Beogradski bend Repetitor, osnovan 2005, s vremenom je postao jedan od najenergičnijih mladih bendova naših prostora. Gitara i ritam-sekcija, bubanj i bas dviju beogradskih djevojaka i jednog dečka ne mogu publiku od Europe do Azije ostaviti ravnodušnom. Svako tko je ikada bio na njihovim koncertima dobro zna o čemu pričamo i dobro zna što znači kad signal pojača bubanj Milene Milutinović, bas Ana-Marije Cupin te rifovi i vokal Borisa Vlastelice. O tome, ali i njihovim pogledima na svijet, razgovarali smo nedavno s Borisom u njegovom beogradskom kraju, u kafani Šumice.
Zašto su vam bile potrebne četiri godine da snimite novi album?
Da je samo do nas, snimali bismo album svake tri godine, to je nekako idealno. Ali imamo jako puno koncerata i vikend-turneja od par hiljada kilometara i to sve skupa iscrpi za rad nedeljom. Čim smo napravili pet meseci pauze, dovršili smo i novi album. Stvari bi se brže dešavale kada bismo, recimo, za putovanja imali tur bus umesto auta ili kombija. Na turnejama nemamo mogućnost da pravimo pesme, a problem je i lova, jer ne možemo da kupimo studio koji bi se posvetio samo nama dok radimo na albumu, nego zbog egzistencije mora da radi i neke druge stvari. Takođe, ne volimo baš kada su bendovi hiperproduktivni, pa izdaju sve i svašta.
Klerikalna kontrarevolucija
Što danas zapravo znači biti rok-bend? Paradigma kao da se promijenila, kao da je rok postao muzikom privilegirane publike iz urbanih sredina… Vi ste jedan od rijetkih bendova čiji nastupi uistinu odišu eksplozijom energije i pozitivnom agresijom?
Nisam siguran da je postojalo vreme kada to nije bilo tako, samo što je nekada rok bio mejnstrim i slušalo ga je puno više ljudi. Po fabričkim ili rudarskim gradovima klinci su slušali pank i tvrđi rok, ali da se ne lažemo – to je oduvek bila muzika srednje klase i tu ne mislim samo na ekonomsko stanje nego i na socijalno okruženje. Ali ja sam navučen na akt rokenrola, sam čin izvođenja i upijanja te muzike je nešto van vremena i prostora, primalno, šta postoji u svakom čoveku i šta možda nije svakome slušljivo, ali mnogi mogu da osete, pa zato i pokušavam da preusmerim našu muziku na ulicu i malo hrabrije stavove koji bi ljudima više značili. Bend smo osnovali delom kao reakciju na tadašnji rokenrol mejnstrim, kome je nedostajalo iskrenosti i muda i koji se nekako slizao sa tadašnjim vlastima i strankama, očekujući nekakve mrvice zauzvrat. A ni te mrvice nikada nisu došle. I danas je rok koji je medijski prisutan još više sterilan, pogubljen i bezidejan, šta i nama u andergraundu otežava rad. I hip-hop ima donekle istih problema kad ga predstavljaju ‘dobra deca’ poput Marčela ili Elementala, ali ima i mnogo jaču andergraund opoziciju tome. Po meni, najveći problem rok-muzike je šta se konstantno postavlja kao visokokulturni pandan turbofolku. Kao dokaz kulture i produhovljenosti, naspram navodne folk zaostalosti i primitivnosti. U Srbiji čak postoji intencija da se kao prvi problemi u državi ističu turbofolk i rijaliti emisije. To je više dijagnoza nego realnost. Nikada nisam video inherentni problem ili sistemsku kulturnu inferiornost ljudi koji slušaju takvu muziku. Ne slušam ga privatno, osim u retkim trenucima, ali ga kroz ideološku priču jako dugo branim. Rokeri su malo zglajznuli u borbi za nikada do kraja definisane EU-vrednosti i kvazielitizam, pritom se svrstavajući na stranu onih koji su umesto emancipatora postali eksploatatori.
Rokeri su malo zglajznuli u borbi za nikada do kraja definisane eu-vrednosti i kvazielitizam, pritom se svrstavajući na stranu onih koji su umesto emancipatora postali eksploatatori
Na što konkretno mislite?
Recimo, u proteste protiv Slobodana Miloševića je bilo uključeno dosta rok-bendova. Samo po sebi to nije ništa loše, naprotiv, ali se posle pokazalo da je sve to bio pucanj u prazno, da mnogi bendovi nisu uspeli da se snađu u vremenu i prostoru, nego su postali kulturnim ambasadorima nove politike koja je takođe neslavno propala. Takav angažman nije pomagao u stvaranju dobre slike o roku, koji je postao nešto šta više nije kul kod mladih, delom baš zbog pomenutog procesa.
