Ovaj tekst pišem nakon što je potvrđeno da je preminuo Vukašin (19), šesnaesta žrtva pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, žrtva državne korupcije za koju niko nije odgovarao. Dugo gledamo kako korupcija ubija institucije, gradove, reke, drveće, vazduh, građanska prava, zakone, ustav i istinu. Onda se sručila nadstrešnica.
Moj život obeležili su studentski protesti ’96./’97. protiv režima Slobodana Miloševića, a moja generacija je do skoro bila među mlađima na svim protestima protiv u suštini iste te vlasti iz devedesetih. Sada svedočimo generaciji studenata, koji jesu i deca studenata iz ’96./’97., ali su potpuno svoji i dovoljno bolji od nas starijih da mogu da promene svet.
Evo par crtica o udarnim protestima u poslednjih mesec dana.
U Kragujevcu, 14. februara, veče uoči protesta, dočekujemo studente koji su danima pešačili iz raznih krajeva Srbije. Gledali smo njihov pohod kroz kišu, sneg, kako spavaju na livadi po minusu jer im vlastodršci ne otvaraju hale, škole. Pratili smo kako ih ljudi usput dočekuju u suzama i iznose sve što imaju da ih ugoste. "Da mogu, srce bih im dala" – rekla je jedna žena.
Pratili smo njihove žuljeve, promrzline, kako su solidarni i kako pevaju da nisu umorni. "Tu smo, još samo 27 kilometara" – veselo mi kaže studentkinja. Ništa slično tom dočeku nisam doživela. Vrtoglavica od emocija! Koliko smo čvrsto grlili tu decu, i oni nas, a da smo se samo emocijom upoznali! "Sve je emotivno, jer hodamo ka boljem" – rekla je jedna studentkinja. Kragujevac je bio eksplozija ljubavi. Najavljen je protest u Nišu.
U Nišu smo 28. februara dočekali pešake. "Vi ste naši oslobodioci" – odjekivalo je ulicama. Oslobodili su plemenito i dobro u nama što smo potisnuli jer je sistem vrednosti u kojem živimo okrenut naopačke i jer smo verovali da smo sami. Niš je bio eksplozija radosti. Grad pun ljudi koji se smeju. Vlast nas je vređala što smo se radovali ne shvatajući da se mi, boreći se za pravdu i uvažavanje poginulih ljudi, borimo za pravo na život, na lepotu života, za sve suprotno od onog što nam oni nameću. Najavljen je protest u Beogradu.
U Beogradu, 14. marta, doček pešaka. Poslednja dva sata pešačim sa studentima moje akademije. Držim pod ruku studentkinju koju boli noga, ona kaže da mi je dužna, a zapravo sam ja dužna da stojim uz nju i dužna sam ja njoj za probuđenu nadu. "Ovo je najlepše što sam doživeo u životu" – kaže mi student-pešak. Dok hodam gradom koji je kao nikada do sad u transu od ljubavi, svi skaču i pevaju dok se nepregledna povorka pešaka iz svih pravaca sliva na Terazije, okrećem se i muzika u mojoj glavi se gasi – vidim žandarmeriju koja čuva park pun huligana skupljenih da nas sutra na protestu provociraju po komandi.
Skupila je vlast u centralnom beogradskom parku šest "studenata koji žele da uče", a uz njih razne osuđenike, tzv. navijače, stranačke odbornike, čak je bilo i direktora javnih preduzeća koji su navukli fantomke. Bili su okruženi rashodovanim traktorima u kojima su građani pronašli – zarđale sekire i noževe. Po gradu su ostavljane kamenice, na krovove kese sa ciglama i sve to praćeno je bljuvanjem mržnje i nasiljem nad istinom – medijskom hajkom režima protiv "studenata terorista".
Nijedan medij sa nacionalnom frekvencijom ne prati studentski protest onako kako zakon zapoveda. Svesno se gradila napetost. Vlast je ukinula železnički i autobuski saobraćaj ka Beogradu i gradski saobraćaj. Profesori umetničkih fakulteta, državnih i privatnih zajedno jer podela sada nije važna, okupili smo se na istom mestu da kao redari držimo leđa studentima.
Vođen izuzetnom saradnjom i pameću redara studenata, najmasovniji protest u istoriji Beograda protekao je bez ijednog incidenta sve dok vlast nije neidentifikovanim zvučnim oružjem izvršila napad na mirne građane i to tokom komemorativne tišine. Kad su studenti-redari komandovali skidanje prsluka i tako označili kraj protesta sprečili su eskalaciju isplaniranih nereda, pa su kamenice vlasti i batinaške dnevnice ostale da zveče svojom besmislenošću.
Danas je teško ispratiti sve proteste koji se događaju širom Srbije. U Beogradu vam se može desiti da odete na tri protesta dnevno, a da vam onda ispod prozora prođe protestna kolona za koju niste znali. Sve uvrede odbijaju se o ovu nestvarnu mladost. Znaju za šta se bore, drže se zajedno, satkani su od pozitivnih emocija i zato nisu pobedivi. Oni neće izgubiti godinu, oni su ovu godinu dobili.
