Među najaktivnijim autoricama koje su se afirmirale u posljednjih deset godina na regionalnoj glazbenoj sceni, i to prije svega u njezinom nezavisnom dijelu, je i beogradska kantautorica Ana Ćurčin. Ta muzičarka sklona neo folku i americani, posljednjih godina djeluje u bendovskom formatu, a krajem septembra Ana & The changes bend primili su Nagradu Milana Mladenovića za najbolju pjesmu na području bivše Jugoslavije.
U kojoj mjeri je nagrada koju ste primili u septembru, na rođendan Milana Mladenovića, poticaj za budući rad?
Ova nagrada je učinila pesmu "Tu" vidljivom i pružila nam je u tom smislu veliku podršku. Cenim što smo među odličnim finalistima i veoma smo zahvalni publici i Zadužbini Milan Mladenović na ovako velikoj časti i podršci. Među članovima žirija su muzičari, novinari i predstavnici regionalne muzičke scene koje izuzetno poštujem i koji svakodnevno doprinose i pružaju podršku autorkama i autorima regionalne scene. Veliko hvala Katarini Epštajn, Zoranu Stajčiću, Ivanu Fece Firčiju. Počastvovana sam i da ovakvo priznanje dobijemo od Damira Urbana i Kirila Džajkovskog, čiju muziku i širinu izuzetno cenim.
Što vam kao autorici znači glazbena ostavština Milana Mladenovića?
EKV je vrhunac naše alternativne muzičke scene. Muzički gledano je to toliko kompleksno i dobro, od teksta, aranžmana, izvedbe, emocije, energije. To je svakako muzika kojoj ću se okretati i kroz koju ću učiti o tom periodu, upijajući taj pogled i doživljaj sveta koji su oni imali.
Ja sam odrasla u Rusiji, i ta domaća muzika svakako je probijala granice i dolazila do mene, samo što sam ja stasavala u doba kad smo svi već nagrnuli na zapadnu muziku, i nekako više slušali njihove pop i rok bendove. Ali, pesme EKV-a su bez sumnje ostavile svoj pečat, uprkos mom odrastanju u Rusiji. Ono što je bio moj kasniji izbor u vezi sa domaćom muzikom, jeste to da sam nekako svesno počela da je slušam, i da je to bila lično moja odluka, a ne nešto što mi je servirano.
Premda ste najaktivniji na srpskoj nezavisnoj sceni, od početka surađujete i povezujete se s nizom regionalnih glazbenika. Spot za "Tu" ste snimali u Hrvatskoj i više puta ste nastupali u Zagrebu. Zašto vam je važna ta povezanost?
Jeste, važna mi je regionalna saradnja, blizu smo, kreiramo nešto na ovim prostorima i važno je da gajimo te povezanosti. Mislim da nam nedostaje više institucionalnog povezivanja, pa i kad je muzička scena u pitanju, radi veće vidljivosti autorske muzike i samih sastava.
Ovog leta sam posetila jedan genijalni muzički festival na Lastovu "Otok Glazbe". Predivno je i izuzetno važno kada se realizuju takvi, pa skoro nemogući umetnički festivali koji okupe međunarodnu i regionalnu scenu na udaljenom ostrvu ali i publiku koja prati i ceni baš takve programe. Nastupati na takvom festivalu bi za nas bila čista magija i radi takvih iskustava nastavljamo da sviramo i radimo. Jedno od lepših koncerata u regionu za nas je bio u Pinelinoj dnevnoj sobi u Ljubljani. Volimo velike koncerte i festivale, ali jako cenimo kamerne, intimne kontekste u kojima se možete u potpunosti posvetiti publici i razmeni koja se odvija u tom trenutku. Male sale, festivali i pažljivo odabrani programi to omogućavaju i tome težimo i u našim saradnjama i nastupima. Takva iskustva nam pružaju da se međusobno upoznajemo i još više sarađujemo u svim poljima. Na primer, na koncertima samo upoznali sjajnog FOH tonca iz Skopja, Nenada Trifunovskog, i jedno vreme, dok su uslovi to omogućavali, zvali smo ga na sve koncerte da sarađujemo.