Često boravite u Hrvatskoj, i dio obitelji vam je odavde: kako vidite trenutno izrazito loše odnose Srbije i Hrvatske?
Trudim se oko svakog 5. avgusta da ne palim televizor. Inače, vesti pratim putem nedeljne štampe i par sajtova. Mnogo je manje paranoje koja nam se nameće kada se ne gledaju vesti svaki dan. Jedan dugi period, do pred tri-četiri godine, strasti su se smirivale. U Hrvatskoj je sada ceo diskurs pomeren nadesno, i desnica i levica su otišle puno desno, šta je kulminiralo svojevrsnom klerikalnom kulturnom kontrarevolucijom, koju su pokrenuli i pokušali provesti HDZ i Crkva. Kulminiralo je i sa zatvaranjem granice prema Srbiji, kako bi se ‘levi’ kandidat koji je to uradio prikazao šta desnije pred tadašnje izbore. Ne dopada mi se pogubni neoliberalni ekstremizam bivših radikala u Srbiji, ali ni ono šta se dešava u Hrvatskoj, Poljskoj i Mađarskoj, gde kao odgovor na krizu dolazi do pojave neofašizma. Buđenje identitetskih politika je tu da zameni nedostatak svrsishodnoga.
Ipak, između nezavisnih scena dviju zemalja i dalje ima dosta suradnje. Mislite li da bi se to, kao u književnosti, moglo nazvati postjugoslavenskom muzičkom scenom?
Da. Tu prednjače kantautorske scene Beograda i Zagreba, koje su postale jednom scenom. Denis Katanec i Sena, Bitipatibi i Strej dog sarađuju više od svih pre i zaslužuju velike pohvale. Oni prednjače, ali slično je i sa bendovima. Iz neke inercije tu scenu nazivamo regionalnom, ali je shvatamo kao postjugoslovensku. Reč je o ljudima koji bi veoma rado da ne postoji ta granica i za koje ona ne predstavlja ništa bitno.
Fali socijalizma
Neki jugoslavenski popularni bendovi su početkom devedesetih postali državotvorni, nacionalistički bendovi…
Devedesetih sam bio dete, ali mislim da je crna rupa nacionalizma u sebe uvlačila sve više ljudi, neke naizgled neočekivano. Čini mi se da je svako morao da se izjasni i mnogi su u tome pogrešili. Mnogi su iz te generacije završili u mržnji i nacionalizmu, a neki se još nisu opasuljili. Da li su oni to bili i ranije ili ne, vrlo je relativno i za mene potpuno nebitno.
Zanimljivo je da Aleksandra Vučića zapravo ne smatrate desničarskim političarem?
Pa smatram da je kalkulisano napustio tu politiku i smatram ga glavnim predstavnikom ekstremnog centra, ponajviše zbog ekonomske politike i šta je promenio ploču sa nacionalizma na strane investicije, tj. kolonijalizam. Vučić je ponosni nastavljač politike Zorana Đinđića i kao takav je veoma priznat na Zapadu. Šta on privatno misli je nebitno, ako mu je politika da proda sve šta može da se proda i tako do kraja razbije socijalnu državu. Vlast se u Srbiji ponaša kao da je 2000. godina i kao da se ništa nije desilo, ni lokalna ni globalna kriza, pa preporučuje politike koje su to sve skrivile. Poručuju nam potpuno otvoreno da moramo više da radimo, manje da zaradimo i da pritom ne očekujemo ništa od države kojoj mnogo dajemo i da se ne bunimo previše oko svojih prava. Živimo vrhunac neoliberalnog pristupa životu, a ignorišemo da taj pristup nigde nije dao rezultata, nego je samo osiromašio, dezintegrisao i uništavao društva. Vladajuća stranka postala je najvećom službom za zapošljavanje u Srbiji. To je mašina za dobivanje izbora, a ne politička stranka. Oni su konstantno u kampanji i ne vidim ko može da ih pobedi u skorijoj budućnosti.
Pripadate generaciji koja se ne sjeća razdoblja socijalizma, ali opet zastupate lijeve ideje – kako to?
Nekada sam bio grozan liberal i verovao sam da je dovoljno da se poštuju zakoni i lične slobode. Kroz iskustvo pogubnih politika shvatio sam površnost te politike i toliko puta video na delu da je sistem krivo nasađen od korena. Ne znam šta bih bio da sam rođen u drugo vreme i da sam živeo recimo 1968, ali danas, u vreme društvene razgradnje i suspenzije uticaja na vlast odozdo, jasno mi je da nam fali socijalizma. Do toga sam dolazio prilično postepeno, od kejnzijanizma i socijaldemokratije do Lenjina, shvatajući da će flaster ili dva teško da reše pogubnost kapitalizma. Naravno, to je bilo povezano i sa mojim studiranjem sociologije, koja po meni od apolitičnih ljudi na dobar način pravi politične ljude. Nisam zadrti dogmatista, u smislu da verujem slepo u neku ideologiju, sve uvek preispitujem, ali mislim da nam danas treba socijalizma i da je to jasno kao dan.
