Tokom prošle godine Muzej devedesetih je u saradnji sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju sproveo istraživanje „Stavovi mladih o devedesetim“. Ispitani su mladi od 18 do 30 godina, kako bi se stekao uvid u njihovo razumevanje i percepciju događaja iz poslednje decenije 20. veka i njihove poglede na prošlost – šta o njoj znaju, šta veruju da znaju i koliko je, kao generacija koja donosi novu perspektivu, vide kao relevantnu za današnji život.

Analizirani su odgovori preko 1000 ispitanika i diskusije u fokus grupama u Beogradu i Novom Sadu, dok je istraživanje vodila Marija Branković, psihološkinja i naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT) i Fakultetu za medije i komunikacije, uz tim psihologa sa IFDT, Nevenu Mijatović i Aleksandra Milovanovića, i u saradnji sa istoričarkom Anom Radaković iz Instituta za savremenu istoriju i istraživačicom i saradnicom Muzeja devedesetih.

Istraživanje je pokazalo da postoji “uniformna predstava” o devedesetima, koje su, kako je to istakla Marija Branković, negativno obojene. Navela je da je na nju najupečatljiviji utisak ostavila rečenica jednog od ispitanih: “Najbolja stvar u vezi sa devedesetima je što tad nisam postojao.“

Asocijacije koje vezuju za devedesete su „rat, sukob, kriza, društvena propast, kriminal“, ali neki od učesnika, napomenula je Branković, devedesete vezuju i za aktivizam, pobunu i otpor.

Istoričar Srđan Milošević je naveo da ispitani primećuju da postoji kontinuitet sa devedesetima, što je njemu najsnažniji utisak, jer napominje da je taj uvid tačan, ali i da nedostaju znanja o ratovima, kao i da imaju više znanja o Drugom svetskom ratu, nego o ratovima devedesetih, prema kojima imaju negativan odnos.

- Negativan odnos prema ratu je human, ali pitam se koliko je to rezultat saznanja o tome šta se dešavalo. Kad dođemo do osetljivih tema, sa kojima se povezuje priča o nacionalnom identitetu nastaju zabune i dobijamo rezultate koji nisu uvek sasvim jasni. Ljudi osećaju snažan nacionalni identitet i kad dođemo do vrednosnih opredeljenja blago naginju na jednu ili drugu stranu - istakao je Milošević kog su stavovi mladih podsetili na rečenicu Duška Radovića iz pesme „Mali život“, kad je na kraju rekao: „ I tako, malo, sitno živuckam”, pa kaže da se ovde „imuckaju neki stavovi“ koji nisu dovoljno snažni.

Marija Branković takođe ističe da mladi opažaju kontinuitet sa devedesetima koje smatraju oličenjem negativnih fenomena koje danas opažaju u društvu. Posebno joj je zanimljivo da mladi doživljavaju neku vrstu opterećenosti devedesetima, kao i da osećaju posledice u vidu tenzija i nesigurnosti.

Aleksandar Todosijević, nastavnik istorije i predsednik UDI Euroclio, dodao je da oni koji nisu ni rođeni u vreme rata imaju utisak kao da žive devedesete, obrazlažući to činjenicom da dominantni narativ dolazi od predstavnika vlasti koji stvaraju sliku da devedesete još traju. Osim toga, naglasio je da mladi do saznanja o devedesetima prvenstveno dolaze, ne iz udžbenika istorije, već na osnovu priča iz porodice, odnosno kućne istorije. Zatim dolaze internet, mediji, društvene mreže, a da su na dnu lestvice nastava istorije i škola, što je poražavajuće, zaključio je.

- Ratovi devedesetih nisu skrajnuti u obrazovnim sistemu. Našli su se u planovima i programima i devedesetih jer je u tom trenutku bilo važno graditi nacionalni identitet - naglasio je on.

Kao problem je naveo da se ni nastavnici nisu imali prilike obrazovati o devedesetima.

- Mi u ovom trenutku, 30 godina posle, još nismo u stanju da objektivno pristupimo izučavanju te teme i to je najveći problem - rekao je Todosijević.

Kao jedan od razloga što i dalje postoji utisak da živimo devedesete Marija Branković navodi i da postoji veliki broj mladih koji imaju ličnu i blisku porodičnu povezanost sa konfliktima, kroz izbeglištvo, ali i učešću u ratu.

- Posebno me pogodilo kad sam čula da su nekima roditelji učestvovali u ratu, ali da sa njima nikad nisu mogli da razgovaraju o tome, kao i o tome šta roditelji proživljavaju - objašnjava ona.

Ipak, ono što napominje je da mladi nemaju snažnu netrpeljivost u odnosu prema drugim etničkim grupama na ličnom nivou, kao i da prepoznaju da se to pitanje politički instrumentalizuje. Dodaje da postoji svest o nacionalnoj identifikaciji, iako taj intezitet varira.

I Srđan Milošević primećuje da ne postoji velika distanca između vršnjaka različitih etničkih identiteta, pa iako vidi pozitivnih pomeranja, napominje da ga ne veseli kad vidi koliko pozitivnih emocija imaju i koliko se identifikuju sa crkvom koja je imala veliku ulogu u ratovima i nije bila, kako se to govorilo, zloupotrebljena institucija.

- Ko ih je zloupotrebio? Nisu to bili maloletni i maloumni ljudi, već učesnici propagande vrlo mrzilačkih poruka. To mi ne ide uz generaciju koja bi morala više otpora da pokaže prema autoritetima pa makar on bio verski, duhovni, božji, koji se ne može dovesti u pitanje i to me, uslovno govoreći, čini nesrećnim - naglašava on.

Kao jedan od zaključaka istraživanja ističe da je kod ispitanih razvijen osećaj za toleranciju, demokratiju i prihvatanje drugosti.

- Kad u tom dobro postavljenom okviru uspemo da artikulišemo na pravi način elementarne činjenice o prošlosti možemo da popravimo društvo, zaključuje on.

Takođe primećuje da su mladi danas osetljivi na socijalne teme, sa čim povezuje i studente u blokadama za koje se nada da će biti tvorci nove paradigme i to ne samo u Srbiji jer, napominje, sve su nas iznenadili ćirilični natpisi podrške studentima u gradovima po Hrvatskoj.

Marija Branković dodaje da sve treba da raduje zaključak da mladi nisu pasivni, kao i da su nas sve iznenadili. Nada se da bi sledeće iznenađenje moglo biti konačno otvaranje pitanja suočavanja sa prošlošću.

- Sad ima neki tok, ali da bi svoje društvo ozdravili, suočavanje je neophodan korak - ističe ona napomenuvši da potencijal itekako postoji.

O tome koliko smo svi imali stereotipe prema mladima govorio je i Aleksandar Todosijević, a oni su već ustaljeni i mogu se svesti uglavnom na nezainteresovanost. Ipak, napominje da oni koji rade u obrazovanju i nisu toliko iznenađeni jer, „koliko god bilo urušeno“ uspeli su da sa njima razviju vrednosti vernosti, tolerancije, empatije, demokratije...

- Da bi došlo do promene moramo da se otvorimo. Pluralizam i različita mišljenja su preduslov za sve. Mislim da se sad otvara prostor i u školama i drugim institucijama - kaže on.

Todosijević takođe primećuje da se otvorio prostor za približavanje nastavnika i roditelja na ljudskom nivou i da konačno dolazi do razumevanja, uvažavanja, što su sve preduslovi da bi se i o prošlosti moglo govoriti, zaključuje.