Još puno prije ove pandemije Biljana Srbljanović je s pravom zaslužila da bude smatrana jednom od najznačajnijih suvremenih dramskih spisateljica ovih prostora. Njezini komadi prevođeni su i izvođeni na doslovce stotinama pozornica širom svijeta. Nekoliko krajnje respektabilnih evropskih nagrada za dramsko pismo dobila je upravo ona, a njezino kritičko istupanje u srpskoj javnosti oko mnogih društvenih pitanja dizalo je nemalu medijsku prašinu, stavljajući često ovu srčanu ženu u poziciju da se bori sama protiv svih. Mirnije vode njezinog profesionalnog života predstavlja činjenica da više od dvije decenije predaje na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, danas kao redovna profesorica i da su, osim publike, studenti njezin najvrjedniji zalog i smisao bavljenja teatrom. A onda je stigao koronavirus i Biljana Srbljanović je bila jedna od prvih – slučajno, kako to obično biva – koja je pokupila ovu po svemu groznu boleštinu. Razgovaramo na daljinu, između Zagreba i Beograda, o njezinom iskustvu hrvanja s Covidom-19, o drugima koji su prošli puno gore, o društvenim implikacijama i o skepsi da ćemo nakon ovog virusa biti išta mudriji.

Prošla sam zaista jeftino, nemam pravo da se žalim i zato nemam šta posebno da pričam o svom bolovanju: nedostatak kiseonika, mutni mozak, kašalj koji guši i ne da ti da spavaš, briga da nisam zarazila porodicu tokom perioda inkubacije…

Pitanje dobronamjernog čovjeka, s brigom u glasu, glasi: kako ste preboljeli ovaj opaki virus?

Prošla sam zaista jeftino, nemam pravo da se žalim, dve nedelje sam bolovala i ukupno će biti pet nedelja karantina. Deluje dugačko, ali zapravo nije ništa, u odnosu na sve one ljude, na desetine i stotine hiljada ljudi koji nisu imali sreću da Covid-19 leče u kućnoj izolaciji, nego u bolnici, na respiratoru i sa realnom opasnošću da će umreti. OK se osećam, slaba sam i smršala sam, usedela sam se i uželela svojih, ali ono što mi je najbitnije – misao mi se vratila, nema više one konfuzije, one magle u glavi koja ide uz ovu bolest, koja me je najviše od svega zastrašila i najteže mi pala.

Čudna griža savesti

Milionima ljudi ovih dana prolaze razne misli kroz glavu, koje sigurno odudaraju od svakodnevne rutine i ležernosti. Ljudi su zatvoreni u svojim stanovima, bore se za život u bolnicama, gdje mnogi od njih, nažalost, umiru. Kako vas pogađa ovo što nam se događa?

Pogađa me najviše taj stupanj nesvesti, jedne velike neodgovornosti i nesolidarnosti u odnosu na ono što se zove zajedništvo: sve se meri nekakvim brojevima i procentima koji su, u odnosu na broj ljudi na ovoj prenaseljenoj planeti, zapravo besmisleni i to podstiče i hrani neempatičnost i sebičluk. Hrani se izgovor da se ljudski životi monetarizuju, pa se računa šta je pravi gubitak – to što trpe privreda i berza u slučajevima totalnog lockdowna. Bez obzira na to što će nekoliko stotina ili nekoliko hiljada ljudi dnevno umreti, u najgorim mukama, sami, bez ikog svog, pa će lopatama biti izneti i kamionima transportovani do kolektivnih krematorijuma, da ih niko njihov čak ni na tom putu ne isprati.

Ali mnogi predviđaju da će ekonomske, socijalne i psihološke posljedice također biti strašne?

Istina je da je slom ekonomije takođe smrtna bolest, posebno za najugroženije i marginalizovane grupe. Istina je da će mnogi mali preduzetnici, neka mikro-preduzeća, posebno u ekonomiji kakva je srpska, koja se dobrim delom oslanja na uslužne delatnosti, a njima je prvima zabranjen rad zbog lakog širenja virusa, platiti cenu životnom ušteđevinom i da će se ta patnja u siromaštvu produžiti godinama nakon što se za Covid-19 pronađu vakcina i lek. Ali kad vidim da Švedska daje instrukcije da se, prilikom popune kapaciteta bolnica, stariji od 70 ne primaju na lečenje, a Holandija još oštrije, starije od 60 godina sa bilo kojom pratećom ili dodatnom bolesti, u slučaju da su mesta zauzeta, neće puštati u bolnice, osećam da smo, kao čovečanstvo, negde ozbiljno iskliznuli iz ležišta. Do shvatanja šta nam se zaista dešava nismo još ni dobacili. Nismo ni pokušali da promislimo o ovome sada, ni u filozofskom, ni u etičkom, pa ni u najobičnijem ljudskom smislu.