Nekada sam bio grozan liberal i verovao sam da je dovoljno da se poštuju zakoni i lične slobode. Stavove sam menjao prilično postepeno, od kejnzijanizma i socijaldemokratije do Lenjina, shvatajući da će flaster ili dva teško da reše pogubnost kapitalizma
Nervira me šta antikonzumerističku priču pričaju uglavnom oni koji imaju dovoljno novca ili ljudi koji govore da treba otići van civilizacije i da nam zapravo ne treba ništa. Dozvoli mi da imam dovoljno, pa ću sam proceniti šta želim. Kada klinac iz predgrađa ide do škole, vidi minimum tri reklame za stvari koje ne može da ima – i naravno da ih želi imati, i naravno da ga to frustrira, i naravno da želi doći do nivoa na kome mu je to dostupno. Osuđivati tu želju je baš reakcionarno, pogotovo kada neko kaže da trebamo da budemo zadovoljni sa onime šta imamo. Naravno da konzumerizam dovodi do problema rada i ekologije, ali sa druge strane želiš da imaš ono šta je dostupno drugima. Uvek mi je bilo fascinantno kako to Afroamerikanci razumeju. Oni prisvoje Tomija Hilfigera, brend belih bogataša iz skijaških centara, pa belcima to onda postane fuj i onda odu na nešto drugo. Zatim ovi preuzmu i to. To je geto-mentalitet i upravo to razumem.
Sindikat radnika u kontrakulturi
Kada pričamo o politici, kako vidite svoju poziciju radnika u kulturi, a kako danas izgledaju proizvodni odnosi u muzičkoj branši?
Čudno je to u umetnosti, svi se sa svima bore za prevlast, stilske razlike su jako bitne, svako fura svoj fazon i to toliko znači da često onemogućava bilo kakvu saradnju, jer ta saradnja može da negira te stilske razlike. Jako je teško odrediti npr. minimalnu cenu i uslove rada. Bendovi su nestalni, neformalni i jako ih je teško uskladiti i oko najosnovnijih pitanja, jer i nemaju svest da stupaju u nekakve proizvodne odnose i da je to potrebno. Teško je to okupiti i naći zajednički jezik. Neki veliki bendovi spuštali su cenu svima tako šta su pristajali da sviraju puno ispod cene, neki mali su se hvalili da uopšte ne žele lovu od sviranja, pa su nestajali u rekordnom roku. Sa nekim bendovima i reperima sarađujemo odlično i bilo je priča na te teme, ali više kao razmena iskustva, još je to daleko od nekog sindikata koji bi objedinio interese radnika u kontrakulturi, kako volimo to da zovemo. Eksploatatora je puno, sada su striming-sajtovi preuzeli tu štafetu, ali sviđa mi se da ljudi danas shvataju da ne treba da sviraju za džabe i da im te ekonomske teme nisu tabu, da im ne kvare kul. Sindikat se za sada svodi na to da proveravamo jedni sa drugima koliku je ko dobio ponudu od istih organizatora, pa gledamo da tu budemo usklađeni i u dogovoru.
Već vam je mnogo puta ponuđeno da radite ili prodate svoju muziku za reklame, no to nikada niste učinili. Biste li danas prihvatili takvu ponudu?
Kompanije i dalje dolaze, ali s njima nikada nismo našli zajednički jezik – ili se nije desilo da nam ponude dovoljno novca ili nam se nije svideo proizvod ili kompanija. Drugačije bi bilo da dođe kompanija koja proizvodi pivo koje svi pijemo ili kulen koji volimo da papamo.
Većinom ste ženski bend: s obzirom na to da dvije članice ne sudjeluju u ovom razgovoru, kako vidite položaj žena u muzičkom svijetu? Ima li i na rokenrol sceni mizoginije i seksizma, neravnopravnosti i nepravde uopće?
Mislim da nam mizoginija nije bila prepreka do sada i da u rokenrol svetu žene na instrumentima dobro prolaze. Potcenjivali bi nas ponekad zbog pola i godina tonci i tehničari, pre nego šta bi nas čuli kako sviramo. Pa se onda iznenade. Ima danas dovoljno ženskih izvođača, tako da to nije nikakav tabu ili nešto novo u rokenrolu. Jedino je svima u publici čudna bubnjarka, posebno šta tako jako udara i lupa, pa ljudi nakon koncerta dođu da se iščuđavaju, uglavnom pozitivno. Bilo je nekih dobacivanja, ali ne znam koliko je to iz mizoginije, a koliko iz nejebice. Tanka je linija.
