Država i predsednik bukvalno ovaj slučaj i celu simboliku guraju kroz slamku da bi ispao samo komunalni problem.
Ćorović: Mislim da nema veće kukavice i licemera od Aleksandra Vučića. On je i majstor za zamenu teza i prebacivanje sopstvene odgovornost na tuđi deo terena. Nesposoban da bude odgovoran i dosledan, on će samo gledati kako da drugome uvali ono što je njegova odgovornost. Kriti se iza kućnog saveta koji niti je pitan da li želi taj nakazni mural, niti bi smeo da se po ovom pitanju izjasni, može samo čovek koji nema ni trunku samopoštovanja. Ponaša se kao nezrelo derište koje je slomilo vazu i krije se iza mamine suknje.
Primetan je bio izostanak osude većine opozicionih stranaka, a one koje su to činile kao da su zloupotrebljavale situaciju?
Jaćimović: Ovaj zid nije beo s razlogom i tome su neki od likova koji se vuku decenijama po istim tim strankama i foteljama doprineli. Kenja mi se što je za neku pohvalu reći nešto što je prosto ljudski – bio je genocid i nikome se ne ponovilo. U čemu je problem? Čak i oni političari koji konačno kažu da je bio genocid – nisu posebni. To je minimum minimuma, ali pretpostavljam da su muškarci navikli da kroz život idu samo ako im neko aplaudira – otkad dobiju pet na prvom pismenom, sređivanja sobe, paljenja mašine za veš i, eto, na kraju kada kažu nešto što je proživljeno i dokazano. Dok mali fašisti brišu zid i ćute. Dobro, možda malo zareže na novinare. Čisto da im ćale ne kaže "a što si mu ćutao i brisao zid ko neka žena", jer to je, naravno, uvreda u patrijarhalnom društvu koje nas je dovde i dovelo. Možda ni ti klinci ne bi mrzeli da tako nisu odrasli, niti bi političari tražili konstantnu potvrdu da su muškarčine zato što oni nisu za to da nam se zavrću ruke, nasilno otimaju i pale transparenti. Odaberite stranu više! Definitivno javni prostor mi, žene, i naši saborci feministi moramo da otvaramo sami sebi. Mi smo antifašisti i antifašistkinje. Nadam se da će oni koji to još nisu osvestili da nam se priključe. Mi smo ipak uvek na pravoj strani istorije.
Ćorović: Većina opozicionih strana ili ne želi da se izjasni po pitanju teških tema ili ima identične stavove kao stranka na vlasti. Nacionalistički diskurs je dolaskom SNS-a na vlast u Srbiji postao dominantan i neprikosnoven, a svako ko bi se drznuo da se iole kritički osvrne na teme rata devedesetih, ranih zločina i ratnih zločinaca, ali i Kosova i Republike Srpske, bio bi obeležen kao izdajnik srpskog naroda. Otuda i ćutanje u onom delu opozicije koji, verujem, ima nešto drugačiji stav u odnosu na mejnstrim i otuda stalno kalkulisanje sa biračkom podrškom i brojem glasova na potencijalnim izborima. Nažalost, mislim da većina stranaka svoje osnovne vrednosti temelji na nacionalizmu i šovinizmu, pa je i odnos prema ratnim zločinima vrlo labav. Ono što me pomalo iznenadilo jeste svaljivanje krivice na Jelenin i moj čin u smislu razvodnjavanja energije. Nas dve smo se bavile osuđenim ratnim zločincem i njegovom promocijom, ne vidim šta smo mi smetale tolikim silnim stručnjacima da se bave legislativom.