U jednom trenutku i vi ste se našli u bolnici. Bolnički tretman vezan uz ovu pandemiju, svuda u svijetu, kao što ste sami rekli, danas je pitanje života ili smrti. Kako je taj tretman izgledao ondje gdje ste vi bili?

U bolnici sam boravila samo jedno veče, sreća u nesreći je bila što sam se razbolela na samom početku, praktično druge nedelje od proglašenja epidemije u Srbiji, kad je bilo tek nekih pedesetak pacijenata u zemlji od sedam miliona i kusur stanovnika. Epidemiološki protokoli u početku su bili svugde isti: da se istraže svi kontakti onih koji su potvrđeno zaraženi, da bi se dalje širenje zaustavilo. Kad je moj blizak prijatelj i kolega sa kojim dosta radim primljen u bolnicu u teškom stanju, kao pozitivan na Covid, uradila sam ono što je traženo od nas: javila sam se nadležnim službama, bila sam strpljiva da pronađem pravog sagovornika, naišla sam na veliku brigu i razumevanje i možda čak i iznenađenje da se sama prijavljujem.

Zašto ste se sami prijavili?

Prijavila sam da sam bila u bliskom kontaktu sa zaraženim, iako nisam tog trenutka još uvek imala simptome, tek neku opštu slabost i kašalj, koji me inače prati u sezonama alergije. Dok sam čekala dan i po na odluku o testiranju, razvila sam simptome u potpunosti i tu sam imala sreće jer sam, u danima kad mom prijatelju još nije bilo jako loše, pratila kako mu se simptomi javljaju: pre svega izmaglica u glavi, nepovezana misao, umor i pospanost, a onda i sve drugo – temperatura, bol u grudima, sve što ide uz respiratorne infekcije. Moj prijatelj je prijavio svoj prvi i najmanji simptom – laganu temperaturu i u tom trenutku i ja sam se zatvorila u kuću, pozvala sve sa kojima sam bila u kontaktu tih dana, sve sa kojima smo zajedno radili u danu kad sam se, ispostaviće se, zarazila, i tražila ih da se izoluju. Čudan je taj splet bio sa nama, retko kad se tačno zna kad se neko razboli, posebno kod Covida koji se tako munjevito i nevidljivo prenosi.

Vjerojatno je traumatična i hladnim znojem oblivena dilema s kim smo sve, kao zaraženi, bili u kontaktu u mreži raznih obaveza i u grotlu velikog grada?

Radim sa mladim ljudima, profesorka sam na fakultetu, u Heartefact fondu sam programska urednica i tamo imam za saradnike gomilu svojih bivših, čak i sadašnjih studenata. Navikla sam da mi donose, kao deca, razne viruse i mini-zaraze, ali sam ovaj slučaj dočekala sa najvišim stupnjem agresivne panike – naređivala sam dezinfekciju, proveravala da li su prali ruke, lično dezinfikovala zajedničke površine, kvake, kupatila, radne stolove, jer znam da su studenti, i kad imaju 20 ili 25 godina, zapravo za neke stvari i dalje samo deca.

Kako ste se zapravo vi osjećali?

Ponosna sam na sebe i svoje okruženje zbog toga jer nikoga nisam zarazila, stradali smo samo moj prijatelj i ja, i to on mnogo, mnogo opasnije i teže od mene. Zato nemam šta posebno da pričam o svom bolovanju: nedostatak kiseonika, mutni mozak, kašalj guši i ne da ti da spavaš, pa onda izmišljaš strahove koje inače nemaš, briga da nisam zarazila porodicu tokom perioda inkubacije, briga da ću zauvek ostati tako maglovitog mozga, da nikad neću ponovno moći da čitam i pišem, to mi je obeležilo bolest. U bolnici sam bila samo jedno veče, ispala sam lakši slučaj koji može u kućnom karantinu da se leči, dobila sam terapiju, nadisala se kiseonika i pošla kući da samujem sledećih nedelja.