U prvih godinu i pol dana pandemije niste nastupali s bendom uživo. Ljetos i proljetos ste održali nekoliko koncerata, kako su protekli?
Baš super! Jako smo se uželeli da sviramo uživo i prvi koncert u Domu omladine je bio izuzetno dirljiv i lep. Dugo smo ostali posle sa publikom ispred Doma Omladine i razmenjivali utiske. To se kasnije desilo nakon i drugih koncerata, baš smo se svi uželeli tih trenutaka i razmene. Mislim da smo osetili još više nego pre koliko je važna živa scenska umetnost, ali i da smo proživeli neki osećaj zajedništva koji nam je i lično ali i na nekom kolektivno nesvesnom nivou falio. Nakon toga smo odsvirali koncert na Arlemm Festivalu u Arilju i u Grockoj i radujem se da najavim da ćemo uskoro objaviti i snimak sa koncerta.
Je li pandemijska stvarnost promijenila vaša razmišljanja o glazbi i pogled na nastupanje uživo? Koliko su uopće planovi Ana & The changes benda u ovom razdoblju izmijenjeni, prilagođeni?
Iskreno, meni se jako transformisao doživljaj koncerata i konstantno to preispitujem. Pandemija je početkom 2020. uništila koncerte. Mi smo imali i iskustvo pripreme koncerta krajem prošle godine i otkazivanje na dan koncerta. Iskreno nam je nedostajalo da ponovo zasviramo uživo. Od proleća 2021. smo ponovo svirali u većim salama i na festivalima. Ali da li mogu sa potpunim osećajem slobode da se vratim na klupske svirke kao publika? Još uvek ne mogu. Čini mi se da institucionalna muzička scena mora i može da funkcioniše normalnije u ovom trenutku, mora i klupska, ali postoji doza rizika, samim tim i zadrške od starne publike. S druge strane, uslovi za rad nezavisnih muzičara su gori nego ikad. Pandemija je omogućila promoterima i vlasnicima klubova da još više smanje honorare malim i nezavisnim bendovima, a već su bili jako niski. Regionalna gostovanja su skoro nestala i moguća su samo za veća, mejnstrim imena. Takođe, u periodu manje oštrih mera, kad su klubovi radili do 22 sata, dobijali smo podatke da se na primer za četiri-šest sati u klubovima prodavalo više alkohola nego za celu noć pre pandemije. Kako se ne bih izlagala prevelikoj frustraciji oko koncerata, za mene je ovo više period za kreiranje nove muzike i rad u studiju. Radovaću se svakom koncertu, poći ću i sama na koncerte ali ću i biti pažljiva koliko mogu.
Vaši raniji albumi "Sketches of Belonging" i "Differences" su na engleskom. Pjesma "Tu" prva je vaša autorska pjesma koju ste napisali na srpskom? Odakle ta promjena?
Meni je engleski bio neki prirodan izbor kad sam počela da pravim pesme i nisam imala problem da se izrazim na jeziku koji mi nije maternji, isto tako sam i slušala muziku i naučila da boravim u više jezika i u muzici i u životu. Priznajem da mi je bio izazov zaroniti u pisanje i pevanje pesama na našem, opuštenija sam bila u engleskom i dugo boravim u tom jeziku kad je muzika u pitanju. S druge strane, negde je počela bila da se formira potreba da napišem pesmu na maternjem, a nije da nije bilo i dosta pritiska proteklih godina od strane prijatelja i medija. Prvo sam napravila eksperiment, uzela sam pesmu "Zla" Milene Marković. Volim njenu poeziju, pa sam Milenu pitala za dozvolu još pre tri godine. Trebalo mi je, dakle, poprilično vremena da mentalno zaista dođem do tog nekog momenta da sam spremna to da napravim. Kad je reč o pesmi "Tu", dugo sam radila na samom tekstu ali i muzici i samom pevanju, bilo mi je potrebno vreme da kreiram svoj prostor i da osetim da je to moj izraz ali je emocija bila sve vreme tu, samo je tražila dosta vremena i rada da dobije pravi oblik u pesmi.
