Beograđanin Goran Tomašević karijeru fotoreportera započeo je u dnevnom listu Politika 1991. godine, da bi sa završetkom rata počeo raditi i za poznatu agenciju Reuters. Istaknuo se pokrivanjem događaja na Kosovu, s obzirom na to da je bio jedan od rijetkih fotoreportera koji je tamo ostao tokom rata. U potrazi za što boljom slikom prošao je praktički sva svjetska ratišta. Dobitnik je niza nagrada – od Udruženja novinara Srbije i kineske nagrade za međunarodnu novinsku fotografiju 2004. do američkog Nacionalnog udruženja novinskih fotografa za najbolje foto-novinarstvo. Prije pet godina bio je nominiran za prestižnu Pulitzerovu nagradu, ali je nije dobio. Zato je to uspio 2019. za fotografije iz Hondurasa.

Dio ste Reutersove ekipe fotografa koji su dobili Pulitzerovu nagradu za ovu godinu. Nagrađena je serija fotografija iz Južne i Centralne Amerike na temu migranata koji se pokušavaju dokopati SAD-a. Prizor pijetla koji prolazi pored ubijenog mladića stradalog u obračunu bandi u Hondurasu uistinu izaziva emocije. Kako ste uspjeli snimiti tu fotografiju?

Hteo sam da prikažem razloge zbog kojih ti ljudi glavom bez obzira beže iz svojih zemalja. Fotografije su nastale u gradu San Pedro Sula u Hondurasu. Znao sam da je to mesto sa najvećim brojem ubistava na svetu, gde nema ratnih zbivanja. Imao sam informacije da je to potpuno kriminalizovani region, u kojem haraju bande. Njihova glavna delatnost su ucene, reketiranje, trgovina belim robljem i šverc kokaina. Dve velike bande MS13 (Mara Salvatruca 13) i M18 (Bario 18) su u stalnom ratu za prevlast u podzemlju. Te bande su formirane u Los Anđelesu, pa su njihove članove američke vlasti proterale, a oni su u Hondurasu, San Salvadoru i ostalim zemljama ponovo organizovali kriminalne ‘armije’. Na slici je pripadnik bande M18, brutalno ubijen u ratu za primat u transportu kokaina. Uspeo sam da uspostavim kontakt sa vođama ovih bandi i oni mi nisu pravili probleme dok sam ih slikao. Iako su vrlo opasni, mislim da su cenili profesionalnost. Proveo sam u dva navrata oko dva meseca u Hondurasu.

Teške prizore s migrantima, koji su dio nagrađene serije fotografija, gledali smo, odnosno još uvijek gledamo i na našem području. Pitanje za svakog fotoreportera koji snima dramatične situacije uvijek je isto: Kako se i da li se uopće uspijevate izdići iznad onoga što snimate? Kako ostati objektivan i fotografirati dok oko vas stradaju djeca?

Najteže je fotografisati nesreću. Kad počne rat novinari, fotografi i snimatelji se sjate na poprišta. Mediji hoće krv, barut… Mnogi od njih veruju da najbolje svetlo fotografijama i snimcima daju eksplozije i detonacije. Mnogi ne vide nesreću koju rat donosi. Najteže je fotografisati i prikazati patnju, iako je ona u ratu svuda. Dečje suze, izgubljeni pogled izbeglica, strah u očima – to su prave slike rata, a ne oružje i maskirne uniforme. Nastojim da budem objektivan, da se nađem u pravo vreme na pravom mestu. Moj posao je da svetu pokažem strahote rata. To je moj rat protiv rata. To je, ustvari, najveći izazov.

Nedavno preminuli fotoreporter Hrvoje Polan, koji je također prošao brojna ratišta, nakon završetka karijere ratnog snimatelja počeo je puno govoriti o empatiji. Rekao je da je tek nakon što je prestao snimati ratna događanja shvatio kroz što je prošao svih tih godina. Nije da vas tjeram u penziju, dapače, ali koliki je radni vijek čovjeka koji se bavi vašim poslom?

Hrvoje je bio moj prijatelj i radili smo u nekoliko navrata na istom terenu u Izraelu i na palestinskim teritorijama. Fotografisanje ratova je način života. Ratna područja ostavljaju traga na fotografu i svi mi imamo ožiljke rata koje nosimo do kraja života. Mi živimo koliko traju naše fotografije. Radni vek, to je individualno. Ja ću raditi dokle god neko hoće fotografije da objavi i dokle god mogu da hodam i nosim kamere.

Pripremajući se za ovaj razgovor raspitao sam se među vašim kolegama. Svi su mi rekli isto – da su vaša hrabrost i želja da dobijete što bolji kadar neizmjerne.

Hvala kolegama na lepim rečima. Nema vremena za strah. Moj posao je da se nađem na mestu gde se dešava istorija i da te momente zabeležim. Suština je u dobroj pripremi. Mora se misliti na sve detalje. Što više pripreme – to manje razloga za strah. Dok radim razmišljam samo o poslu. Često su to situacije koje su opasne po sve koji se nalaze na tom mestu. Tek kasnije, dok pregledam snimke imam vremena da rekapituliram čitav događaj. Važno je da znaš šta hoćeš, da prepoznaš i iskoristiš šansu, jer šanse se retko javljaju. Tako je u životu i u svakom poslu, pa i ovom… Duge su stepenice ka uspehu i sa njih se lako pada.

Zatekao sam vas u Libiji. Čime se sada bavite?

Nalazim se u Tripoliju i pokrivam građanski rat. Imam malo prostora za rad, pristup zonama ratnog dejstva je trenutno limitiran, ali sam siguran da ću pre odlaska kući napraviti nešto dobro i objaviti kroz fotografije šta se ovde dešava.

Još jedno uobičajeno, ali neizbježno pitanje: Gdje je bilo najgore?

Pokrivanje događaja u mojoj zemlji je definitivno bilo najteže u mojoj karijeri, što ne znači da je ostalo bilo lako ili bezbolno. Najteža u karijeri mi je bila kosovska priča. Moj otac je poreklom iz Drenice i moji koreni su na Kosovu. Znao sam za etničke tenzije, ali ih, kao čovek rođen u Beogradu, nisam razumeo. Kada sam fotografisao afričke pustinje, bilo mi je jasno da ljudi tamo ratuju jer nema ničega, da bi preživeli. Najviše me pogodilo zlo koje su ljudi činili jedni drugima. Strah u očima dece, srpske, albanske, bošnjačke, romske… to je slika sa Kosova koja me prati sve ove godine. Mudri ljudi to više nikada ne smeju da dozvole.

Dobili ste niz nagrada, evo sada možda i najveću – Pulitzerovu, kao prvi srpski fotograf koji je to uspio. Što dalje? Koji je idući zadatak?

Ne postoji fotograf i novinar koji ne priželjkuje ovu nagradu. Dobijao sam mnoge nagrade, svaka od njih mi je važna jer na neki način potvrđuje na kojoj ste poziciji u svetu fotografije. U Rojtersu su svetski velika imena fotografije tipovala da ću da dobijem Pulicerovu nagradu za fotografije sa Kosova 1999. Kasnije su bili ‘sigurni’ da će Pulicerom biti nagrađen moj rad u Iraku, Avganistanu… Bili su razočarani što ova nagrada nije stigla posle Libijskog rata, Kenije ili Sirije. I eto, Pulicer je stigao kad ga nisam očekivao. Ta mi je nagrada nedostajala. Sledeći zadatak, verovatno Kenija, ali pre novih planova prvo da završim sa zadatkom u Libiji.