U bolesničkom krevetu, pod temperaturom, vi ste iz sve snage pokušavali da savjetujete druge, jako ste se bojali za živote svojih prijatelja, zapisivali ste i javno objavljivali kako padate u depresiju i ponovno pokušavate biti hrabri. Kakvo je to grozničavo iskustvo disanja i života između dva taneta?

Nisam znala kako drugačije da budem korisna, osim da oglasim na sva zvona da korona ima lice, da se to ne dešava tamo nekom, da se dobija u jednom jedinom trenutku nepažnje i da to nije ni najsmešniji virus, kako su nas neki lekari uveravali, ni obična hunjavica, kako su govorili istaknuti opozicionari, koji su ovo videli kao šansu za političku diskusiju sa vlašću, već da je to opasna bolest protiv koje nema leka, ali ima prevencije – zatvoriti se u kuću. Noći su mi bile duge, pažnja nefokusirana, briga za mog prijatelja na neki način parališuća, neka čudna griža savesti me je tresla kao da smo bili u saobraćajnoj nesreći, a ja preživela i oporavljam se kod kuće, dok njemu život visi o koncu.

Svet više neće biti isti

Briga za prijatelje i bliske ljude bila je neka vaša ‘ljubav u doba korone’…

To je ono što mi je okupiralo misli i zbog čega sam osećala potrebu bukvalno da vičem na ljude – nemate pravo da budete neozbiljni, nemate pravo da ugrožavate druge svojom beslovesnošću, nemate pojma o čemu pričate kad umanjujete razmere bolesti. I nema ovo nikakve veze sa dnevnom politikom, naprotiv, pitanje je globalne promene svih društava, stvaranja jedne nove paradigme u svetu. Pošto nisam bila u stanju da proizvedem neki smisleniji tekst, onda mi je ispovedni karakter na socijalnim mrežama bio prava mera da preguram dan i noć, ali i da se osećam da barem nešto činim.

Na BBC-ju su javili da je policija u Manchesteru u 15 dana rasturila oko 650 žurki, švedska vlada je ostavila škole i restorane otvorenima da bi sačuvala ‘liberalne vrijednosti i normalno odvijanje života’, dok je u Beogradu pojačan policijski sat zbog velikog broja ljudi na ulicama. Što je bolje, državna strogoća ili narodna nedisciplina?

Ne valja ni jedno ni drugo. Idealno je da je građanin zreo i da razume da ne treba niko da ga primorava da se ponaša kao odgovorno društveno biće, da shvati da se njegovo pravo na slobodnu šetnju – i time moguće slobodno rasturanje virusa – suspenduje onog trenutka kad nastupi smrt prvog čoveka koji se pridržavao pravila. Ljudi u Srbiji, dve decenije nakon bombardovanja, znaju da prepričavaju te ‘strahote’ koje su u Beogradu preživeli. Ali osim nekoliko zaista tragičnih slučajeva, Beograd nije desetkovan, ljudi nisu masovno umirali. Pa ipak, tada nikom nije padalo na pamet da pravi žur i glumi ludog slobodoumnog mislioca što se šeta ispod projektila dok traje policijski čas. Zašto je onda ovo drugačije?

Što mislite, kakav će nakon ovoga biti pogled na umjetnost, kazalište i književnost?

Mislim da ćemo imati poplavu ispovedne literature za koju ne verujem da će se previše pomeriti od Fejsbuk svedočenja o ličnom iskustvu za vreme pandemije. Mislim da će sve ovo proći i biti, nažalost, zaboravljeno i da onog trenutka kad budemo mogli da se zaštitimo vakcinom, više nećemo razumeti dugoročne posledice pandemije na čitav svet, koji nikad više neće biti isti. Očigledno je ljudska priroda u poznom kapitalizmu takva da ništa ne uspeva da trajno nauči, da popravi, već samo da se prilagodi okolnostima, na koje bismo debelo mogli da utičemo samo kad bismo bili svesni da svet u kome živimo, ako ovako nastavimo da živimo, neće još dugo postojati.

Potražite novi broj tjednika Novosti od petka na kioscima. Informacije o pretplati pronađite ovdje.