Danila Tkachenko je ruski fotograf i vizuelni umetnik. Kada je prošle godine Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, zbog svog aktivizma i političkih ideja morao je da napusti Rusiju i potraži internacionalnu protekciju. Organizovao je više mirovnih protesta, a na društvenim mrežama kroz svoje umetničke projekte iskazivao protivljenje režimu i Putinu. Lani je pokušao da sabotira proslavu obeležavanja Dana pobede u Moskvi, 9. maja, kada je kupio 140 dimnih bombi u bojama ukrajinske zastave. No otkrila ga je Sigurnosna služba i protiv njega je izdat nalog za hapšenje i pokrenut krivični postupak. Od tada živi u Torinu, a u svom poslednjem projektu pod nazivom "Inverzija" ovaj tridesetčetverogodišnji umetnik ponovo stavlja akcenat na katastrofalne posledice jednog režima i rata koji je u toku.

Kurator ste izložbe "Inverzija", kolekcije fotografija sedmero ukrajinskih fotografa i po jednog francuskog, portugalskog i meksikanskog fotografa, koji su dokumentovali prvu godinu rata u Ukrajini. Ove fotografije su nedavno bile izložene u Milanu, povodom Svetskog dana slobode medija. Šta je cilj ove izložbe?

Inverzija znači promenu normalnog poretka stvari. Evropa je usred najvećeg rata od kraja Drugog svetskog rata, koji je potpuno promenio svetski poredak. Danas se pogled na takvu katastrofu menja. Brz protok informacija, društvene mreže i reklame umanjuju njen značaj i stvaraju iluziju da je rat negde daleko i da ne pripada našoj stvarnosti. Ovom izložbom želimo da prikažemo posledice ruske vojne agresije. Posle Milana, u kojem su fotografije bile izložene u Parku pravednika, biće postavljena na glavnim trgovima i ulicama i u drugim evropskim gradovima, Rimu, Veneciji, Parizu, Pragu, Berlinu i Londonu. Ideja za izložbu, koja će postati i dokumentarni film, proizašla je iz umetničkog performansa u kome sam želeo da prenesem velike fotografije razaranja u Ukrajini na glavne evropske trgove i znamenitosti. Cilj projekta je da se pokaže da je rat u Ukrajini zajednička tragedija svih nas, čiji će ishod uticati na budućnost cele Evrope.

Da li imate rođake u Ukrajini?

Moj deda je 1920-ih došao iz Nemačke u Ukrajinu i onde otvorio privatnu kliniku. Njegova žena, moja baka, bila je Ukrajinka. Uzeo je njeno prezime kako ne bi bio potisnut u društvu. To je i moje prezime danas. Kasnije su prognani u Rusiju, na krajnji sever.

Nakon što ste izgubili priliku da se kroz aktivizam i umetnost borite protiv rata u svojoj zemlji, nastavili ste to da radite u egzilu. Odavde se čini da je ruski narod inertan. Postoji li otpor?

Ovo je klasični kolonijalni rat, kome nije mesto u 21. veku. Putin troši ogroman novac na propagandu i sva njegova unutrašnja politika zasnovana je na stvaranju spoljnog neprijatelja, od kojeg nas štiti. Ako dozvolimo da se stvari poput zauzimanja teritorija suverenih država dešavaju danas, to može biti znak da je tako nešto moguće i u budućnosti i može dovesti do sličnih ratova u različitim delovima sveta. Zato mislim da je veoma važno suprotstaviti se ruskoj agresiji, na bilo koji način. U Rusiji postoji prikriveni otpor. Ruski narod je previše zastrašen da bi pružio veliki otpor, ali postoje male grupe i pojedinci koji se opiru i učestvuju u gerilskim aktivnostima. Verujem da će se pre svega etničke manjine boriti za svoje očuvanje, jer su one najviše oskrnavljene u ovom ratu. Postoje grupe otpora u Jakutiji, Dagestanu, Tatarstanu i drugim republikama.

Rođeni ste u godini pada Berlinskog zida. Kako se vaša generacija odnosi prema zapadu?

Moja generacija je odgajana na zapadnoj kulturi, kao što se danas mlađe generacije vaspitavaju na internetu. Ovaj rat su započeli stari ljudi koji podsvesno žude da se vrate u svoje sovjetsko detinjstvo, ma koliko ono bilo loše. Dakle, ovo je rat starih za svoju mladost, koji od početka nije ostvariv i zbog toga najviše stradaju mladi.

Koje razlike uočavate između mladih u Rusiji i Evropi?

Trenutno živim u Italiji i vidim mnogo toga zajedničkog sa Rusijom, ali naravno postoje i značajne razlike. Vidim ovde istu većinu starije generacije koja ima moć nad mladima. Vidim postimperijalni sindrom zaostao iz vremena fašističke Italije. Čini mi se da, baš kao u Rusiji sa sovjetskim iskustvom, iskustvo fašizma ovde nije toliko odbačeno koliko je osuđivano i odbačeno u Nemačkoj. Sve ovo otvara mogućnosti desničarskim snagama i šovinizmu. Jedina razlika u odnosu na Rusiju je to što ovde nije bilo toliko unutrašnjeg nasilja, ljudi su se manje plašili i naučili su da se zalažu za svoja prava i slobode.

Dobitnik ste nagrade World Press Photo za 2014. godinu za projekat "Escape", portrete ljudi, Rusa i Ukrajinaca, koji su odlučili da napuste društvo kako bi živeli kao pustinjaci, izolovani od sveta i okruženi prirodom.

To su ljudi postsovjetskog doba, koji su iz raznih razloga odlučili da napuste društvo. Postsovjetski prostor, posebno Rusija, ima nepovoljno društveno okruženje i velike nenaseljene teritorije, zbog centralizacije stanovništva u velikim gradovima i propadanja malih naselja, pokrajina i etničkih grupa. Za mnoge je bekstvo u prirodu jedini izlaz, pogotovo zato što se sada mobiliše manje zaštićen deo stanovništva koji živi u udaljenim krajevima i koji se šalje u rat.

U prethodnim projektima mnogo ste pažnje posvetili nasleđu Sovjetskog Saveza. Da li mislite da je ideja totalitarizma i svetske dominacije i dalje održiva?

Uticaj SSSR-a i njegovog totalitarnog režima postoji još uvek, njegove posledice vidimo i danas. Za razliku od nacističke Nemačke, Sovjetski Savez nije bio lustriran, zločinci nisu kažnjeni, a sve žrtve nisu rehabilitovane. Putin je bio pripadnik KGB-a i nasledio je sve represivne metode ove organizacije. Zato borba protiv totalitarizma traje i danas.

Koja je glavna poruka vašeg projekta "Zabranjene zone" u kojem ste fotografisali futurističke kreacije, utopijska mesta i strukture koje se više ne koriste ili su napuštene, kao dekadentna svedočanstva o ideji napretka zasnovanoj na snazi?

Želeo sam da prikažem krhkost sveta u eri tehnološkog napretka. Danas se vraćaju strahovi od nuklearnog rata i kraja sveta. Stoga sam pronašao i fotografisao predmete koji su nekako povezani sa hladnim ratom. Bilo mi je važno da pokažem sliku sveta posle kraja.

U ruskom društvu sovjetska prošlost je predstavljena kao vid straha koji se uvek može ponoviti. Da li se sadašnja situacija pogoršala?

Ovo nije sasvim tačno. Postimperijalni sindrom zasnovan na sovjetskoj veličini danas je veoma jak u ruskom društvu. Ovu sliku aktivno podržava ruska propaganda. S druge strane, u Rusiji postoji štokholmski sindrom i treba razumeti da je na teritoriji Sovjetskog Saveza bila najveća represija nad sopstvenom populacijom u svetu. Ovo iskustvo i strah se prenose sa generacije na generaciju. To je jedan od razloga zašto se danas većina stanovništva ne protivi zločinačkom režimu. Mislim da Rusiju čeka duga dekolonizacija prostora i svesti, a početak toga su pobeda i nezavisnost Ukrajine.

Da li mislite da ćete se ikada vratiti u Rusiju?

Ne verujem u Rusiju kao državu. To je danas neka teritorija sastavljena od različitih nacija i kolonizovana jednim velikim centrom, Moskvom, koji crpi resurse. Verujem da je najpovoljniji scenario dekolonizacija ovih teritorija. Nadam se da će se to uskoro dogoditi i da ću moći da se vratim u svoju zemlju.